Vladarka misli

Piše: Milena Vukoje Stamenković


PESMAMA iz Kosovskog ciklusa Katarina A. Jovanović gradila je mostove između svoje i domovine po izboru. Tamo je naučila i da govori i piše na švajcarskom, ciriškom dijalektu.
Doktoru Ernstu Dikenmanu, Katarininom dobrom prijatelju i prijatelju srpskog naroda, ova knjiga je poslužila da u novinama napiše tekst u kome je izneo ukratko istoriju Srba. Naveo je sve dosadašnje pokušaje prevođenja srpskih pesama na nemački jezik tvrdeći da je Katarinin prevod u samom vrhu.
“Ove pesme nisu prevođenjem ništa izgubile u svojoj lepoti. Katarina Jovanović nije samo odabrala najlepši ciklus, već njen prevod pruža maksimum onoga što se od jednog ovakvog prevoda može očekivati. Ona pruža izvanredan doživljaj i dubok uvid u biće ovih pesama i onome ko uopšte ne zna srpski. Ona ne pruža samo sadržaj ovih pesama nego čitaocima omogućava da kroz izvanredno uspelo prenošenje i podržavanje stila i stiha samog orginala da shvati i nasluti umetnički oblik ovih pesama.”
Ali ova umna žena nije ostala samo na prevođenju. Katarina A. Jovanović je i filozof. Ne zadovoljava se samo da čita velike filozofe, već svoje znanje i svoju glavu koristi da udari temelje svog filozofskog kreda, pa time i da zauzme počasno mesto u galeriji srpskih žena filozofa kao prva. Ona je neumorno posmatrala, odgonetala i učila. Pošto nije bila površna niti samoljubiva trudila se da shvati sve što se oko nje zbiva i kreće. Svoja filozofska shvatanja sažima u knjizi od 78 strana “Osnovna posmatranja života”, koju je 1921. godine objavila u Beogradu i koju je bila namenila tadašnjoj srpskoj mladeži.
Svoju filozofsku knjigu napisala je sa 56 godina, što znači da je Katarina bila izgrađena ličnost. Delo je podelila na pet glava: nebesa, zemlja, život, čovek, zaključak, i u njima je izrazila svoja filozofska svatanja svega vidljivog i nevidljivog. Ona priznaje da se sve kreće, menja, postaje i nestaje, da je nebo beskonačan prostor, ali u kome svetli mrtva materija. Katarina tu materiju zamišlja kao svetlu i izdvaja je od tog hladnog, mračnog i beskrajnog prostora. U svom daljem razmišljanju ona usvaja Kant Laplasovu teoriju o postanku nebuloza i iz njih čvrstih zvezdanih tela u beskonačnom prostoru, pa i naše zemlje. Zatim pesnički opisuje postanak našeg Sunčevog sistema sa Suncem kao centrom. I tvrdi da sve ovo podleže jednoj “veličanstvenoj evoluciji” koja se obavlja po “nepokolebljivim prirodnim zakonima”. Zanimljivo je da je Katarinin prostor ispunjen eterom koji raznosi ta materija. Katarina nije tada još mogla ništa da zna o modernoj atomskoj nauci, niti da materija u sebi nosi visoki potencijal, ali dedukcijom dolazi do zaključka da mora da postoji još nešto što je lakše i nevidljivije od materije i da je to nešto praprincip i da materija nije ništa drugo do potencijalna energija.
Život je za nju još veće čudo. Divi se svemu živom na zemlji. Uvodi nove elemente u svoje razmišljanje: svet misli i osećanja, kao tajanstveni i čudesni svet za sebe. Ali njen univerzalni duh, koji uvodi kao jedan od glavnih pojmova u svojoj filozofiji ne voli analizu, ne odaje se detaljima i ne osvrće se na kontinuitet misli. Ona misli u deduktivnoj formi i izvodi opšte zaključke. Vidi samo harmoniju i prelazi preko neprijatnih pojava koje bi mogle da naruše tu harmoniju. Što se tiče hrišćanstva, ona iz njega uzima samo moralnu stranu, prihvata jedino njegovu etiku. Za nju je krst simbol čovekoljublja, a ne vere u ličnog boga. Njegova gnoseologija nju ne interesuje. Katarinu u filozofsko razmatranje nije uvela sumnja, već divljenje. I to divljenje beskrajnosti prostora i svetova. Ona vidi sve u harmoniji pod vladom večnih i nepromenljivih zakona koji podleže jedino vladi misli. Misao je tvorac svega, pa i razuma, a ne materija. U svoju filozofiju uvodi i novu kategoriju: dušu prožetu dahom večnosti.
Katarina počinje i završava svoj filozofski traktat Kantovim mislima koje izražava prema svom shatanju: “Kad upravim pogled u to zvezdama, obasuto nebo nada mnom, kad ugledam njegova sjajna čudesa, sve što je prolazno potone, osećam večnost i beskrajnost. Kako se pokreću te zvezde? Ne znam. Ali vidim da ih čvrst zakon vodi na njihovom putu. U mene uđe mir i ja osećam sigurnog vođu - moralni zakon u meni.“

(Nastaviće se)