Most preko Alpa

KATARININ dom bio je pravi muzej njene zemlje. Ukrašen ćilimima, vezovima, slikama. U njenoj radnoj sobi, kako piše Milica Topalović, veliki starinski divan bio je pokriven pirotskim tepihom. Ispred njega veliki peskun sa mesinganom sinijom prepun lepih stvarčica od drveta, srebra, kristala, bakra, slonovače, porcelana, razne pepeljare, fildžani, opančići, a okolo mali peškiri i naslonjače. Pored zida veliki raf sa knjigama, a u uglu pored prozora veliki pisaći sto sa porodičnim slikama, telefonom, gomilom knjiga, pisama i svezaka. Za tim stolom, u svojoj velikoj naslonjači, sedela je i neumorno radila od zore do mrklog mraka. I na stolu i na balkonu i po prozorima uvek je bilo mnogo cveća. Ona je volela prirodu i govorila je da je cveće najlepša i nadragocenija tvorevina prirode. Zato su joj mnogi posetioci donosili cveće i ona mu se radovala poput malog deteta.
Želja da pomogne ljudima i svojoj zemlji, za ovu ženu bio je osnovni imperativ življenja. Da je u to uložila celu sebe govore istorijski podaci, pisani dokumenti, ali nadimak koji je dobila od onih kojima je pomogla u Švajcarskoj i u otadžbini govori više od svakog pisanog podatka. Srbi u Švajcarskoj, a i svi ostali Jugosloveni, zvali su je Mamica. Mamica je bila voljena i cenjena, njeno mišljenje se slušalo. I u njega se verovalo.
“Ona je bila prava dobra mamica svima, bez razlike kojoj veri pripadaju, polu, narodnosti, partiji ili uverenju. Mada se nikada nije udavala, na sve je ljude prenosila svoj nežni materinski instinkt koji se vremenom pretvorio u brigu prema svim ljudima oko nje.”

SVOJ humanitarni rad započela je tokom balkanskih ratova, da bi u Prvom svetskom ratu pri Švajcarskom crvenom krstu osnovala odeljenje za pomoć srpskim vojnicima. Treba spomenuti i neumorni „Ciriški biro za traženje nestalih u Prvom svetskom ratu“, koji su vodili poznati švajcarski filantropi, sveštenici, lekari, profesori, direktori, gde je Jovanovićeva bila zadužena za jugoslovensku sekciju. Tražila je izgubljene, posredovala da se uspostavi prepiska između zarobljenika i njihovih porodica, povezivala rasturene porodice. U svojoj arhivi imala je više od 400 adresa ljudi kojima je na taj način pomogla. Pomagala je da se organizuju pošiljke bolesnim, ranjenim i zarobljenim. Velikim delom zahvaljujući Katarini A. Jovanović, Švajcarska je početkom rata poslala i svoju lekarsku misiju koja je blagotvorno delovala u Srbiji. A kad se pojavio pegavac u Srbiji i narod počeo da se desetkuje angažovala se da stigne medicinska pomoć. Kad su, da bi preživeli, pomoć zatražili studenti, penzioneri i bivši činovnici, jer nisu imali ni najosnovnija sredstva za život, i tu je odigrala nezamenljivu ulogu. Na njenu intervenciju upućena je i stalna pomoć u novcu i hrani uz garancije Crvenog krsta Švajcarske. Katarina Jovanović bila je i aktivan sudionik osnivanja 1928. godine u Cirihu „Jugoslovensko-švajcarskog društva“.
I novčano je pomogla tom društvu da počne da radi, jer je njena želja bila da se pomoću te organizacije Jugoslavija i Švajcarska zbliže, da se obe zemlje uzajamno upoznaju sa kulturom i lepotama koje poseduju i da shvate da ima mnogo više stvari koje ih povezuju nego razdvajaju.
Na zbližavanju dve zemlje nastavila je da radi i u toku Drugog svetskog rata, pa sve do svojih poslednjih dana, maja 1954. godine.
Prijatelji su je zaticali u postelji, sa otečenim nogama (bila je srčani bolesnik), kako naslonjena na jastuke kuca na mašini pisma posredujući između zemlje i emigracije.
„Dirljivo je bilo gledati tu veliku altruistkinju kako već polumrtva uporno nastoji da ne prekine taj rad, za nju tada najvažniji posao na svetu", piše Topalovićeva. "Radovala se kao malo dete kad bi uspela da poveže neku porodicu u zemlji sa njihovim najmilijim u emigraciji. A kad bi joj prijatelji savetovali da privremeno prekine taj posao odgovarala je: “O, ne govorite mi to. To ću da radim do svog poslednjeg daha, jer je to najsvetiji posao, to je narodni posao i tu nema prestajanja. Dok mogu da mrdam rukama, to ću da radim.”
Uspela je da za svoje ideje i rad pridobije mnoge Švajcarkinje. U ime švajcarskih žena poznato je učešće u Srbiji i velike samarićanke, publicistkinje Katarine Šturceneger, lične prijateljice Katarine Jovanović.

BOGATSTVO
LjUDI su znali da Katarininu dobrotu i zloupotrebe. Jednog dana posetio ju je mlad i zdrav izbeglica koji joj je ispričao da nema dokumenta, da je bez prebijene pare i zatražio je od nje da mu da sto franaka (u to vreme to je bilo pravo malo bogatstvo). Katarina je bila iznenađena. Odgovorila je da taj novac nema, a i da je i sama sirota emigrantkinja koja živi od pomoći koju dobija od snaje i prijatelja. Zatražio je tada polovinu te sume, a kad mu je rekla da ima samo pet franaka, ljuto je dobacio da to što priča sigurno nije istina, jer svi znaju da je bogata žena. Odgovorila mu je da nikada nije bila bogata, i pružila mu je svojih poslednjih pet franaka.
Nezadovoljnik je odjurio bez pozdrava.
(Nastaviće se)