Sestre po srcu

POŠTOVANjE i uzajamno poverenje povezalo je Katarinu Jovanović sa Milicom Topalović. Upoznale su se u Cirihu, a nastavile da se druže, posećuju i dopisuju i kad se Milica preselila u Pariz.
Delile su slične poglede na zbivanja u svetu, u Srbiji i Jugoslaviji. Kad god je trebalo, jedna drugoj su pomagale, što savetom, što angažovanjem. O dubokom prijateljstvu te dve žene svedoči i nekoliko pisama koje je Milica Topalović unela u svoju knjigu. Sva potiču iz 1947. i 1953. godine.
Katarina piše Milici (pismo je poslato iz Ciriha 21. septembra 1947. godine):
“Milice, voljena moja! Našla sam tvoje divno pismo, ono je svo Ti, svo moja domovina. U tebi ključa srpska krv naša, koja i meni hoće da rastrgne ovo staro srce. Kakva je to sila u meni što zovemo “ljubav”, oduševljenje, patriotizam, a nema reči za nju. Zašto smo se ti i ja u prvom magnovanju (u mom tamnom koridorčiću,) a ne besmo se ljudski ni videle, zagrlile kao rođene sestre neviđene i ostaćemo tako do smrti. Nije li svaka od nas u onom magnovanju zagrlila sav svoj rod, vascelu svoju zemlju, svu našu prošlost i dalju budućnost.
A u oktobru iste godine piše joj: “Pomisli šta sam našla u njihovoj bašti. Bosiljak. Rascvetan! Hiltbruner mi je uzbrao jedan stručak. Pa plavi divlji ladolež. Šta još. Ljubičice u cvetu - po drugi put. Al dosta o svemu tome. Ima danas važnije teme. Šta veliš za `Komintern`, pa još u našem Beogradu."
A u oktobru 1953. piše Milici: „Onomad sam govorila sa Marom da odemo u Pariz. Da uzmem svoj štap, pa da se sa njime nekako dogegamo obe tamo. Šta misliš? Zar to ne bi bilo lepo? Još jednom da se prošetamo po Bolonjskoj šumi. Ali ne znam, možda će to ostati san. Dođi, dođi što pre, imala bih s tobom da razgovaram. Ti si deo moje zemlje, mog Beograda. I to onog starog Beograda…”
Sva pisma potpisivala je samo sa Mamica.
Milica Topalović je Katarinu poslednju put videla 1953. godine.
Katarinu A. Jovanović vezivalo je dugo i iskreno prijateljstvo sa književnikom i novinarom Vlastom Petkovićem. Jedinu njenu fotografiju pisac monografije dobio je baš od Petkovića. Katarina nije volela da se slika. Govorila je da nikome nije potrebna njena fotografija, već da je važno ono što ostane u srcu. Ona i Petković mnogo su učinili na zbrinjavanju, organizovanju i preškolovanju bivših oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije koja je iz Italije, posle fašističke kapitulacije, prešla u Švajcarsku i tu dobila punu zaštitu ove države. Bilo je više od 1.000 ljudi. Neki od njih otišli su dalje u Englesku, Australiju i Ameriku. Ostali su osnovali 1946. godine Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj. Predsednik je bio Vlasta Petković, a počasni član Katarina Jovanović.
O tim danima pričao nam je kapetan Miroslav Ćićarić, jedan od malobrojnih preostalih starih ratnika koji je zajedno sa Vlastom Petkovićem živeo i radio u Iverdonu i Ženevi. Danas kapetan Ćićarić živi u Iverdonu, a devetog maja napunio je 94 godine i rođendan proslavio u Srbiji, gde ostaje tri meseca.
“Ovo je moj drugi odlazak u Srbiju od prošle godine" - priča nam gospodin Ćićarić. - "Iako me je i posleratni režim zvao da se vratim, nisam to uradio. Tek prošle godine, posle 66 godina boravka u Švajcarskoj, video sam rodbinu i rodnu Srbiju. Katarina Jovanović je bila, sećam se još dobro, lepa i gospodstvena osoba. Uvek je bila u crnini, sa štapom i torbicom. Mnogo nam je pomagala. Ljudi su je voleli, a i znali su da za sve mogu njoj da se obrate. Nama je bilo teško da shvatimo način i običaje življenja u ovoj zemlji, a ona nam je i tu mogla da pomogne. Znam da je Vlasta mnogo sa njom sarađivao. U prvo vreme ona nam je bila desna ruka.

(Nastaviće se)