Tuđin u svom domu

Piše: Milena Vukoje-Stamenković
Volela je Katarina Jovanović Cirih. Bio je to njen dom, ali pravi i nezaboravljeni dom bio je njen Beograd. Stalno je htela da se vrati, ali mnoge stvari joj nisu išle naruku. Sve do 1899. godine, dok joj je otac bio živ odlazila je i provodila vreme s njim u njihovoj staroj kući u Kosovskoj.
Prvi put se u Beograd vratila sa željom da ostane i da pomogne i u samoj zemlji posle oslobođenja i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Mislila je da će njeno znanje i iskustvo biti nešto što je neophodno njenom narodu. Naročito je verovala da će njene sposobnosti, smisao za organizaciju, za razvitak privatne inicijative na svim poljima biti od velike koristi srpskim ženama i njihovom pokretu. Ali joj je tada stavljeno do znanja da je nepotrebna i da je - tuđinka.
„Mi ne znamo u čemu bi nam vi mogli pomoći i biti korisni“, rekle su one 1921. godine.
Vratila se u zemlju u kojoj su joj živela braća.
Drugo njeno razočarenje bio je komunistički sistem koji je posle Drugog svetskog rata uspostavljen u Jugoslaviji. Nije htela da se vrati i da prihvati ponuđenu penziju, narodno priznanje, odlikovanja i sve obećane povlastice.
„Nije mogla da dodje sebi od čuda da se takav preokret mogao zbiti u zemlji u kojoj živi njen narod" - piše u monografiji Topalovićke.
Kućom u Beogradu upravljao je njen advokat. U njoj je bila njena domaćica sa kćerkom. Kad je režim video da ni sa primamljivim ponudama Katarina neće da se vrati u Beograd saopštili su joj da se kuća otkupljuje, kao i zbirka radova njenog oca. Nije se sa tim složila, ali i pored silnih intervencija i tužbi njenog advokata odluku nije mogla da izmeni. Odšteta za kuću bila je samo trećina prave vrednosti, otplaćivali su je u ratama, a za očevu zbirku ponudili su joj neznatnu sumu, koju je ona odbila i zbirku je poklonila Muzeju u Beogradu. Kuća je srušena. U svom poslednjem pismu Milici Topalović napisala je Katarina: „Neću im nikada oprostiti što su mi uništili moje osmanluke i moju divnu baštu. A već o srušenoj kući i da ne govorimo. Umorna sam od života i umire mi se. Vreme je već da idem.”
Katarina A. Jovanović umrla je 31. maja 1954. godine, u jedan sat posle ponoći. Spaljena je 3. juna i sahranjena istog dana na ciriškom groblju Nordhajm. Njena urna položena je u isti grob gde je sahranjen njen voljeni brat Konstantin i kome je ona podigla spomenik. Tu je htela da i ona bude sahranjena. Ispratili su je Švajcarci, emigranti i puno dece. Srpska deca iz Ciriha na njen grob položila su buket poljskog cveća.
„Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj“, svoj Književni fond osnovan 1952. godine i nazvan „Miloš Obilić“ pretvorio je 1954. godine u Srpsku biblioteku „Katarina Jovanović“, koja je postala mesto okupljanja i trajan spomen emigranata svojoj nezaboravnoj članici i dobrotvorki. Danas je biblioteka smeštena pod krovom Srpske pravoslavne crkvene opštine “Svete trojice” u Cirihu, Colikerštrase 14. Biblioteka sadrži dela iz svih oblasti duhovnog stvaralašta i registrovana je pod brojem 165 kod gradskih vlasti u Cirihu. To je jedina srpska biblioteka u dijaspori koja ima svoj štampani katalog u dva toma, koji je izašao 1978. godine. U ovoj biblioteci se nalazi i pasoš poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra.
Ovaj feljton završavamo rečima Katarine Jovanović, koje je ona izgovorila na proslavi svog 80. rođendana: "Jedino što se broji, što važi na kraju života nije ono što smo mi primili od života, nego ono što smo mi dali životu. Sve što smo doživeli odlazi sa nama, gasi se sa nama i jedino što ostaje i možda živi posle nas - to je ono što smo mi dali životu."
(K R A J)