Moral slaba brana

PREVARA je iskušenje i usud gotovo svake ljubavne veze, bračne ili vanbračne. Može prevara da dovede i do širih međuljudskih sukoba. Zato su na nju svraćale tako ozbiljnu pažnju religija, običajno i pisano pravo, i sve druge institucije nadgledavanja ljudi. O prevari se, obično, misli moralistički, ona se lako osuđuje, ali se, svejedno, stalno čini. Mnoga ozbiljna istraživanja seksualnog ponašanja potvrđuju da je više od 80 odsto ljudi barem jednom prevarilo svog partnera. Muškarci su, kako je i bilo očekivano, u blagoj prednosti nad ženama, ali moderno doba sve više ide ka tome da su oba pola jednako "prevaranti", odnosno, skloni ovom moralnom prestupu. Međutim, izvan moralističkih ispraznih priča, prevara deluje drugačije i ona nije čist moralni prekršaj već je deo zadatih predispozicija ljudske seksualnosti koja je, inače, slepa za mnogo toga, pa i za moralne normative, tvrde antropolozi, među kojima je i autor ovog feljtona. Jedinstvena čovekova humana seksualnost je suviše ozbiljan i složen problem da bi se o njemu mislilo samo moralistički. Naravno, to ne znači da se daje legitimitet prevari kao međupartnerskom ekscesu. Dakle, prevara je uvek legura više steknutih činilaca koji delom proizlaze iz primarnih osobenosti čovekove seksualnosti, a delom dobija podsticaje u samoj partnerskoj vezi. S obzirom na to da je ljubavna veza uvek igra za dvoje, kad se u nju uključi treći, tada to u prvom redu znači da je neko od partnera svojim ponašanjem participirao u prevaru onog drugog. Žrtva prevare se uvek olako sažaljeva i prevarant se, po pravilu, oštro osuđuje, ali sva ta brzopletost i površnost ničemu ne vode, osim u dublju propast veze. Sve ume da deluje samo kao dolivanje ulja na već razbuktalu vatru problema koji su i bolni i složeni. Naravno, apsolutne zaštite od prevare nema, jer energija za taj čin je ugrađena u prirodu naše poligamne seksualnosti.
Ako se pozovemo na statistiku i bogatu kliničku psihološko-psihijatrijsku praksu, lako se uočava da je prevara najčešća kod partnera koji već imaju decu, ma kako to delovalo neočekivano. O čemu je, zapravo, reč?
MUŠKARCI bi, baš u interesu dece, trebalo više da su zainteresovani za svoju ženu, i to upravo onda kada je ona postala - majka. Za to postoji jak psihološki razlog, jer sada je njihova žena u prilici da deli svoju ljubav na muža i dete. Ali zaboravlja se da i njoj baš tada treba više ljubavi, ona mora da puni svoje emotivne baterije, da bi detetu davala više. Muškarci mnogo greše i kad su ljubomorni na svoju decu, pa misle da njihovoj ženi sada manje treba seksa i njihove pažnje, jer imaju novi objekt ljubavi - dete. To je grdna varka. Ako muž ženu ignoriše zbog deteta, njoj je jasno da je on sam bio jedno veliko dete, da je infantilan, a takav ne treba nijednoj zdravoj ženi. Tada je pravilo da u brak dolazi famozni t r e ć i, i počinje to što se zove prevara.
Činjenice govore u prilog tome da su po prirodi stvari muškarci skloniji prevari. Ipak, mora se imati u vidu kulturni, a naročito biološki stereotip, koji je vezan za karakter seksualnosti muškog i ženskog pola. Prevara je čin koji je uvek u procepu između biologije i kulture. Muškarac je agresivniji, on je osvajač, ima inicijativu, prvi uspostavlja kontakt sa ženom. Žena je pasivna, iako u svojoj pasivnosti ume vrlo efektivno i aktivno da zavodi i primamljuje. Kratko i jasno rečeno: iz same prirode muške seksualnosti, ali i zbog kulturne nejednake tolerancije prema ljubavnim avanturama polova, muškarci su u "boljoj" poziciji da varaju.

(Nastaviće se)