Jeljcinov pravi izbor

Piše: Roj Medvedev


VLADIMIR Vladimirovič Putin rođen je 7. oktobra 1952. godine, u Lenjingradu, u radničkoj porodici. Njegov otac Vladimir Spiridonovič Putin radio je u to vreme kao bravar u Fabrici vagona, koja nosi ime "Jegorova", na odeljenju karoserija. Majka Marija Ivanovna, rođena Šelomova, bila je radnica, a posle rođenja sina zaposlila se kao domar u svojoj zgradi u Baskovoj ulici, kako se ne bi dugo odvajala od mališana, kojeg roditelji, koji već nisu bili mladi, nisu želeli da daju ni u jasle ni u obdanište. On je bio njihov treći sin, ali prva dvojica su preminuli kao sasvim mali...
Vladimir Putin nije došao na vlast posle revolucije, vojne zavere ili prevrata, niti posle otvorene i dugotrajne političke borbe, kako se to dešava prilikom pojave novih predsednika u SAD ili u Francuskoj. Vladimir Putin je stupio na poprište javne politike tek pošto ga je Boris Jeljcin postavio za novog predsednika ruske vlade i proglasio za svog naslednika na mestu predsednika države.
Još u proleće 1999. godine, kada je Putin svojoj dužnosti direktora Federalne službe bezbednosti dodao i mesto sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije, malo ko je znao za ovog čoveka i niko nije pokušavao da proceni njegov "predsednički rejting"; najveće mogućnosti u vezi sa tim imali su tada Primakov, Jurij Luškov i Genadij Zjuganov. Vladimir Putin u to vreme nije bio javni političar, nije ni pomišljao na mesto premijera, a još manje na mesto predsednika države. Čak i da je tada imao ozbiljne političke ambicije, on nije imao nikakve šanse da pobedi na izborima na nacionalnom nivou i trebalo je da počne od "nižih stepenika". "Izabrati" Putina postalo je moguće tek kada je Jeljcin, koji se našao u kritičnoj situaciji, postavio upravo njega za šefa države, i dao mu posebna ovlašćenja. Tek tada je Putin dobio mogućnost da se izdvoji.


BORIS Jeljcin dao je takve mogućnosti Borisu Nemcovu i Anatoliju Čubajsu, 1997. godine, Sergeju Kirijenku - 1998. i Sergeju Stepašinu - 1999. Ali, ti političari nisu ostvarili Jeljcinove nade i, dok su se nalazili na najvišim državnim dužnostima, nisu povećavali već su izgubili nivo svoje popularnosti. Suprotno tome, Putin je ispunio obaveze koje su mu date u najvećoj mogućoj meri, uspešno i efikasno, što ga je ubrzo učinilo najpopularnijim političarem Rusije. Pri tom je nastavio da nastupa kao Jeljcinov favorit i nije ulazio u konflikte ni sa kim iz najbližeg predsednikovog okruženja.
U jesen 1998, Jevgenij Maksimovič Primakov takođe se izdvojio na mestu premijera i postao veoma popularan. Njegov rad bio je veoma efikasan, ali on nije bio u dobrim odnosima sa "familijom" ili sa samim Jeljcinom. Odlučno je odbio i Jeljcinov pokušaj da porazgovara s njim o mogućnosti da u budućnosti zauzme mesto predsednika. "Ja za takav razgovor nisam spreman i ne želim da ga vodim", izjavio je Jevgenij Maksimovič.
Avgusta 1999. godine, Vladimir Putin nije imao ništa protiv predloga Jeljcina da on postane njegov nalsednik, ali ga nije ni naročito ozbiljno shvatio. Sledeći izbori za predsednika Ruske Federacije trebalo je da se održe tek juna 2000. godine. Pitanje prevremene predaje ovlašćenja predsednika Rusije i postavljanja Putina za vršioca dužnosti predsednika postalo je predmet njihovog višečasovnog razgovora 14. decembra 1999. godine. Kada je Putinova saglasnost uz veliki trud dobijena, lideri su odredili uzajamne uslove i obaveze jedan prema drugome i prema onima koji su činili glavni deo Jeljcinovog okruženja, kao i sudbinu svih vodećih ljudi u ruskoj vlasti.


TO što je Boris Jeljcin dobrovoljno predao nasledniku ne samo ogromna ovlašćenja i skoro neobuhvatnu vlast, već i ogormnu imovinu, a takođe i rukovodstva i osoblje svih osnovnih institucija u državi, ne može se nazvati dogovorom. To je bio važan državni sporazum koji je zahtevao pregovore. Takav akt nije mogao da bude jednostavna improvizacija. Neki posmatrači još su početkom godine pisali i govorili da je rezultat pregovora između Jeljcina i Putina mogao da postane pismeni dokument koji je potpisao kako predsednik koji se još uvek nalazio na svojoj dužnosti, tako i njegov naslednik, koji se još uvek nalazi na svojoj dužnosti, i koji je zatim predat na čuvanje patrijarhu Aleksiju Drugom.
Smatram da je takva pretpostavka tačna i ona se potvrđuje daljim ponašanjem i radnjama kako Jeljcina, tako i Putina. Čak ni Mihail Gorbačov nije krajem decembra 1991. napustio svoju dužnost dok sa Jeljcinom nije sklopio sličan sporazum, čije su raznolike tačke ova dvojica lidera razmatrala u Kremlju devet časova. Taj sporazum odobrili su šefovi država Zajednice Nezavisnih Država.
Nesumnjiva je i značajna uloga patrijarha u sporazumu Jeljcina i Putina. Svi ljudi koji su bliski Jeljcinu priznavali su da je Aleksij Drugi jedini čovek u zemlji pred čijim moralnim autoritetom je Jeljcin bio spreman da sagne glavu. Sa istim takvim poštovanjem odnosio se prema Aleksiju Drugom i Vladimir Putin, koji, za razliku od prvog predsednika Rusije, jeste vernik.

PISAC
ROJ Aleksandrovič Medvedev, autor knjige "Povratak Rusije", koja u izdanju "Novosti" upravo izlazi iz štampe, jedan je od vodećih intelektualaca savremene Rusije.
Objavio je više od pedeset studija i monografija, a već odavno je izborio status jednog od najvećih pisaca političkih biografija modernog doba.
Istoričari ga smatraju ponajboljim poznavaocem Staljina i staljinizma, i najplodnijim biografom najistaknutijih političara Sovjetskog Saveza i Rusije u 20. veku. Od glavnih boljševičkih vođa do Hruščova i Brežnjeva, Andropova i Gorbačova, a "Povratak Rusije" je njegova druga knjiga o Vladimiru Putinu.
Dela Roja Aleksandroviča Medvedeva, jednog od prvih sovjetskih disidenata, prevedena su na desetine svetskih jezika.

PREDGOVOR
U SPECIJALNOM predgovoru, pisanom za srpsko izdanje njegove knjige "Povratak Rusije", Medvedev podseća da se Rusija devedesetih godina prošlog veka, posle raspada Sovjetskog Saveza, "nalazila u stanju propadanja i razdora".
- Tih godina ona nije mogla da učestvuje u evropskim i balkanskim događajima na nivou koji je nje dostojan - ocenjuje on i dodaje da se "danas, kad se Rusija vratila u evropsku i svetsku politiku, njen stav ne sme ignorisati".
U tom kontekstu, Medvedev ističe da "problem Kosova, kao i čitav kompleks balkanskih problema, zauzima vrlo važno mesto u spoljnoj politici Rusije i pitanjima kojima se bavi Vladimir Putin".
- Rusija - stoji dalje u predgovoru - nikada neće podržati rešenje koje žele da nametnu bez saglasnosti Srbije i njenog naroda.
- Kao pisac i istoričar - dodaje Medvedev - ja mogu da uverim moje čitaoce u Srbiji u to da se odnos Rusije prema Srbiji ne određuje samo geografijom, politikom ili ekonomijom, već i srodstvom naših naroda, naših kultura, naših religija...

NAJAVA
U PREDGOVORU svoje knjige Roj Medvedev komentariše i enigmu ruskih predsedničkih izbora 2008.
- Sledeće godine u Rusiji će se mnogo toga promeniti, ali mi koji u njoj živimo uvereni smo da Vladimir Putin neće otići ni iz ruske, ni iz svetske politike. Promeniće se samo oblicio vlasti, ali njen ukupni istem postaće jači i određeniji nego što je danas.

PUTIN U PRVOM LICU

Deda kuvao za Lenjina i Staljina

- O očevoj rodbini znam više nego o maminoj. Deda se rodio u Peterburgu i radio je kao kuvar. To je bila najobičnija porodica - porodica jednog kuvara. Ali, očigledno, dobro je kuvao, jer su ga posle Prvog svetskog rata pozvali na rad u podmoskovske Gorki, gde je živeo Lenjin i cela porodica Uljanov. Kada je Lenjin umro, dedu su premestili u jedan od Staljinovih letnjikovaca, i on je tamo dugo radio.

Tajno krštenje

- U našem stanu živeli su penzioneri, doduše, kratko. Sa njima je povezano moje krštenje. Susetka baba Anja bila je pobožna, išla je u crkvu i, kada sam se rodio, ona me je zajedno sa mamom, a tajno od oca, člana Partije, sekretara partijske organizacije u pogonu, krstila.
Mnogo godina kasnije, 1993, kada sam radio u Lenjingradskom sovjetu, išao sam u Izrael u sastavu zvanične delegacije. I mama mi je dala moj krstić sa krštenja da ga osvetim na grobu Gospodnjem. Ispunio sam njenu molbu, zatim sam stavio taj krstić i od tada ga ne skidam.

Odlučujuća uloga trenera

- Trener Anatolij Semjonovič Rahlin odigrao je u mom životu, verovatno odučujuću ulogu. Da nisam počeo da se bavim sportom (rvanjem i džudom), ne zna se kako bi sve ispalo. U stvari, Anatolij Semjonovič me je izvukao iz dvorišta. Ambijent je tamo, treba pošteno, priznati, bio prilično loš.

Dve nezaboravne borbe

- Zauvek sam zapamtio nekoliko borbi. Na kraju jedne od njih gotovo nisam mogao da dišem, samo sam krkrljao. Momak je bio tako čvrst, i ja sam uložio toliko snage, da umesto udisaja i izdisaja iz grudi izlazilo je samo krkljanje. Pobedio sam sa neznatnom prednošću.
Još jednu borbu zapamtio sam za čitav život, mada sam je izgubio, sa šampionom sveta Volođom Kjuljeninom. On je kasnije poginuo. Počeo je da pije, i jednog dana ubili su ga na ulici. A bio je odličan sportista, sjajan. Bio je talentovan čovek. Tada još nije pio. Bio je šampionat grada. I u prvim trenucima sam ga prebacio preko leđa, uz to još jako lepo, sa amplitudom. U principu trebalo je da odmah prekinu borbu, ali pošto je bio šampion sveta nije bilo zgodno da se borba odmah završi. Zato su mi dali poene, i mi smo nastavili. Naravno, bio je jači, ali ja sam se trudio. Prilikom izvođenja bolnih zahvata svaki uzvik važi kao signal o predaji. Kada je on izvodio bolni zahvat - izvrtanje lakatnog zloba - borbu su prekinuli. Sudiji se učinilo da sam ispustio nekakve zvuke. Zbog toga je on pobedio. Ali, bez obzira na to, do danas se sećam te borbe. Nije bilo sramota da izgubiš od šampiona sveta.
(Nastaviće se)