Razlaz sa Jeljcinom

Piše: Roj Medvedev

PORAST popularnosti Vladimira Putina o kojoj Jeljcin nije mogao ni da sanja, a takođe i česta poređenja prvog i drugog predsednika Rusije u domaćim i stranim sredstvima javnog informisanja, nisu mogla da obraduju Borisa Jeljcina, ali on se trudio da ne pokazuje svoje emocije. Stanje stvari, počelo je da se menja u leto i početkom jeseni 2003. godine u vezi sa predmetom "Hodorkovski".
I predsednik vlade Mihail Kasjanov, i šef predsednika administracije Aleksandar Vološin odlučno su bili protiv hapšenja Hodorkovskog. Oni su tom oligarhu davali neke garancije i tražili podršku od Jeljcina. U nastaloj situaciji Jeljcin je odlučio da javno izrazi svoju "zabrinutost" i to je uradio u velikom intervjuu listu "Moskovske novosti" oktobra 2003. godine. Ali, taj list bio je vlasništvo Hodorkovskog zato što je JUKOS kupio kontrolni paket akcija početkom septembra 2003. godine. Drugi listovi taj intervju niti su objavili, niti su komentarisali. Aleksandar Vološin bio je prinuđen da podnese ostavku.
KONAČNI raskid Vladimira Putina sa Borisom Jeljcinom dogodio se 12. februara 2004. godine kada je Putin organizovao prvi i poslednji zvanični predizborni nastup, okupivši u zgradi moskovskog Državnog univerziteta svoje ljude od poverenja i više od šest stotina novinara iz cele zemlje. Predsednik Rusije ne samo da je pročitao predizborni program i podneo izveštaj o onome što je urađeno, već je i prvi put Jeljcinov režim podvrgao uništavajućoj kritici, ne izgovarajući, ipak, ime prvog predsednika Rusije.
"Hajde da se prisetimo", rekao je Putin, "u kakvom se stanju zemlja nalazila 1999. godine i početkom 2000. godine i koji razlozi su uticali na to stanje... Destruktivni procesi razlaganja državnosti prilikom raspada Sovjetskog Saveza preneti su - i to se moglo i bilo je neophodno predvideti - na samu Rusku Federaciju. Ispod crte siromaštva tada se našla trećina zemlje. Pri tom, masovna pojava postala su višemesečna kašnjenja sa isplatama penzija, naknada, zarada.
Ljudi su bili preplašeni od gubitka svih novčanih uloga i štednje u jednom satu; tada već nisu verovali u to da država ima snage da ispuni čak minimale socijalne obaveze. Zemlja je bila u groznici od štrajkova rudara, učitelja i drugih službenika koji su bili plaćani iz budžeta. Poreske stope su stalno rasle, a fiskalna politika u celini bila je usmerena samo ka elementarnom preživljavanju. Većina velikih banaka je bankrotirala, a i posle krize 1998. godine kreditni sistem bio je praktično paralisan. Ono što je još gore jeste da je zemlja potpala pod ponižavajuću zavisnost od međunarodnih finansijskih organizacija i raznoraznih međunarodnih finansijskih spekulanata. Molim vas da se zamislite: kod obračuna bruto nacionalnog dohotka spoljašnji dug Rusije krajem 1999. godine iznosio je skoro 90 odsto.
SITUACIJA se pogoršavala tako što je u to vreme Rusija u značajnoj meri izgubila nezavisne pozicije u spoljnoj areni. A one svetske sile koje su nastavile da žive u stereotipu `hladnog rata` i, bez obzira na `slatke govore`, nastavile da Rusiju gledaju kao svog političkog protivnika, na svaki način su podržavale sve što je moglo da konzervira takvo stanje u našoj zemlji što je duže moguće. Ništa manje dramatično tekao je razvoj u sferi unutrašnje politike. Ustav zemlje i federalni zakoni u mnogo regiona izgubili su kvalitet aktova koji imaju najveću pravnu snagu. Regionalni parlamenti donosili su zakone koji su bili u suprotnosti sa ustavnim principima i federalnim normama. Neizbežna posledica takve konkurencije postala je samovolja vlasti, a zbog svega toga samo su patili ljudi.
Borba za `posebne` finansijsko-ekonomske statuse bila je stalni predmet cenkanja regiona i federalnog centra. Stiglo se dotle da su se neki regioni faktički našli van jedinstvenog pravnog i finansijsko-fiskalnog sistema države, prestali su da plaćaju porez u državni budžet, zahtevali da se stvore nove sopstvene zlatne i devizne rezerve, njihovi sopstveni energetski, carinski sistemi, da se uvedu regionalne novčane jedinice. Rezultat je ekonomska nejednakost regiona, i kao posledica toga, ekonomska nejednakost građana. Urušavalo se jedinstveno tržište robe i usluga koje tek što je počelo da se formira.
Separatistički procesi koji su se u Rusiji rađali tokom nekoliko godina nisu dobijali adekvatni odgovor od vlasti, ali su ih aktivno podržale međunarodne ekstremističke organizacije, i na kraju su se na severnom Kavkazu pretvorili u najopasniji oblik - terorizam. Radi se pre svega o Čečeniji. Posle potpisivanja Hasavurtoskih sporazuma, čiji je rezultat bilo prepuštanje sudbini same Čečenije i celog čečenskog naroda, nekome je moglo da se učini da se košmar građanskog rata završio. Ali, nije bilo tako. Osećajući našu slabost, shvatajući svu bahatost vlasti i loše moralno stanje društva, u leto 1999. godine mnogobrojne bande međunarodnih terorista otišle su dalje, što se moglo i očekivati. Oni su se toliko osilili da su izvršili otvoreni napad na Dagestan, izvršili su agresiju s ciljem da ga otcepe od Rusije i da uvuku u zonu svog kriminalnog uticaja još naših teritorija.
RUSIJA je uvek bila složena državna tvorevina i to zahteva pažljiv, rekao bih profesionalni odnos. Ali, nažalost, krajem devedesetih godina, i to se mora priznati, ona je pod udarcima svih gore navedenih negativnih faktora počela da gubi osnovne odluke jedinstvene države. To je ono s čime smo se mi suočili i u kakvim uslovima smo morali istovremeno da rešavamo i najteže svakodnevne probleme i da radimo u korist toga da postavimo nove - dugoročne - tendencije ka poboljšanju".
Prema svedočenjima ljudi iz okruženja Vladimira Putina, veći deo svog četrdesetominutnog govora koji je održao ovlašćenim licima, on je napisao sam i radio je na tom tekstu nekoliko nedelja.
Ništa manje važni bili su odgovori na pitanja postavljena Putinu. Tako je na pitanje o ličnom odnosu prema raspadu SSSR-a Putin otvoreno odgovorio da je prema njegovom dubokom uverenju "raspad Sovjetskog Saveza opštenacionalna tragedija ogromnih razmera". "Ja smatram", nastavio je Putin, " da obični građani bivšeg Sovjetskog Saveza i građani postsovjetskog prostora, iz zemalja ZND ništa time nisu dobili. Naprotiv, ljudi su se suočili s ogromnim brojem problema. Ali", dodao je Putin višeznačno, "Ruska Federacija se sačuvala, i prestala je da bude krava muzara za sve i svakog".
Bio je to najbolji nastup Vladimira Putina za sve četiri godine, koliko se nalazio na mestu predsednika. To svakako nije bila samo retorika. Posle tako odgovornog nastupa, Putin nije mogao samo da čeka izbore i da vodi uobičajenu predizbornu kampanju. Iza ovakvih reči morala su da uslede dela. Na njih nije moralo da se čeka.
Već 23. februara 2004. godine, odnosno tri nedelje pre izbora za predsednika, Vladimir Putin smenio je ceo sastav vlade sa Mihailom Kasjanovim na čelu.


PUTIN U PRVOM LICU
SMANjENO OSEĆANjE OPASNOSTI
- U KRITIČNIM situacijama ostajem miran, čak i previše. Kasnije, kada sam pohađao obaveštajnu školu, u jednoj karakteristici su mi zapisali kao negativnu osobinu: "smanjeno osećanje opasnosti". I taj nedostatak se smatrao ozbiljnim.
Potrebno je da se bude malo napetiji u takvim (opasnim) situacijama da bi se kvalitetno reagovalo. To je, u stvari, važno. Strah je kao bol. Ako nešto boli - znači nešto nije u redu u organizmu. Morao sam kasnije dugo da radim na sebi.

PO ZAKONU ILI - INSTRUKCIJI
- RASPOREDILI su me 1975. prvo u sekretarijat Uprave (KGB u Lenjingradu), onda u kontraobaveštajno pododeljenje, i tamo sam radio oko pet meseci.
I odjednom vidim starce koji su radili još u ona stara nezaboravna vremena. Neki od njih trebalo je da se svakog časa penzionišu.
Sećam se, jednom su razrađivali neki poduhvat. Sedela je cela grupa. Uključili su i mene. Ne sećam se više detalja, ali jedan je govorio: "Hajde da tako i tako uradimo. Slažete li se?" Ja kažem: "Ne, to je pogrešno." "Šta je sad, zašto je pogrešno?" "To je u suprotnosti sa zakonom." On se čudi: "Sa kakvim zakonom?" Ja navedem zakon. Oni će: "Ali mi imamo instrukciju." Ja opet o zakonu. Oni ništa ne shvataju - opet o instrukciji. Kažem: "Pa, to je instrukcija, a ne zakon".
A moj sagovornik će iskreno i sa čuđenjem: "Za nas instrukcija i jeste najvažniji zakon". Pri tome, deda je to rekao bez ironije. Apsolutno. Tako su bili vaspitani, tako su radili. Ja tako nisam mogao. I ne samo ja, nego i praktično svi moji vršnjaci.

OSMATRANjE GLAVNOG PROTIVNIKA
- U ISTOČNOJ Nemačkoj, u Drezdenu, radio sam (kao obaveštajac) neputnih pet godina. Stigli smo tamo 1985. godine, a otišli već posle pada Berlinskog zida, 1990...
To je bio rad po liniji političke špijunaže. Dobijanje informacija o političarima, o planovima potencijalnog protivnika...
Zanimala nas je svaka informacija po liniji, kako se govorilo ranije, glavnog protivnika, a za glavnog protivnika se smatrao NATO.



(Nastaviće se)