Sedam Putinovih aduta

Piše: Roj MedvedevDO početka 2004. godine, Vladimir Putin se oslobodio ne samo obaveza koje je trebalo da ispunjava u odnosu prema Borisu Jeljcinu i "famliji", već se oslobodio i uticaja niza drugih političkih grupa i političara, koji su predstavljali režim "kasnog" Jeljcina. Ali, ne radi se samo o kadrovskim promenama u Kremlju i Belom dvoru. Putin je svoj drugi mandat uspeo da započne novom raspodelom političkih snaga u celoj Rusiji.
Sa scene su otišle i nastavile da odlaze mnoge još nedavno veoma važne političke ličnosti i čitave političke grupe i partije. Mnogi od njih odlaze zauvek, mada nisu svi toga svesni. U Rusiji se događa proces koji mnogi istoričari i sociolozi nazivaju smenom elita.
U anketi koja je sprovedena 1997. godine, prvih šest mesta u ruskoj nacionalnoj eliti zauzele su ličnosti kao što su Aleksij Drugi, Nikita Mihalkov, Jurij Luškov, Aleksandar Karelin, Viktor Černomirdin i Ala Pugačova. U anketi, sprovedenoj 2005. godine, taj spisak šestoro predstavnika ruske nacionalne elite izgledao je drugačije: Vladimir Putin, Ala Pugačova, Nikita Mihalkov, Anatolij Čubajs, Žores Alferov, Alina Kabajeva.
NARAVNO, ni Aleksij Drugi, ni Luškov, ni Karelin, ni Černomirdin nisu nestali iz ruske nacionalne elite, ali nisu ušli u prvih šest već u prvih deset ili dvanaest njenih najboljih predstavnika. Nacionalna elita podvrgnuta je daleko manjim promenama nego, na primer, politička elita, koja u Rusiji tek počinje da se izdvaja...
Ruska demokratija nije još uvek ni jaka, niti je savršena, ali izbori za državnu Dumu 2004. odvijali su se uz maksimalno moguće pridržavanje demokratskih procedura, onoliko koliko je to moguće u novoj ruskoj stvarnosti.
Pobedu je odnela partija "Jedinstvena Rusija", koja se predstavljala kao partija političkog centra i čija je glavna parola bila "Mi smo za Putina". Prema partijskim spiskovima, ova partija dobila je 37,6 odsto glasova. Većina politologa i političkih tehnologa predviđala je pobedu "Jedinstvene Rusije", ali sa 27-30 odsto glasova, i samo nekoliko eksperata je očekivalo 32, 33 i 35 odsto glasova. "Jedinstvena Rusija" dobila je takođe 104 mandata od 225 poslanika, za koje se borba vodila u jednomandatnim okruzima. Osim toga, skoro svi od šezdeset troje "nezavisna" poslanika, koji su pobedili na izborima u jednomandatnim okruzima, u Dumi su se priključili "Jedinstvenoj Rusiji", a takođe i devetnaestoro poslanika, koji su se izjasnili kao pristalice "Narodne partije".
Svi politički posmatrači već su izbore za državnu Dumu ocenili kao veliki uspeh Vladimira Putina, koji je u novoj Dumi dobio izrazitu propredsedničku većinu. Predsednički izbori koji su u Rusiji održani 14. marta 2004. godine, samo su učvrstili novi raspored političkih snaga u zemlji. Vladimir Putin lako je pobedio na tim izborima, dobio je 71,3 odsto glasova.
Izlaznost nije bila visoka: na biračka mesta izašlo je oko 65 odsto građana sa pravom glasa u zemlji. Delimično, to je bilo objašnjeno nepostojanjem jake političke borbe i potpunom predvidivošću rezultata, jer u pobedu Vladimira Putina niko od političkih posmatrača nije sumnjao. Za simpatije desnog dela biračkog tela borila se samo Irina Hakamada. Svi drugi poznati lideri desnih partija odlučili su da demonstrativno odustanu od učešća u izbornoj kampanji, demagoški izjavljujući da je ta kampanja farsa jer učesnici u njoj nisu jednaki u startu...
ODJECI zapadne štampe na pobedu Vladimira Putina na predsedničkim izborima bili su krajnje tendenciozni. Časopis "Štern" pisao je da je "uz pomoć insceniranog kulta ličnosti, Kremlj uspeo da odvoji lik Putina od stanja u kome se nalazi njegova zemlja. Iako provincija još uvek živi u siromaštvu, korupcija prevazilazi sve okvire, a terorizam u Čečeniji stigao je do Moskve, predsednik je popularan kao ni jedan drugi političar u Evropi". List "Tajms" konstatatuje da je "Putinova popularnost, koja je odnela rušilačku pobedu u borbi za mesto u Kremlju, toliko velika, da bi mogla da se poredi sa rejtingom severnokorejskog diktatora Čim Čen-Ila, samo s tom razlikom da u Putinovom slučaju rezultati čak nisu morali da budu nameštani".
"Vašington post" piše da je "Putin realizovao despotsku predizbornu kampanju" i da se on verovatno boji i sopstvene senke i upravo je to ono što jedan deo birača od njega odbija, a na drugi deo deluje uspavljujuće. Švajcarski list "Tages ancajger" melanholično je naveo: "Bez obzira na to da li su izbori u Rusiji bili slobodni i pošteni, ili ne, ruski narod podržao je predsednika i prepustio mu svoju sudbinu na još četiri godine. Predsednički izbori pokazali su da prema zapadnim aršinima Rusija nije demokratska. Iako Putin nije diktator i Rusija nije totalitarna država, građani te zemlje ipak ponovo dozvoljavaju da se njima vlada - ne suviše loše, ali ni dobro."
Predsednik SAD Džordž Buš čestitao je svom prijatelju Vladimiru Putinu uspeh na izborima, ali istaknuti članovi administracije američkog predsednika, kao što su Kolin Pauel i Kondoliza Rajs smatrali su da je potrebno da istaknu da su razočarani nedovoljnom demokratičnošću predsedničkih izbora u Rusiji i pritiskom na nezavisna sredstva javnog informisanja. Posmatrači iz OEBS-a izjavili su da je "bez obzira na to što je sam proces izbora za predsednika Rusije bio dobro organizovan, tim izborima je nedostajalo takmičenje i politički pluralizam, koji su potrebni za istinsku demokratiju".
PREDSEDNIČKI izbori 2004. godine bili su trijumf Vladimira Putina sa mnogo aspekata: on je dobio skoro 20 odsto glasova više nego na izborima 2000. godine i 14 odsto glasova više nego što je Jeljcin dobio 1991. godine. U čemu je bio razlog toliko očiglednog Putinovog uspeha?
Poznati analitičar i voditelj emisije "Postkriptum" na TVC Aleksej Puškov naveo je sedam glavnih predsednikovih uspeha. Vladimir Putin odvojio se od velikog dela Jeljcinovog "nasleđa" i sistema i uspeo da konsoliduje vlast, neutrališući i leve i desne struje. Vladimir Putin učinio je slabijim uticaj velikog biznisa na državni aparat i na određivanje političkih pravaca. Vladimir Putin počeo je da vodi spoljnu politiku koja je orijentisana ka nacionalnim interesima, a ne ka interesima zapada. Uz Putina zaustavljena je dezintegracija Rusije, koja je bila u toku, i obnovljena je mogućnost da se upravlja zemljom u celini. Najzad, Putin je vratio autoritet vlasti, koji joj je toliko potreban. "On je okrenuo brod", govorio je Puškov "ali još nije izašao na siguran, jasan kurs".
Kako bi objasnili uspeh ovog ili onog velikog lidera, istoričari koriste princip odjeka. Lidera očekuje uspeh, pre svega u slučaju kada se ispostavi da su njegova dela i namere potpuno u skladu sa očekivanjima i zahtevima društva, nacije, države, same istorije. ali, nije stvar samo u tome da se "uhvati melodija", da se čuje "šuštanje trave", kako su pisali neki od komentatora, već i da se ta melodija razvije, da se pronađe način da se otkriju snage i zahtevi koji su u društvu skriveni, a takođe da se zadrži pravilno pronađen i shvaćen pravac.




PUTIN U PRVOM LICU

Razgovor sa Kisindžerom

- KASNIJE, već u Piteru, imao sam jedan interesantan susret s Henrijem Kisindžerom (bivšim državnim sekretarom SAD) i on je neočekivano potvrdio ono o čemu sam tada (u Istočnoj Nemačkoj, neposredno posle rušenja Berlinskog zida) razmišljao. Postojala je takva komisija - "Kisindžer-Sopčak" (predsednik Lenjingradskog sovjeta) za razvoj Peterburga - privlačenje stranih investitora. Kisindžer je dolazio, čini mi se, nekoliko puta. Jednom sam ga dočekao na aerodromu. Seli smo u kola i krenuli u rezidenciju. Putem me je ispitivao odakle sam, čime sam se bavio. Takav radoznali deda. Izgleda kao da spava, a u stvari sve vidi i čuje. Govorili smo uz pomoć prevodioca. On pita: "Odavno tu radite"? Odgovorio sam - oko godinu dana. A dalje smo vodili ovakav dijalog:
- A gde ste radili pre toga?
- Pre toga, u Lenjingradskom sovjetu.
- A pre Lenjingradskog sovjeta?
- Na univerzitetu.
- A pre univerziteta.
- A pre toga sam bio vojnik.
- U kojem rodu?
Pa, mislim, sada ću te razočarati: "Znate, radio sam kao obaveštajac."
On mirno:
"Radili ste u inostranstvu?" Ja: "Radio sam u Nemačkoj". On: "U Istočnoj ili Zapadnoj?" "U Istočnoj". On: "Svi pristojni ljudi su počinjali u obaveštajnoj službi. Ja takođe". Nisam znao da je Kisindžer radio u obaveštajnoj službi. A ono što je rekao kasnije, bilo je za mene neočekivano i veoma interesantno. Rekao je: "Znate, mene sada mnogi kritikuju zbog moje tadašnje pozicije u odnosu na SSSR. Smatrao sam da Sovjetski Savez ne treba mirno da ode iz istočne Evrope. Mi vrlo brzo menjamo ravnotežu u svetu, i to može dovesti do neželjenih posledica. I meni to sada upisuju kao krivicu. Kažu: 'Eto, otišao je Sovjetski Savez, i sve je normalno, a vi ste smatrali da je to nemoguće'. A ja sam zaista smatrao da je to nemoguće". Onda je razmislio i dodao: "Pošteno da kažem, ja do danas ne shvatam zašto je Gorbačov to uradio".
Ja apsolutno nisam očekivao da čujem od njega tako nešto. Rekao sam njemu i kažem sada: - Kisindžer je bio u pravu. Izbegli bismo jako mnogo problema da nismo tako nepromišljeno pobegli.

(Nastaviće se)