Moskva se brani u Čečeniji

OBRAĆAJUĆI se naciji 4. septembra 2004, Vladimir Putin nije rekao ni reč o Čečeniji, niti o čečenskim teroristima. Suprotno tome, svi koji su tog septembra bili protiv Putina ili protiv ruskih specijalnih službi, uporno i namerno povezivali su ne samo teroristički napad u Beslanu, već i sve terorističke akcije u Rusiji 2004. godine, sa ratom u Čečeniji, ili čak sa ratom Rusije i Putina "protiv Čečenije", koja vapi za nezavisnošću i spremna je za to da ide do kraja.
Vlada i predsednik Rusije samo treba da zaustave rat u Čečeniji, da odande povuku vojsku, da daju nezavisnost narodu Čečenije, i teror protiv Rusije odmah će prestati. "Kako bi se zaustavili teroristički akti, potrebno je isključiti upotrebu sile u rešavanju čečenskih problema. Pripadnici bezbednosnih struktura u vlasti štite samo vlast. Mir je potreban sojenicama, a rat dvorcima". Te reči "Novaja gazeta" velikim slovima objavila je na prvoj strani svog specijalnog izdanja. Sa istim takvim stavovima nastupali su i svi vodeći listovi i časopisi zapadnih zemalja u svojim komentarima drame u Beslanu.
"Putin je kažnjen zato što neće da učini ustupke Čečeniji". Takav naslov je britanski list "Fajnenšel tajms" dao prvom velikom članku o terorističkom zauzimanju škole u Beslanu. Optužba je bila adresirana, pre svega, na predsednika Rusije, a manje na bandite.
TAKVO tumačenje događaja u Beslanu nema osnova i ono je u suprotnosti sa osnovnim činjenicama i lekcijama poslednjih deset godina. Rat protiv čečenskog separatizma i "za obnovu ustavnog poretka na teritoriji Čečenije", koji sa druge strane može da se nazove i rat za nezavisnost Ičkerije, završen je krajem avgusta 1996. godine porazom Rusije i pobedom čečenskih separatista.
Akt o kapitulaciji koji je samo formalno izgledao kao sporazum o primirju, potpisao je u dagestanskom Hasavjurtu opunomoćeni predstavnik predsednika Rusije general Aleksandar Lebed, a takođe i bivši pukovnik sovjetskih oružanih snaga Aslan Mashadov koji je (1994-1996) godine, komandovao oružanim snagama samoproglašene Republike Ičkerije.
Na kratkim pregovorima i osnovnim procedurama u vezi sa njima, prisustvovali su skoro svi pobunjenički komandanti, uključujući i Šamila Basajeva. Posle nekoliko meseci faktički sporazum o miru između Republike Ičkerije i Rusije, u Kremlju su potpisali predsednik Rusije Boris Jeljcin i vršilac dužnosti predsednika Ičkerije Zelimhan Jandarbijev. Posle nekoliko meseci u Čečeniji su održani izbori za novog predsednika i na tim izborima pobedio je Mashadov.
Iz Čečenije su povučene sve ruske vojne trupe - do poslednjeg vojnika, i Čečenija je sledeće tri godine mogla da živi onako kako su želeli njeni lideri. Upavo u te tri godine tamo je zavladao radikalni vehabizam. Tada su u Čečeniji počeli da se formiraju glavni centri međunarodnog terorizma, uključujući i Al kaide. Formiran je savez radikalnog separatizma, međunrodnog terorizma i vehabizma, koji je predstavljao sve veću i veću opasnost za Rusiju. Rusija je, ipak, bila strpljiva, i tom strpljenju došao je kraj tek kada su veliki odredi Basajeva i Hataba napali Dagestan, započevši drugi čečenki rat - ovoga puta ne za nezavisnost Ičkerije, već za gospodarenje vehabija na celokupnoj teritoriji muslimanskog Severnog Kavkaza.
DRUGI čečenski rat takođe je završen i to ovoga puta pobedom Rusije nad agenturom međunarodnog terorizma. Današnja Čečenija i njen narod ne izjašnjavaju se za nezavisnost od Rusije. Među stanovništvom ove republike nema ni pet odsto građana koji su spremni da podrže seriju parola o otcepljenju od Rusije. Da, u Čečeniji je ekonomski položaj još uvek težak, ali više od 300.000 čečenskih građana dobija bar pomoć zbog nezaposlenosti. Još oko 300.000 Čečena prima starosne penzije i invalidnine. Čečenska deca idu u škole, omladina ima mogućnost da studira na višim školama i fakultetima. Čečenija je snabdevena strujom, gasom, grejanjem, vodovodima, svim vrstama veze. Radi saobraćaj, železnica, vazdušni saobraćaj. Obnavljaju se stambene zgrade, preduzeća, ustanove za preradu nafte, trgovina, sve vrste usluga.
Postoje perspektivne i nade kojih čečenski narod ne želi da se liši. U Čečeniji je formiran sistem vlasti, u čijim organima rade samo Čečeni - od upravljanja rejonom do upravljanja celom republikom. O kakvom otcepljenju od Rusije u takvim uslovima može da se radi? Vojne jedinice ruske armije u Čečeniji postoje i ostaće tu stalno. Oni tu štite ne samo opšteruske interese, već i interese čečenskog naroda, koje još uvek treba štititi od nekoliko hiljada bandita koji se čuvaju u dubokom podzemlju, u teško dostupnim planinskim pećinama i u inostranstvu. Ali, to nije rat protiv Čečenije. To je rat protiv međunarodnog terorizma ili rat međunarodnog terorizma protiv Rusije.
Šta u takvom slučaju znači savet Putinovih oponenata, da u Rusiji i na zapadu započne pregovore sa "umerenim pravcem" čečenskog otpora, i da zameni upotrebu sile političkim regulisanjem?
PLANOVI za dalju budućnost, koji su sastavljani negde daleko o Čečenije, podrazumevali su širenje vehabizma na Baškiriju i Tatariju. S druge strane, planiran je prodor vehabizma prvo u Uzbekistan, a zatim i potčinjavanje cele srednje Azije i Kazahstana. Zajedno s donjim Povoložjem, čak i sa orenburgskom i čeljabinskom oblasti, cela ta ogromna teritorija trebalo bi da predstavlja nekakav vehabijski kalifat.
Uopšte nije slučajno što su se u zapadnoj štampi, septembra 2000. godine, pojavljivale tvrdnje o tome da se Rusija pokazala kao nesposobna da zaštiti svoje građane. Optužujući ruske specijalne službe za njihovu "potpunu nesposobnost", neki od zapadnih posmatrača nudili su nam scenario po ugledu na kosovski protektorat. "Čečenija je stalni međunarodni problem, koji zahteva usaglašenu, kolektivnu, nenasilnu međunarodnu akciju. Da li je onda apsurdan predlog da se mirovne snage EU ili čak snage NATO tamo rasporede pod patronatom OUN. Tako je pisao britanski list "Gardijan", komentarišući pogibiju dece u Beslanu. Zapadna štampa je prvo odbijala tezu o tome da Rusija na Severnom Kavkazu vodi rat protiv međunarodnog terorizma, navodeći da su teroristički akti u Rusiji "unutrašnjeg karaktera". A zatim se pojavljuje predlog o uvođenju NATO na ruski Severni Kavkaz. Ali, kome bi ta vojska tamo mogla da pomogne?...




KINA

KINA i Rusija su velike sile, one poseduju sve vrste savremenog oružja i bilo kakav konflikt između njih zbog ovih ili onih teritorija, nemoguće je zamisliti. Sjedinjene Države i zapadna Evropa prate zbližavanje Rusije i Kine bez imalo oduševljenja, i to je razumljivo. A značajni progres spoljne politike Rusije prema istoku - to je delimično i rezultat egoistične politike samih zapadnih zemalja.
Oktobra 2004, Vladimir Putin je na čelu velike i reprezentativne ruske delegacije posetio Kinu, gde je dočekan carski. Na Tjenanmenu, glavnom trgu u Pekingu, goste je dočekala ne samo počasna garda i duvački orkestar, već i počasni plotuni iz dvadeset jednog oruđa. Najveći rezultat te posete bio je dogovor o konačnom formiranju rusko-kineske granice na njenom istočnom delu. Sporovi koji su kvarili naše odnose u poslednjih četrdeset godina bili su rešeni. Donete su odluke o širenju trgovine. Još 2003. godine, razmena robe između Rusije i Kine povećala se za više od 30 odsto, i dostigla je 2004. šesnaest milijardi dolara.


PUTIN U PRVOM LICU

PRAVLjENjE VERTIKALE

- POČEO sam da se bavim regionima, kontaktima sa gubernatorima. Do danas smatram da je taj posao bio najzanimljiviji. Tada sam, uzgred, zasnovao odnose sa mnogim gubernatorima. Postalo mi je jasno da je rad sa regionalnim liderima jedan od najvažnijih pravaca delatnosti u zemlji. Pa svi pričaju o tome da je porušena vertikala uprave, dakle, treba je obnoviti.

NEPRIJATNA SCENA

- BILO je veoma neprijatno, kada su mi uoči smenjivanja (Sergeja) Stepašina (predsednika Vlade), telefonirali i zamolili me da ujutro dođem kod Jeljcina u Gorke. Sedeli smo učetvoro - Boris Nikolajevič, Stepašin, Aksenjenko i ja. Predsednik je Stepašinu saopštio o njegovom smenjivanju. Zamislite moje stanje! Pa, ja sam njegov drug. Naizgled, nemam pred njim zbog čega da se pravdam. Jedino da sam mu rekao: "Sergej, svejedno će te smeniti". Ali to je nemoguće izgovoriti naglas. Ne ide preko jezika. Naravno, bilo je vrlo neprijatno.

DOLAZAK NA VRH

- BORIS Nikolajevič me je pozvao kod sebe i rekao da ima ideju da mi predloži položaj premijera...
Uzgred, u razgovoru sa mnom nije izgovorio reč "naslednik". Jeljcin je govorio o "premijeru sa perspektivom", da bi, ako se sve bude odvijalo normalno, on to smatrao mogućim.
A kasnije, već preko radija, predsednik je govorio o meni kao o budućem mogućem predsedniku. Izgovorio je to javno pred celom zemljom. I kada su me odmah posle toga zasuli pitanjima, odgovorio sam: "Ako je predsednik rekao, tako će i uraditi". Možda to nije zvučalo naročito sigurno, ali nisam mogao drugačije da odgovorim.

(Nastavlja se)