Nema vladara sveta!

Piše: Roj Medvedev


KRAJ hladnog rata i raspad Sovjetskog Saveza izmenili su geopolitičku sliku sveta. Ti događaji, ipak nisu doveli do stvaranja jednopolarnog sveta u kome bi neka supersila mogla da igra ulogu bezuslovnog svetskog lidera. Uz svu vojnu, političku i ekonomsku moć Sjedinjenih Američkih Država, ta zemlja nije u stanju da kontroliše čak ni njoj susedne zemlje Latinske Amerike. Neki od analitičara čak žale zbog toga što danas ne postoji dvopolarni svet koji im se činio uređenijim i razumljivijim, i kojeg je danas smenio nekakav globalni "nered" i nestabilnost.
Umesto ideološkog sukoba između sveta kapitalizma i sveta socijalizma došle su druge vrste konflikata - nacionalnih, religioznih, ekonomskih. Među subjektima međunarodnih odnosa ne viđamo samo nacije i države, već i transnacionalna udruženja, čak i ilegalne terorističke organizacije. Procesi globalizacije u oblasti informacija, finansija i tehnologija ne isključuju formiranje novih regionalnih centara moći i uticaja.
Ubrzavanje ekonomskog i naučno-tehničkog razvoja koje se odvija na svim kontinentima vodi ne samo prema zaoštravanju ekoloških problema, već i prema žestokoj borbi za resurse od kojih je osnovni tečno ugljovodonično gorivo, a takođe i drugi energenti i metali. Upravo borba za resurse nalazi se u osnovi većeg dela konflikata u poslednjoj deceniji.
MEĐUNARODNI odnosi menjaju se s razvojem novih velikih zemalja - Kine, Indije, Brazila, Indonezije. Uloga zemalja kao što su Meksiko, Iran, Južna Koreja, Vijetnam stalno se povećava.
Ruska Federacija aktivno traži u svetu, koji je umnogome nov i dinamičan, svoje mesto.
Predsednik Vladimir Putin u rekordnom roku je među svojim zapadnim kolegama stekao reputaciju savremenog političara, istovremeno opreznog i hrabrog, poslovnog i slobodnog. I ta reputacija je, mora se priznati, potpuno zaslužena. Setimo se tako upečatljivih epizoda kao što je obraćanje ruskog lidera nemačkom Bundestagu na nemačkom jeziku. O tome kako je Vladimir Putin prvi podržao predsednika Dž. Buša posle terorističkih akata 11. septembra, a posle toga Amerikancima dozvolio - uprkos protivljenju naših jastrebova - korišćenje baza u centralnoj Aziji za rat sa talibanima. Posle godinu i po, Rusija će, kao po notama, odigrati na iračku kartu, nateravši svet da se zamisli nad perspektivama potencijalnog francuko-rusko-nemačkog saveza.
"Sada je sve to prošlost i ponašanje Vladimira Putina postalo je nerazumljivo i dvosmisleno - posebno na Zakavkazju i u Ukrajini. Od koga on tamo brani interese Rusije? Predsednik Vladimir Putin je možda odličan obaveštajac, ali njegovo tumačenje ruskih nacionalnih interesa je pogrešno. Vladimir Putin je danas tuđin u krugu onih koje je on ranije navikao da smatra svojima, i on u tom krugu više nikada neće postati svoj. Ali, ono što je najtužnije, neće više postati svoja ni Rusija, koja bezmerno i bez svesti veruje svom lideru.
RUSIJA, koja bi, da se nije prekinuo njen postsovjetski razvoj, možda mogla da postane i demokratskija nego Amerika, teško da će sada da postane deo Evrope, partner Amerike, pa čak i naslednica Sovjetskog Saveza. I za to mi, njeni građani, treba pre svega da zahvalimo sumnjivim podvizima našeg predsednika".
Ova tirada nepoznatog eksperta i urednika časopisa "Slobodna misao" nije na mestu, a po nizu zamerki, čak je i besmislena. Vladimir Putin podržao je SAD i zapad u borbi protiv terorizma posle 11. septembra 2001. godine, zato što je to bilo u skladu ne samo sa principima humanizma, već i sa nacionalnim interesima Rusije, koja je tu borbu započela još ranije. Ali, zašto bi Rusija trebalo da podržava širenje NATO na istok ili pokušaje da se oslabe pozicije i uticaj Rusije na postsovjetskim prostorima?
Očigledno je da su događaji u Gruziji i u Ukrajini iskorišćeni u raznim zemljama zapada za vršenje pritiska na Rusiju. Zašto Rusija nije trebalo da se suprotstavi tim pritiscima? Razumno partnerstvo ne može da bude rezultat jednostranih ustupaka; videli smo to po rezultatima politike M. Gorbačova, E. Ševardnadzea, B. Jeljcina i A. Kozirjeva.
Cilj Vladimira Putina bila je težnja ne da postane "svoj", već ravnopravni partner u krugu svetskih, a ne samo zapadnih lidera. Rusija nije prestala da bude ni deo Evrope, ni partner SAD, ni naslednica Sovjetskog Saveza, a zemlja veruje svom lideru, nikako ne "bez svesti".
PREDSEDNIK Putin je u toku svog prvog mandata zaista uspeo da izvede zemlju iz haosa. Ali, država koja se konsolidovala kao rezultat njegovog rukovođenja, ova država, kao i za vreme Jeljcina, nastavlja da živi zaobilazeći zakone i uprkos bilo kakvim principima. U okvirima političkog režima koji je sam izgradio, Putin je više ograničen i predvidljiv nego što je u svoje vreme to bio Jeljcin. Stara je istina: "što lider ima više ovlašćenja, tim više on mora da ih prenosi svom okruženju, a što ih više prenosi, postaje sve slabiji".
Sve su ovo, takođe, razumljive i besmislene tvrdnje i šeme. Svoja ovlašćenja predsednik Rusije ne treba nikome da prenosi, i svaka grana ruske vlasti treba da radi efikasno upravo u granicama svojih ovlašćenja. Progres koji Rusija demonstrira na putu ka pravoj demokratiji veoma je velik. posle nekoliko stoleća autoritarnih režima nije moguće ili je čak opasno kretati se brže.
U leto 2004, u Londonu sam imao neoficijelni susret sa grupom britanskih eksperata za Rusiju među novinarima i sovjetolozima. "Čudno je videti", rekao je, obraćajući mi se, jedan od eksperata, " da vi, bivši disident, podržavate bivšeg pripadnika KGB". "A koga biste vi od ruskih političara želeli da vidite na čelu Rusije?" pitao sam. "Vi sve naše političare dobro znate, zar ne?" "Mi smatramo da bi trebalo da to bude predstavnik inteligencije (jednog od najodgovornijih ljudi za rastrojstvo Rusije u vreme Jeljcina) tipa Javlinskog", odgovorio je moj sagovornik. Da li je potrebno davati neki veliki komentar ovog dijaloga?


OPORAVAK

INDUSTRIJSKA proizvodnja u Rusiji porasla je 2004. sedam odsto, ali u poljoprivredi je rast iznosio samo 0,7 odsto. Obrt maloprodaje uvećao se u zemlji 12 odsto, a obrt robe - sedam. Broj nezaposlenih smanjen je pet odsto, a nominalna zarada porasla je 25 odsto. Realni lični dohoci porasli su samo 13 odsto, a realni novčani prihodi koji su na raspolaganju povećali su se 10 odsto. Inflacija je iznosila 11,5, a investicije u osnovni kapital povećali su se 12 odsto.
Do kraja maja 2005, zlatne i devizne rezerve Rusije porasle su do 150 milijardi dolara i, prema prognozi Ministarstva finansija, te rezerve će do kraja 2005. dostići 175 milijardi dolara, bez obzira na to što Centrobanka i ne forsira njihovo povećanje.
Prema proračunu ruskih eksperata, rast ruskog bruto nacionalnog proizvoda 2004. za 3,5 odsto, bio je obezbeđen za račun porasta cena nafte i drugih sirovina, a samo 3,5 odsto za račun boljeg poslovanja i upravljanja ekonomijom. Nivo ruskog bruto nacionalnog proizvoda 2004, iznosio je 90 odsto nivoa 1990. godine.

PUTIN U PRVOM LICU

PONAVLjANjE SUDBINE
- BIO sam ubeđen da, ako sada 1999. ne zaustavimo ekstremiste, kroz neko vreme nam preti sudbina druge Jugoslavije na čitavoj teritoriji Ruske Federacije, jugoslavizacija Rusije (...)
Reći ću vam čime sam se rukovodio i zbog čega sam bio tako siguran u pretnju pred kojom se našla zemlja. Eto svi govore - krut, čak surov - ne baš prijatni epiteti. Ali ja ni sekundu nisam sumnjao, pa i elementarno politički pismenim ljudima odavno je bilo jasno da se Čečenija neće ograničiti samo nezavisnošću Čečenije. Ona će biti iskorišćena kao baza za dalji napad na Rusiju.
Pa, počela je agresija. Nagomilali su tamo snage i napali susednu teritoriju. Zašto? Da bi branili nezavisnost Čečenije? Naravno, ne. Da bi otkinuli dodatne teritorije. Eto, zahvatilo bi Dagestan - gotovo. Ceo Kavkaz bi otišao, to je jasno. Dagestan, Ingušetija, a zatim uz Volgu Baškortostan, Tatarstan. Pa, to je pravac u unutrašnjosti zemlje...

PRINCIP
- ONAJ ko uzme oružje, biće uništen. A sa svima ostalima možemo da razgovaramo.

BIRANjE SUDBINE
- KADA su me imenovali za premijera bilo je interesantno, imponovalo je. Mislio sam da ako uspem da radim godinu dana, i to je dobro. Ako pomognem da se Rusija spase od raspada, moći ću time da se ponosim. To je čitava epoha u životu. A dalje...
Dve-tri nedelje pre nove godine (2000), Boris Nikolajevič me je pozvao u svoj kabinet i rekao da je doneo odluku da se povuče. Prema tome, moraću da postanem vršilac dužnosti predsednika. Gledao me je, čekao šta ću reći.
Sedeo sam i ćutao. Počeo je detaljnije da priča - da želi da saopšti o svojoj ostavci još ove godine. Kada je završio, rekao sam: "Znate, Borise Nikolajeviču, ako ćemo pošteno, ne znam da li sam spreman za to, da li to želim, jer je to prilično teška sudbina". Nisam bio siguran da želim takvu sudbinu... A on mi je tada odgovorio: "Kada sam ovamo stigao, ja sam imao takođe druge planove. Tako je ispao život. Ja nisam za tim žudio, ali ispalo je tako da sam čak morao da se borim za položaj predsednika, usled mnogih prilika. Eto i vama se, izgleda, sudbina tako slaže, da morate da donesete odluku. I zemlja je tako ogromna. Vi ćete uspeti."
Zamislio se. Bilo je jasno da mu nije lako. To je uopšte bio tužan razgovor. Nisam se naročito ozbiljno odnosio prema svom imenovanju za naslednika, a tek kada mi je Boris Nikolajevič saopštio svoju odluku, ja zaista nisam bio za to spreman.
Ali, trebalo je da nešto odgovorim. Bilo je postavljeno pitanje: Da ili ne? Napravili smo u razgovoru nekakvu digresiju, i pomislio sam da će zaboraviti. Ali je Boris Nikolajevič, gledajući me u oči, rekao: "Niste mi odgovorili".
S jedne strane, imam svoje, unutrašnje argumente. Ali postoji i drugačija logika. Sudbina se slaže tako da je moguće da se radi na najvišem nivou u zemlji i za zemlju. I glupo je reći: "Ne, ja ću prodavati semenke", ili "Ne, baviću se privatnom pravnom praksom". Pa, na kraju krajeva, to može da se uradi kasnije. Prvo da se radi ovde, posle tamo.

(Nastaviće se)