Moć bračne postelje

KAD je proglašena nova država, Aleksandar je već bio stari momak, sa trideset leta. Ta njegova nebriga da obezbedi potomstvo i naslednika, počela je da zabrinjava i njegove najodanije pristalice dinastije. Aleksandar nije žurio sa ženidbom iz više razloga. Srbija je tih godina bila u velikom bolu; oplakivani su oni koji se nisu vratili živi, za čije se ni kosti nije znalo. A, takvih je bilo na stotine hiljada. Spekulisalo se i da on hoće prvo da uveća svoj "rejting", da čeka da postane kralj, jer mu je otac, Petar Prvi Karađorđević (1844-1921) bolovao - bližio se kraju života.
Iako je Srbija bila zavijena u crno, blistava ratna pobeda i volja za životom počeli su da vraćaju nadu i osmeh. Ženidbe i udaje, ljubav i rađenje bili su najbolji lek za uspešan oporavak. Svaki rat, zna se, pomeri prirodnu ravnotežu među polovima, jer dolazi do manjka momaka, ženika. Momci ratnici stiču priliku da biraju. Iz tog vremena ostala je i krilatica: zaprosi momak devojku za koju nije imao odgovarajuće "zasluge". Kad je dobio negativan odgovor na svoju ponudu, kad ga je devojka odbila, on je pobednički uzviknuo: "Ne brinite, popustiće, nije ona Drinska divizija...". I bio je u pravu, mnoge lepotice nisu izdržale a da ne slede ovu slavnu formaciju iz Prvog rata.
KAD je Aleksandar, sada kao kralj, obelodanio svoju rešenost da se ženi, imao je već 34 godine. I pored te činjenice, bio je mladoženja koji se mogao samo poželeti. Bio je cenjen i slavljen i izvan južnoslovenskih prostora. Čak su ga i pojedini evropski listovi i revije proglašavali za "bolju priliku" nego što je u svoje vreme bio Napoleon. Uz ovo poređenje sledilo je i dodatno obrazloženje: Aleksandar je vodio svoju vojsku isto toliko dugo, i na sve strane kao i Napoleon, ali s tom razlikom što nije doživeo Elbu, a još manje Svetu Jelenu; naprotiv, to je prepustio svojim neprijateljima.
Ko će biti ta srećnica, njegova izabranica?
Ako više nije bilo bajne Tatjane, da li se kralj setio Brankice iz Kragujevca?
Kada se žene ili udaju, pre nego što legnu u bračnu postelju, krunisane glave su na mukama. Viši interesi, oni koji obećavaju dugovečnost kruni (i državi?) potiru lična osećanja. Moć bračne postelje, svedoči istorija, znala je da bude presudna za vladare, ali i za čitave narode. Šta je za dinastiju Karađorđević i tek stvorenu državu bilo bolje: da kraljica bude strankinja ili da bude naša, "narodna"?
I stratezi su odlučili. Kraljevi preci su izvorni, narodni i poželjno je Aleksandrov porod "oplemeniti" i tako podići i međunarodni ugled dinastiji. Izbor je brzo obelodanjen - odabrana je rumunska princeza Marija!
Februara 1922. godine, Aleksandar se verio s Marijom. Na tom putu za Bukurešt pratio ga je, bolje reći - vodio ga je - Nikola Pašić (1845-1926), tadašnji predsednik kraljevske vlade.
PAŠIĆ je bio postojan, suva drenovina, ali i potkovan iskustvom. Dobro je znao koliko je državnicima značilo da imaju skladan brak, još ako je saputnica i bogata, kao što je bila njegova Đurđina, uspeh je sigurniji. Dobro je još pamtio bračne drame trojice poslednjih Obrenovića, jednog kneza i dvojice kraljeva. Zbog bračno-ljubavnih jada Mihaila, Milana i Aleksandra, tresla se i posrtala, blizu četiri decenije, cela Srbija. I iz tih razloga, Pašić se svojski zalagao, kao državnik i roditelj, da Aleksandra oženi tako da bar eliminiše predvidljive uzroke bračnog skandala. Cilj mu je bio da preko kraljeve ženidbe ojača i međunarodnu poziciju države i da njemu pomogne da ostvari porodičnu sreću. Da je Pašić preko Aleksandrove ženidbe jačao i svoju državničku poziciju, nema spora. Još uoči napada Austro-Ugarske na Srbiju i početka Prvog svetskog rata, njih dvojica su išla zajedno i na daleki put, u Rusiju. Tada je Pašić, pod tačkom razno, priupitao i ruskog cara Nikolaja: Da li bi svoju ćerku pustio da bude srpska kraljica?
To pitanje, ostala su svedočenja, caru je bilo milo, a njegov osmeh najavljivao je potvrdan odgovor. Rat i Oktobarska revolucija potrli su planove, ali i lepe snove.
"Zna Baja šta radi", bila je krilatica koja je pratila Pašića i nju je sam narod iskovao. Da li je i ženidba kralja Aleksandra doprinela da ona još više uzleti?
I upravo posle ove veridbe došlo je do "nametnutog rešenja" za podelu Banata, koje su obe kraljevine prihvatile, ova granica sa Rumunijom je jedina za koju Srbi nisu ginuli.
NA izbor je bilo prigovora, ali ga je teško bilo osporiti. Mlada je poticala iz jedne od tada najmoćnijih kraljevskih kuća u Evropi, a to je upravo omogućavalo dinastiji Karađorđević da se svrsta među evropske. Izbor je bio pojačan još jednim argumentom - tradicijom. Nejaki Uroš, sin cara Dušana, sa zvučnijom titulom od Aleksandra, oženio se (1360) rumunskom princezom Anom, Ankom, monahinjom Jelenom.
Mariji, inače, nije smetalo što je prosac već bio "prezreo" i od nje stariji 12 godina. Ona se, tvrdile su provodadžije, nijednog trenutka nije dvoumila (najavljivala je mogućnost da "odstupi"?); odmah se dala na učenje srpskog jezika, a volela je da sluša i priče iz kraljevskog života, koje su joj prenosile diplomate.
Aleksandrov izbor i dovođenje buduće kraljice narod je odobravao, a Crkva - blagoslovila. Pripreme za doček snahe i samo venčanje bacili su u zasenak sva druga događanja u zemlji i oko nje. Odlučeno je da se venčanje obavi u četvrtak, 1. 6. 1922, a da mesto tom činu bude Saborna crkva u Beogradu. Ono što su sve tih dana preduzimali pojedinci, organizacije, vojska, državne institucije... ukazivalo je da će to zaista biti narodna svadba, neviđena na ovim prostorima.
U jeku intenzivnih priprema, sasvim neočekivano, počelo je šaputanje - da venčanja neće biti!

(Nastaviće se)