Nušić režira svadbu

Piše: Đuro Zagorac
     JEDNO od obeležja tadašnjeg Beograda bile su mlekarice. One su stizale sa svih strana i raznim prevoznim sredstvima. Najbrojnije su bile oko železničke stanice. Mirisale su na mleko i sir, a muve su im bile najverniji pratioci. Za jednog reportera, one su predstavljale ruglo grada, pa je predložio da se one, dok se svadba ne okonča, oteraju... Bilo je i podrugivanja. Tako je "savetovano" da se ulice, kud će svadba proći, "ne polivaju terom", jer bi to prekrilo na daleko čuvenu "beogradsku prašinu".
     Jedan od reportera, koji je obilazio grad, sreo je, u Vasinoj ulici, u centru, jednu Engleskinju, koja je kao turistikinja, stigla da vidi svadbu i upozna lepote grada. Oko nje su se okupljali prolaznici, ali i jedan od opštinskih inspektora. Na licu mesta, i pred svedocima, je obećao
gošći, da će do svadbe "sva brda i ponori" u ovoj ulici biti dovedeni u red. Drugi, kolega mu, zagledao se bio među vojnicima koji su vežbali za paradu koja se pripremala u čast kraljevskog venčanja i umorni, vraćali su se sa poligona. Šta je primetio?
     "...Nabrojao sam na brzu ruku oko dvadeset turova kroz koje je ispala košulja ili se videlo čak i golo meso." Novinar je zaključio da se ne bi smelo, sa "takvim turovima", izići pred mladence i svatove.
     PRE pomenute Engleskinje, u Beograd je pristigao Portugalac, kome je ostalo zapisano samo (čudno?!) prezime - Barderode. On je požurio, stigao je tri dana pre nego što je najavio, pa se za njega nije mogla naći hotelska soba. Umoran od puta i očajan, on je svoj ogromni prtljag smestio ispred tada najelitnijeg beogradskog hotela "Srpski kralj". Tu ga je sunce dotuklo, pa je i zaspao... Stigla vest i do Nušića, koji je u pomoć pozvao, telefonom, gradonačelnika. Molio ga je da nađe neki konak za Portugalca, da ublaži bruku. Jer, njega je u Beograd poslala portugalska vlada, da prisustvuje svadbi kao njen izaslanik, ali i da otvori diplomatsko predstavništvo u našoj Kraljevini i da tu ostane kao poslanik.
     Novinari su otkrili da Beograd nije obezbedio dovoljno benzina i hrane za magarce. Da se nestašica ublaži, najzaslužniji je bio, opet Nušić. On je ubedio nadležne da bez benzina neće biti ni svadbe, pa neka oni vide šta će, a "Ministarstvo vera će da naloži kaluđerima manastira u Rakovici da dopuste da se seče granje, da magarci ne lipsaju"...
     Nije se mogla naći rupa u Beogradu, u koju novinari nisu gurnuli svoj nos. Tako je reporter "Balkana" prvi uočio problem sa prostitucijom u gradu, a ostali tu temu preuzeli i nekoliko dana detaljno obrađivali. Novinar "Balkana" je, dakle, prvi primetio "mnogo opakih ženskinja" koje tumaraju gradom. Novinari su, uglavnom, savetovali da ih policija, jednostavno, protera. U ovoj su se, opet žalili, da to nije lako, da nije jednostavno otkriti koja se od njih i sa kojom "namerom" šeta gradom. U pomoć su pritekli i medicinari, najvažnije je bilo da se izoluju one dame kod kojih su otkrivene venerične bolesti.
     Čija je bila ideja da se Branislav Nušić (1864-1938) angažuje za šefa parade, da režira kraljevu svadbu, niko ne zna. Da li je to bio sam Aleksandar ili savetnici mu, nevažno je. Da su i "tenderom" tražili, sigurno boljeg ne bi pronašli. Nušićeva radna i stvaralačka energija bila je zadivljujuća, iako su ga već godine bile sustigle. Znao je i da "kroji i da šije". Majstorski je režirao pozorišnu predstavu izvan pozorišta, jednu srpsku svadbu je preveo u spektakl kome su se i po Evropi divili.
     NUŠIĆ je bio najzaslužniji što se gotovo sva tadašnja štampa posvetila svadbi; sva ostala zbivanja, a bilo ih je na sve strane, bila su potisnuta sa prvih strana. Kako je to postigao? Sva svoja saznanja i namere nije od novinara tajio, kod njega su imali slobodu ličnog izbora, sve je bilo za objavljivanje i slobodno komentarisanje.
     A tek prisutni Nušićev duh!
     On je smislio jednu od najlepših lađa na Dunavu i krstio je "devojačkom". Pozvao je devojke, sa svih strana, da dođu u nošnjama svoga kraja, da se ukrcaju u tu lađu i krenu... Niz plavi Dunav, u susret jahti koja je dovozila mladu, buduću kraljicu. Navalile devojke, mimo Nušićevog očekivanja, najviše iz Dalmacije i Beograda. Više glumica nego uloga, kako izvršiti izbor?
     "...Devojke drage... Kad bi se jedna polovina vas popela na lađu, znate li šta bi se dogodilo?", zamolio ih je Nušić za odgovor. "Šta, šta...?", bile su radoznale lepotice.
     "Lađa bi sigurno potonula!"
     Većina ih je ustuknula i pristala na uloge na kopnu, koje im je Nušić ponudio.
     Čuveni Ivan Meštrović predao je Nušiću svoj svadbeni dar za kraljevski par. Bila je to figura "Srđa Zlopogleđa."
Strašni Srđin pogled delovao je impresivno. Nušić je za njega odmah smislio ulogu: figuru je postavio na svoj radni sto, tako da se svako ko mu je dolazio prvo suočavao sa tim bronzanim moćnikom. Režiser se brzo razočarao, pred tim mračnjakom nisu zastajali ni Cigani (odnosno Romi) za koje je Nušić, takođe, smislio odgovarajuće uloge. Najmučnije je bilo sa Ciganima sa Čubure, jer oni nikako nisu uspevali da izaberu svog predvodnika i pre podne je dolazio jedan, a popodne drugi. Kako ih izostaviti?
     Nikako.
     Najupornijem Nušić predoči da se u svatove ne može bez odgovarajućeg odela, uveren da je to kriterijum koji on ne može da ispuni.
     "A to imam. Gospodin Milan Grol mi je pozajmio svoje crno odelo i belu kravatu", preseče ovaj Čuburac dalji dijalog.
     (Nastaviće se)