Agresija sedme sile

MEĐU dospelim, po pozivu, bio je i Nikola Zec, tada čuveni operski pevač, bariton, prvak bečke Opere. Nikola je pevao na koncertu, koji je priređen u dvoru, veče pre venčanja. Zec se nalazio u centru pažnje javnosti. Radilo se o našem čoveku koji je stekao međunarodno priznanje. Odmah posle stvaranja Kraljevine, Zec je imao koncert u Zagrebu. Mesna kritika mu nije bila naklonjena, pojedinci su ga i omalovažavali. Posle gostovanja po Evropi, naročito onog u Pragu i laskavih pohvala, raspoloženje se naglo promenilo u Zagrebu. Kritičar u listu "Hrvat" je promenio mišljenje i Zeca nazvao "znamenitim hrvatskim pevačem". A kako je Nikola bio čistokrvni Srbin moralo se preći i na drugi teren i neke stvari dodatno razjasniti.
Iako skroman, od piste do opreme, i beogradski aerodrom je tih dana prihvatio značajne svatove. Najbrojniji su bili ministri i generali. Među "naročitim" avionima, što je podrazumevalo specijalni let, bio je i onaj s kojim se prizemljio Barker, predsednik francuskog Udruženja novinara. On je, sa saradnicima, prespavao, a sutradan uzeo "detaljan izveštaj" o svadbi i potom se žurno vratio u Pariz. S fotosima i tekstovima zadovoljeni su bili apetiti više listova i revija.
Venčanje južnoslovenskog kralja bilo je izazovno za dnevnopolitičke listove, ali i kao poručena tema za revijalnu štampu koja je bila u usponu. Kao novinarski centri, Beč i Berlin su bili potisnuti - propale im carevine - a za evropski primat su se nadmetali Pariz i London.
Videli smo da je "naročiti" avion iz Pariza sleteo u Beograd uoči same svadbe. Kako je reagovao London?
GLAVNI urednik ilustrovanog "Dejli mirora" Grant, sa saradnicima, doputovao je, takođe, "naročitim" avionom, ali - dva dana ranije. Ovaj događaj (politički) bio je važan za Francuze, ali još važniji za Engleze. Uz bliskost kroz isti oblik vladavina, Englezi su bili i emotivno vezani za ovo venčanje; dinastija im je bila u rodbinskoj vezi sa budućom južnoslovenskom kraljicom Marijom. Zadovoljni predstavom u kojoj se imalo šta videti, Englezi su uzleteli sa beogradskog aerodroma jedan sat pre francuskih kolega.
U samoj uzavreloj kraljevini, Beograd je bio glavni novinarski centar, u njemu su izlazila i četiri dnevna lista. Novinari su ovde bili na ceni, a u ovoj svadbarskoj predstavi imali su privilegovani položaj. Naravno, najviše zahvaljujući Branislavu Nušiću koji je svakodnevno "hranio" novine, ali je i bolje od ostalih znao njene potrebe i moć uticaja. Mnogobrojni su bili i snimatelji i fotografi. U dnevnim listovima, fotografija nije uživala današnji ugled, pisana reč je bila dominantna. Redakcije nisu tada ni imale profesionalne snimatelje, najviše su koristile majstore koji su imali svoje "foto-ateljee", jer se do slike mučno dolazilo, s obzirom na tadašnju tehniku i tehnologiju.
Kraljevo venčanje privuklo je i filmadžije iz zemlje i inostranstva. Kako se akreditacija plaćala, pravo za izdavanje dozvola ustupljeno je invalidskoj organizaciji.
Dok su se invalidi snašli, vešti "posrednici" su, naročito sa strancima, već obavili posao, dakle - na štetu invalida. Tu nečasnu rabotu otkrili su novinari i dugo, posle svadbe, izgonili pravdu.
Svadbi je gotovo sve bilo podređeno. Oni koji su tih dana (a i danas) čitali novine mogli su zapaziti i odabrane vesti koje nisu bile samo svatovske.
NA vrhu Avale osveštan je i otvoren spomenik posvećen bezimenom braniocu Beograda u Prvom svetskom ratu, čiji leš je na tom mestu pronađen. Spomen-obeležje je bilo skromno, ali je poslužilo kralju Aleksandru kao inspiracija, da tu podigne veličanstveni hram, u spomen svih neznanih koji su živote položili za odbranu Srbije i Srpstva. Kraljevu ideju realizovao je znani Ivan Meštrović. Spomenik neznanom junaku na Avali odoleva vremenu, uspeo je da uspravno prkosi i najvećim zlikovcima koji nisu imali smelosti da ga oskrnave. Ovaj hram na Avali izgrađen je od crnog (jablaničkog) mermera, uspeo je da postane jedan od simbola Beograda.
A, upravo tih svečarskih dana jedan od beogradskih listova upozorio je svoje čitaoce da budu spremni i na iznenađenja. Predočeno im je da bi jedno od njih moglo biti: da na spisku ratnih profitera pronađu i imena Stepe, Bojovića ... (iz plejade slavnih vojvoda). Lako je zaključiti da je ratno profiterstvo bilo tema koju ni kraljeva - narodna svadba nije mogla da potisne.
Uoči kraljevog venčanja pojavila se i vest: U Osijeku počelo suđenje "grupi Maslarić" koja je izvela jednu od poznatih "izazivačkih akcija komunista". Aleksandar je sa razlogom strepeo od naših komunista koje je zapljusnuo talas ruske Oktobarske revolucije. U vreme kad je bio samo hvaljen i slavljen, komunisti su pokušali, ništa manje, nego da ga - ubiju!
Komunisti su na kralja bacili bombu!
Aleksandar je bio ispraćen iz Narodne skupštine, pošto je potpisao ukaz o proglašenju prvog ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ispratili su ga predsednici skupštine i vlade, Ivan Ribar i Nikola Pašić, a pruzela masa sveta koja mu je klicala. Dok se spremao da desnom nogom zakorači na papuču kola, u kočiju koju je vukla dvojna zaprega arapskih belaca, u pravcu Aleksandra, među kitama cveća poletela je i bomba...
Na scenu je stupio njegov anđeo čuvar?
Na tom putu, bomba je najpre udarila u jedno od stabala u drvoredu, odbila se na drugu stranu i - eksplodirala.
Iznenadna, začuđujuća vest je obišla svet.

(Nastaviće se)