Princeza na beloj lađi

KO se uopšte mogao usuditi i na samu pomisao da izvrši atentat na prestolonaslednika Aleksandra? I to u Beogradu?
Bio je to Spasoje Stepić, po zanimanju radnik moler, zaposlen u kompaniji rečnog brodarstva, član Komunističke partije koja je u parlamentu, posle prvih izbora, imala čak 58 poslanika; bila je treća stranka po snazi.
Stepiću je suđeno: smrtna kazna. Da li je buduća kraljica bila zaslužna za to što nije bila izvršena?
Od tog prepada kralj je živeo u stalnom strahu. Pokušaji atentata su ga pratili, sve do onog uspešnog u Marselju 1934. godine. Pobegao je komunistima, ali ne i ustašama koji su atentat izveli u sprezi sa vlastima fašističke Italije. Aleksandar je zapravo bio žrtva državnog terorizma koji je najavio i Drugi svetski rat.
Ali, vratimo se svadbi.
Veliko interesovanje pobudili su i sinjski alkari, koji su rano pristigli u Beograd. O njihovoj viteškoj igri i tradiciji pisano je nadugačko, oni su, u viteškoj odeći, samo učestvovali u povorci, nisu imali takmičenje. Kraljev barjaktar, kršni Durmitorac Jovan Šibalija, pristigao je u prestonicu kako mu je i priličilo, sa svoja četiri, malo manje kršna pratioca.
JOVO je dolazio kod Branislava Nušića i uvežbavao svoju ulogu. Kako nije bilo konja, koji bi dostojanstveno koračao sa barjaktarom u sedlu, Šibalija je, praćen svojim momcima, morao da pešači od Saborne crkve do dvora. I tako je bio zapažen.
Pripreme za svadbu, koje su se odvijale na vodi, bile su složenije i komplikovanije od onih na suvom. Na Savi i Dunavu, u trouglu Beograd-Zemun-Pančevo, bila je koncentrisana sva elitna rečna flota Kraljevine. Srećna okolnost je bila i ta da je venčanje bilo pomereno za nedelju dana, tako da su se održale dve generalne probe.
Kraljeva jahta "Aleksandar" bila je prava lepotica, ukras Dunava i Save. Njoj je bila namenjena uloga da se Dunavom spusti do Oršave i da tu prihvati mladu, rumunsku princezu Mariju i njene roditelje, rumunski kraljevski par. Za tu misiju posada jahte, sa admiralom Pricom na čelu, posebno se pripremila i za ovu priliku je okićena. Nju je pratio tada najbrži i najmoćniji razarač "Kralj Petar Prvi" na koji su se ukrcali "naročiti delegati" i - novinari?!
Na putu za beogradsko pristanište, putnike je pratilo prijatno junsko sunce i mirna voda Dunava. Na palubi jahte često su se pojavljivali putnici, prijatelji iz Rumunije, ali izveštači nisu uočili da je među njima to činila i mlada, princeza Marija.
Mnogi su uz Dunav mahali budućoj kraljici, ispraćali divnu belu lađu...
Bez radio veza, ali prema unapred utvrđenoj satnici, oglasile su se brodske sirene u Beogradu, Zemunu i Pančevu. Prvi je iz beogradskog pristaništa isplovio brod "Karađorđe". On je nosio predsednika beogradske opštine, Dobru Mitrovića i srećnike koje je on oko sebe odabrao. Sa mladom i prijateljima su se susreli na Dunavu, koji je zapljuskivao i zidine čuvene Smederevske tvrđave. Zemunci su, inače, bili ljubomorni na Beograđane, pokušavali su da ih ne propuste ispred sebe. Čim je "Karađorđe" "zaveslao", isto je učinio i "Car Dušan" sa zemunskom elitom. Pančevci su bili skromni, krenuli su sa svojim "Knezom Pavlom" kad im je rečeno...
A ONDA, prema Nušićevoj režiji, bajkovita lađa...
Brod "Zagreb" (bratstvo i jedinstvo na vidiku?!) bio je posebno dekorisan i na njegovim palubama nalazilo se dve stotine devojaka, odabranih i pridošlih iz raznih krajeva Kraljevine. Bile su obučene u narodne nošnje krajeva iz kojih su dolazile. Uz pesmu i muziku, bacajući cveće, susrele su se sa svojom drugom, princezom Marijom. Tek tu, preko puta Grocke, Marija se ukazala i novinarima, otpozdravljala je Nušićevim izabranicama.
Ovu povorku brodova celim tokom pratili su i "torpiljeri" (torpedni čamci). Dunavom su šetali pravi lepotani s imenima reka - "Vardar", "Sava" (od Vardara, pa do Triglava!), "Drava" i "Morava". Za Drinu, očigledno nije bilo ni čamca ni torpeda, ali su zato bila još tri "torpiljera" koja su za ovu priliku "naročito" stigla (po jedan) iz Engleske, Francuske i Italije.
Ulazak jahte "Aleksandar" i ostalih brodova u vode Save i beogradsko pristanište, bio je veličanstven. Na desetine malih čamaca, naročito zemunskih, mašući veslima i bacajući cveće, pretvorio se u karneval, "bal na vodi". Da ceo Beograd podrhtava, potrudila se eskadrila vojnih aviona, a pristajanje jahte "Aleksandar" oglasio je i 101 topovski pucanj sa Kalemegdana.
Toga utorka, šestog juna, oko podneva, i Beograd se upinjao da pokaže svoju lepotu. Obasjavalo ga je sunce, sa Save je izgledao poput uspavanog galeba, koji se tako ukazivao i mladom Milošu (Crnjanskom) u prvom susretu s njim. Ni prašina koju su podizale stotine fijakerista nije mogla da pomuti njegov duh. Probudio se galeb, rojevi lasta ubrzali su cvrkut, vrapci se našli u čudu... Na sunce su izmileli i zaposleni u vinarskim podrumima, čuvenim beogradskim lagumima; s vrčevima punim vina su pojili prolaznike. Zagledani u kraljevsku jahtu i oni su nazdravljali... Njoj, prelepoj Mariji, princezi od Rumunije, koja se ukazala svojim sjajem.
Na palubu jahte istrčao je on, Marija se našla u Aleksandrovom zagrljaju.
Susret mladenaca nije ostavio ravnodušnim ni vremešnog vladiku Srpske pravoslavne crkve, Njegovu svetost patrijarha srpskog Dimitrija (Pavlovića), a ozareno lice nije skrivao ni Ivan Ribar, predsednik Narodne skupštine. A tek ministri i ostali "niži rastom"...
(Nastaviće se)