Golgota posle Kosova

U ZANOSU oduševljenja, Todor Dimitrijević je Aleksandrovu svadbu uporedio s onom najvećeg vojskovođe Atile. Konstatovao je da se Atila ženio malo raskošnije od našeg kralja vojskovođe, s razlikom što je Atila istog dana umro od prevelike količine pića!
Aleksandar se obratio prisutnima rečima:
- Jesu li svi ovde koji su se borili na Kajmakčalanu?
- Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali.
Aleksandar je svatovima održao i govor, i to uman. Istina, kasnije se pričalo da je govor sastavio Slobodan Jovanović (veći stilista od pomenutog Dimitrijevića). Ali, šta je tu bilo ružno; nije mala stvar znati odabrati i sastavljača govora. Uostalom, mnogi su ušli u istoriju s tuđim mislima. Evo dela iz tog mladoženjinog govora, pa procenite sami:
"Egipćani su davali ručkove da bi uživali u jelu i piću, Rimljani - da bi pokazali svoje bogatstvo, moć i slavu, Francuzi - da bi svetkovali velike dane u svojoj istoriji, ili da bi pri takvom društvu negovali umnost i književnost, što je dalo razvoj i slavu francuskom duhu. Ovaj, pak, naš ručak ima drugi zadatak. Mi smo u našoj prošlosti imali jednu tajnu večeru, na Kosovu polju, posle koje je sledila naša Golgota, a ovaj ručak predstavlja naše voskrsenje i ujedinjenje, i izraz je jugoslovenskog gostoprimstva..."
BILO ih je koji su odmah Aleksandru zamerili, ali glavni kritičari su ga tek stigli. Da je svoj ugled i veštinu usmerio u vaskrs srpstva, a ne jugoslovenstva, istorija bi ovde išla drugim tokom, a srpski narod bi leteo u svom jatu.
E, da nije bilo što je bilo?!
U svom nacionalnom i patriotskom zanosu, pomenuti Todor Dimitrijević, nije uočio ništa od onoga što je okupiralo tada mladog Milana Stojadinovića, poznatu političku zvezdu Kraljevine, koji je interniran, da bi se šezdesetih godina prošlog veka prisetio mnogih događaja, pa i ove svadbe, objavljujući memoarske uspomene. On se prisetio kako su svatovi masovno "navalili na dobro jelo i piće" i bez većih obzira na dvorsku etikeciju. Po pisanju Stojadinovića, nestalo je tada i pola escajga, svatovi su odneli za uspomenu i dugo sećanje.
Posle obimnog ručka mnogi su malo prilegli, ali ne i kraljevski par. Oni su hitali na trkalište, gde je u njihovu čast održana velika vojna parada, u defileu je učestvovalo 18.000 vojnika. Odigrana je i revijalna utakmica reprezentacija Kraljevine SHS i Kraljevine Rumunije, pobedili su kraljičini, gosti. Dok su vojnici marširali, fudbaleri šutirali, mnogobrojni gosti su se užurbano pakovali, članice jedne beogradske ženske družine kitile su svežim cvećem vagon u koji su se kralj i kraljica iste večeri ukrcali i krenuli na svadbeno putovanje...
Da li su se mladenci, usput oglašavali, na usputnim stanicama mahali, ili su u slatkom snu proveli noć, nije se moglo saznati iz beogradskih novina. Aleksandar i Marija pristigli su na Bled, odseli su u svojoj vili "Suvobor", a kako su tamo dočekani, moglo se pročitati i ovo:
"Prizor je odista bio veličanstven i dotle neviđen. Najlepše slovenačke žene i devojke i masa naroda stekli su se na Bled da pozdrave svoga oslobodioca i prvog vladara narodne krvi posle Gosposvetskog polja, posle tolikih vekova robovanja tuđinu..."
REPORTER je nastavio s opisom:
"Na sredini Bledskog jezera postavljen je bio ogromni splav, pozornica na kojoj se igralo i pevalo. Kralj i kraljica su svojim čamcem izašli na jezero i u toj šetnji pratilo ih je, ni manje ni više, dve stotine različito dekorisanih plovila... Pesme i klicanje odbijali su se od safirnog jezerskog ogledala, treperili u vazduhu i leteli negde tamo daleko ka Triglavu." Takav prizor, zaključio je anonimni izveštač, "kneževi i biskupi koji su stolećima, u ime Beča i Rima gospodarili, nikad ovako nešto nisu mogi ni da zamisle..."
Na Bledu i okolini, Marija je iskazala i svoje sportske veštine; veslala je, s posebnom strašću vozila svoj novi automobil, planinarila, jedino nije imala priliku da se pokaže i kao padobranka.
Kraljev dan venčanja obeležavan je bio u svim krajevima zemlje. I za novine je najvažnije bilo kako je taj dan obeležen u Zagrebu. Izveštaji su govorili da je `"bjeli Zagreb" imao svečani izgled. Tog četvrtka nije se radilo, vršena je božja služba u Katedrali, održana vojna parada, zatvorene sve radnje...
Teško je bilo pronaći dnevne novine u većim evropskim gradovima koje nisu štampale vest iz Beograda, o venčanju Aleksandra i Marije. A čuveni londonski "Dejli kronikl" posvetio je uvodnik tom događaju, u kome je za svadbu napisano i ovo:
"Nadmašuje svojom briljantnošću mnoge svadbe Imperije. Taj događaj nema samo dinastički interes, nego i socijalni. Tom prilikom sastali su se u Beogradu predstavnici istočne i zapadne Evrope i ceo događaj simbolizuje oživljavanje civilizacije koja je vekovima bila gažena od Turaka i tutorstva od stranih sila..." Kolumnista je zaključio da Englezi ispoljavaju simpatije za obe kraljevine na Balkanu jer se one "razvijaju na parlamentarnoj i demokratskoj osnovi".
Razišle su se krunisane glave, odloženi su frakovi i toalete, u stare škrinje vraćena narodna odela... Šta je ostalo - pa, ono najslađe - ogovaranje!

(Nastaviće se)