Kraljev dar - Banat

Piše: Đuro Zagorac

     RUMUNSKI kraljevski par izazivao je posebnu radoznalost. Istina, nije bilo tehničkih naprava, kamera, da bi se akteri verno predstavili, ali i golim okom se moglo zaključiti da je Ferdinand bio nezgrapan, ružan, a žena mu, Marija, je izgledala božanstveno. A upućeni su stekli priliku da dodaju zapršku kako je Marija pametnija i hrabrija, ona je prava vladarka. Nisu se državotvorni Srbi uzbuđivali zbog Ferdinanda, već zbog svoga Aleksandra. Tim pre, što se već uveliko šaputalo, da su Rumunke, majka i ćerka, već uzele
našeg kralja pod svoje.
     Onome, ko nije bio među svatovima, niti učestvovao u raznim svečanostima, preostalo je da sluša očevice i pravo na kratki komentar. Bilo je dosta i onih koji su bili gnevni, zato što nisu bili pozvani u svatove, ali i onih koje je Aleksandar izneverio. Prosidba mlade i venčanje odvijali su se paralelno sa rešavanjem statusa Banata. Srbi iz ovog kraja, pojedini generali i mnogobrojni političari bili su ogorčeni što je prihvaćeno da Kraljevini SHS pripadne manji deo Banata, umesto celog onog ravničarskog. Mnogi su bili ubeđeni da je odstupanje naše delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu bilo uslovljeno i kraljevom ženidbom.
          A naši, sa Pašićem na čelu, dobro su se držali u Parizu. Ubedljivo su dokazivali da je Banat vekovima za Srbiju i moravsko-vardarsku dolinu; da su u njemu samo Srbi stvarni starosedeoci, a svi ostali (pa i Rumuni) bili su ili ''uljezi'' ili ''došljaci''. A o tome ko i od kada živi na prostorima Banata najbolje su svedočili verski objekti. Delegacija je imala i važan adut - srpska vojska zaposela je bila Banat.

     RUMUNI, među kojima i njihov moćni kraljevski par, imali su svoje adute. Rumuni su pretili: ako se Banat ne pripoji njima mirnim putem, problem će biti rešen - bajonetima. Da li su oni tada bili vojnički nadmoćniji, procene su bile različite. Srpska vojska je bila brojno umanjena, a i rasuta po celoj zemlji, od Đevđelije do Triglava (i dalje), od
Temišvara do Zadra.
     I Rumunija je bila među saveznicama, pobednicima, kao i Srbija, odnosno nova južnoslovenska država. I jednu i drugu zastupala je, među velikima, Francuska. Koje rešenje prihvatiti: srpsko, rumunsko ili da bajoneti udare granične kočiće?
     Banat je - podeljen!
     Rumuni nisu dobili Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, na čemu su posebno insistirali, a Kraljevina SHS je ostala bez srpskog Temišvara.
     Posle zvaničnog razgraničenja, u Rumuniji je ostalo 100.000 Srba, a na drugoj strani 64.000 Rumuna.
     Zvanične politike obe kraljevine su slavile, hvalile su se kako su se bratski razdelile i zahvaljujući tako pravednom rešenju ostale jedine dve balkanske države koje međusobno nikad nisu ratovale.
     Ko je sve prisustvovao venčanju u Sabornoj crkvi i ko je imao čast da sedne za svadbenu trpezu, a uz to i kako je izgledao i bio obučen, dugo je bila glavna tema ne samo damama u Beogradu. Uspešne i dobro udate žene potpuno su se okrenule zapadnoj modi, narodno-tradicionalno se potiskivalo. Ženske zvezde svadbe bile su Rumunke, ćerka i majka, a muške?
     Kum, princ Albert, Djuk od Jorka, sin engleskog kralja, stekao je opšte simpatije. I oficirska uniforma i građanska odela su mu ležala kao salivena, a njegova komunikacija i šarm delovali su opijajuće. Princ, kasnije i kralj, najviše je doprineo da se Aleksandar dodatno afirmiše u zapadnoj Evropi kojoj se bio u potpunosti okrenuo.
     A JOŠ jedno pitanje okupiralo je državnike, ali i narod. Šapatom je postavljano: da li je kralj Aleksandar zdrav, da li je sposoban da obezbedi potomstvo i naslednika? Ako nije, čemu sve ovo?
     Samo najbliži Aleksandru znali su i njegove boljke. Još kao regent, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije (1915), stanje mu se pogoršalo, pa je morao da se operiše. Ova boljka je sputavala prestolonaslednika, a ljude iz državnog vrha, posebno Nikolu Pašića, dovodila u razna
iskušenja. Po oslobođenju i stvaranju nove države, Aleksandrovoj "muškoj strani" posvećena je puna pažnja. Privođene su mu dame, kako bi se i praktično mogla utvrditi njegova polna moć. Iz jedne takve probe (sa lekarkom iz Francuske) rodilo se i zdravo dete. Nije bilo muško, naslednik, ali je ta Jelena bila najbolji dokaz da se može očekivati i (muški) naslednik.
     Kako se o kraljevom zdravlju brinulo tajanstveno, to je omogućavalo da se pojave mnoge priče, prave teme za slobodno obaveštavanje, što će reći - čisto ogovaranje. Sumnje su bile i dodatno dramatizovane. Za Aleksandrovog strica, starog svata Arsena, govorilo se da mu je sin (Pavle) "podmetnut", da nije Karađorđevske krvi. A Arsen (1859-1936) je bio oženjen Aurorom (Zorkom) Pavlovom Demidov. Zorka se kitila titulom princeze, ali još više imetkom, bila je najpoznatija miradžinka među svojim rivalkama. Ova sumnja pratila je kneza Pavla (1893-1976) koga su naročito ogovarali penzionisani generali.
     Sve sumnje, strogo poverljivi pismeni i usmeni
izveštaji... raspršeni su već posle godinu dana kraljevog braka. Rodio se Petar II (1923-1961), a za njim još dva brata.