Apanaža - kraljevska

ŠTA pokloniti mladencima bilo je i pitanje prestiža. Da se primetiti da su manje etničke grupe, one izvan Srba, Hrvata i Slovenaca, videle priliku da i preko darivanja iskažu svoju privrženost novom kralju. Tako su u Skoplju najbolji, sedam prvih kujundžija, mesec dana izrađivali veliku srebrnu kutiju u foligranu za cigarete, a kraljici šatulu za nakit.
Truda i sredstava nisu žalili ni Jevreji u Kraljevini. Oni su u Beču naručili specijalni servis. Čim je bio gotov, servis je izazvao pažnju u prestonici poražene carevine, pa je dobro poslužio i za medijsku promociju kraljevskog para. Bio je izložen u centru grada pre nego što je krenuo prema dvoru mladenaca.
U Beogradu i u više gradova Vojvodine spontano su se počeli skupljati prilozi od kojih bi se mladencima kupili pokloni. Prikupljena sredstva su prevazišla očekivanja - priložene su milionske svote novca. Zato je bilo odlučeno da se tim novcem podignu objekti koji će biti u funkciji, da se krste tako da će podsećati na dan kraljevog venčanja. Tako su u Vojvodini odlučili da podignu bolnicu u Somboru, a u Beogradu da se sagradi Dom za studente...
I za vladu predsednika Nikole Pašića, postavilo se kao vrlo važno pitanje - šta pokloniti suverenu?
O TOME je Pašić počeo da razmišlja odmah posle veridbe koja je obavljena početkom 1922. godine. Već u aprilu njegova vlada je dostavila Narodnoj skupštini predlog zakona kojim se regulisala kraljeva apanaža. Zakonom je predloženo da se ona enormno poveća, u odnosu na postojeću. Do ženidbe, kraljevska porodica je godišnje primala 1.200,000 zlatnih dinara, a predloženim zakonom ona se popela na - 24.000,000 dinara! Zakon su pratile duge i vatrene rasprave u skupštinskim odborima, ali je on na kraju bio usvojen.
Kraljevska kuća Karađorđevića u Srbiji i sve do Aleksandrovog venčanja raspolagala je s malim imetkom i skromnim sredstvima. U Kraljevini SHS, u Jugoslaviji, ona se znatno uvećala. Koliko je tome doprinela i rumunska princeza Marija?
Pre nego što je sa roditeljima krenula put Beograda, princeza Marija je od gradonačelnika Bukurešta primila ključeve najnovijeg automobila, istog kakvim je bila darovana i njena sestra Jelisaveta, koja se udala za grčkog prestolonaslednika. U isto vreme zapečaćena su tri specijalna vagona u kojima su se nalazili pokloni i lične Marijine stvari i koji su krenuli put Beograda. Mlada je očito imala šta da ponese, ali o onom glavnom - mirazu, niko se nije oglašavao. Tek dan uoči venčanja, karte su se otvorile...
Njegovo veličanstvo kralj Rumunije, daje nj. k. v. princezi Mariji, svojoj vrlo dragoj kćeri, miraz od pet miliona leja, pisalo je u drugom članu ugovora koji su dve kraljevske kuće potpisale 7. juna 1922. godine u Beogradu. Ugovor je, u svojih četrnaest članova, sadržavao mnogo toga, od miraza do najsitnijih detalja koje bračni život donosi. Regulisano je bilo i pitanje svadbenih poklona i darova koji su zaista bili mnogobrojni, ali i vredni. Tako je u bračnom ugovoru pisalo:
"Uživanje u poklonima i darovima svake vrste, koji budu dati Njihovim kraljevskim veličanstvima, pripadaće oboma supružnicima zajedno ili na ravne delove. U slučaju prestanka braka preranom smrću jednog od supružnika, svojina ovih dobara će biti regulisana na sledeći način: nepokretnosti koje se nalaze u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca Nj. v. kralju Aleksandru ili njegovim naslednicima; nepokretnosti koje se nalaze u Rumuniji pripadaće Nj. k. v. princezi Mariji od Rumunije. Što se tiče nameštaja, vlasništvo će biti dodeljeno jednom ili drugom supružniku, uzajamno njihovim naslednicima prema pretpostavljenoj želji darodavca. Nakit koji se sastoji od jedne dijademe s brilijantima i dragim kamenjem, čini deo nakita Krune, i ostaće vlasništvo Kraljevske kuće Srba, Hrvata i Slovenaca.
SUPRUŽNICI su, uz ostalo, bračnim ugovorom rešili i pitanje dugova, pa su potpisali da dugovi koje bi mogli da naprave neće biti podjednako obavezni - "dugovi Nj. v. kralja Aleksandra za Nj. v. princezu Mariju od Rumunije, ni dugovi princeze Marije za Nj. v. kralja Aleksandra."
Marija se obezbedila i za udovičko uživanje, koje joj je postalo aktuelno već posle dvanaest godina zajedničkog života. Evo kako je njen status bio rešen:
"Nj. v. kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, u ime svoje i svojih naslednika, svojom krunom se obavezuje da osigura Nj. v. Mariji, princezi od Rumunije, u slučaju da joj suprug umre, udovičko uživanje i stan u Beogradu, koji odgovara njenom rangu kraljice Srba, Hrvata i Slovenaca... Stan će biti snabdeven nameštajem, posuđem i opremom koja dolikuje jednoj kraljici Srba, Hrvata i Slovenaca...``
A kakv bi bio status Marije da se posle kraljeve pogibije preudala?
I to je bilo predviđeno bračnim ugovorom. Udovičko uživanje, beneficije, prestalo bi danom sklapanja drugog braka. U tom slučaju, polovina miraza pripala bi trojici njenih sinova, a druga polovina bi ostala na Marijinom raspolaganju.
Ugovorom je bilo predviđeno i obrazovanje i staranje o deci. Predviđeno je bilo da se to reguliše prema građanskim zakonima Kraljevine, ali je bila izričita odredba: deca će biti odgojena u pravoslavnoj veri.
Marija je koristila navedene povlastice do zvanične promene vlasti u Jugoslaviji, kao i njen sin kralj Petar Drugi Karađorđević, do 1947. godine. Kako je živela još 14 godina morala je da se izdržava od svoje firme i (skromne) milostinje.



OMILjENA MINjON

PRVA južnoslovenska kraljica se rodila u prvom mesecu poslednje godine devetnaestog veka. Od dolaska na svet ponela je, uz kršteno ime, i ukrasno - Minjon. Povod tome bila je junakinja istoimene opere, koju je njena majka gledala nekoliko časova pre nego što je Mariju rodila. Dugo se odazivala samo na Minjon, a bila je zaista omiljena; govorilo se da je posluga najviše volela Minjon od sve dece koja su se rađala i rasla na rumunskom dvoru.
(Nastaviće se)