Kraljica spasla Spasoja

UPUĆENI u ovu ženidbu tvrdili su da roditelji nisu morali da ubeđuju Mariju da pođe za Aleksandra. Ona je dala svoj pristanak odmah po razgledanju slika koje su joj bile predočene, a posle prvog susreta ona je proscem bila oduševljena. Marija je sve požurivala, jedva je čekala da krene u Beograd i da se venča. U Kraljevini je Marija izgubila ime koje je nosila iz milosti, u javnosti je gotovo niko nije oslovljavao sa Minjon, pa ni na dvoru. Njeno ime i titulu krasio je novi ukras, onaj - kraljice majke.
Marija je svojim prisustvom preporodila Aleksandra. Ničim se nije mogla prikriti njegova promena. Prvi put tog 8. juna nije delovao setno i snuždeno, njegove oči nisu emitovale unutrašnji bol. Naprotiv. A da li se rumunska miljenica danom sticanja južnoslovenske krune, spotakla, učinila nesmotrenost, povukla prvi i glup politički potez?
Da bi i tadašnji osuđenici zapamtili kad im se kralj ženio, Aleksandar je i prema njima bio velikodušan. Veći broj njih je pomilovan. Jedni su se radovali ponovnoj slobodi, ali još više oni kojima je smrtna kazna bila preinačena - ukinuta. Među tim srećnicima bio je i on, ranije pomenuti Spasoje Stepić. Onaj isti Spasoje, molerski radnik, koji je ravno godinu dana ranije bacio bombu u nameri da liši života kralja oslobodioca i ujedinitelja!
KAKO je Spasoje stekao Aleksandrovu milost?
To se dogodilo ne kraljevom, već velikodušnošću kraljice?!
Prema zvaničnoj verziji, majka atentatora je uspela da prođe kroz širom otvorena i ukrašena vrata dvora, da stane u red onih dama i obožavaoca koji su čekali da izraze svoje divljenje i oduševljenje Njenom kraljevskom visočanstvu. Ona je, uz čestitku, zatražila od Marije i milost za svoga sina jedinca, da mu oprosti greh, da mu pokloni život!
Kraljica se smilovala!
Pred tako skrušenom ženom koja je lila suze, pred majkom, kraljica se uzbudila, gotovo zaplakala.
Tako je Spasoje stigao, prekim putem, na spisak pomilovanih, a da nije bio među "obrađenim predmetima" Ministarstva pravde. To je skrivano od javnosti, ali je bruka pukla kad su se toga dočepale novine, a političari jedva dočekali da ukrste rogove.
Koliko je ova verzija bila pouzdana? Da li je bilo logike da, još ni u šta upućena, kraljica počini greh koji joj je pripisan?
Ako je nesrećna majka atentatora zaista dospela u priliku da klekne pred Njeno veličanstvo, postavlja se pitanje - kako je sa njom komunicirala? Kraljica je govorila nemački, francuski i engleski, a znala je i tek pokoju reč srpskog jezika, među kojima joj je najbitnija bila ono: "Da"! Koje je od ovih jezika, izuzev srpskog, mogla govoriti Stajićeva? Znači da se komunikacija, ako je uopšte uspostavljena, mogla odvijati preko prevodioca. Zar je moguće i pretpostaviti da je Marija, bez prizivanja pomoći, mogla pomilovati čoveka koji je bacio bombu na njenog muža?
Zar zbog toga nije realnije pretpostaviti da je ovo pomilovanje kraljici bilo podmetnuto? I da je to učinio upravo Aleksandar?
Naravno, ne sa namerom da svoju suprugu i mladu kraljicu kompromituje, već da je preko te velikodušnosti približi narodu, svojim podanicima. Jer, ne treba smetnuti sa uma da je postojala i opozicija Aleksandrovoj ženidbi sa strankinjom, još Nemicom. Njemu je oštro zamereno, posebno od vojnika i ljudi iz redova pravoslavne crkve, što je izneverio tradiciju dinastije Karađorđević, svi njegovi preci - vladari ženili su se pripadnicama svog naroda.
Ili je možda ovo bio samo plod zabune? Da Stepić nije bio stariji maloletnik, pa po zakonu (kao i Gavrilo Princip) nije ni mogao biti pogubljen?
I ALEKSANDAR, nešto kasnije, našao se na iskušenju na kome se opekla Marija. On je voleo da gleda fudbalske utakmice i da se približi igračima, ali od njegovih biografa memoarista koji su mu bili bliski, ne može se zaključiti i da je igrao fudbal. Prilikom jednog vikenda, koji je kralj proveo u Ljubljani, na svom imanju Brdo kod Kranja, igran je i turnir gradskih reprezentacija u fudbalu. Na finalnu utakmicu, u kojoj su se sastale ekipe Beograda i Zagreba, došao je i kralj. Utakmica je bila kvalitetna i uzbudljiva, a pobedili su Zagrepčani.
Kralj je predao pobednički pehar i tom prilikom se rukovao sa svakim od igrača. Bilo je primetno i sa tribina kako se Aleksandar najduže zadržao sa golmanom pobedničkog tima, Maksimilijanom Miheljčićem. Najzaslužniji za pobedu Zagrepčana bio je upravo Maksimilijan, koji je odbranio sve. Bilo je to vreme kad je ovaj golman branio i za reprezentaciju Kraljevine (odigrao je 18 utakmica). I izgledom se razlikovao od ostalih igrača; Maksimilijan je bio ošišan do glave (nalazio se na odsluženju vojnog roka), a bio je visok i skladno građen. Imao je ovaj čuvar mreže i duha zbog koga je bio omiljen i među igračima i među navijačima.
O čemu su tako dugo razgovarali kralj i golman?
To je zanimalo i njegove saigrače, trenere, klupske funkcionere, a i navijače.
"Kralj mi je rekao da ja više ne treba da služim vojsku, da se više posvetim treninzima", odgovarao je Maksimilijan odsečno, ne ostavljajući sumnju u autentičnost dijaloga koji je vodio sa Njegovim veličanstvom.
I zaista, posle kraćeg vremena i odgovorni oficiri su poverovali u priču svog remca, posebno kad je one koji nisu verovali upućivao na to da idu kod kralja i da stvar provere. I ova slatka priča poslužila je Aleksandrovim oponentima da ga optuže, da više brine o fudbalskoj reprezentaciji nego o državi.

(Nastaviće se)