Protiv turske najezde

OSOBITO su u zemlju kneza Lazara dolazili monasi zvani sinaiti, nazvani tako po svom velikom učitelju prepodobnom Grigoriju Sinaitu. Ovi podvižnici i molitveni tihovatelji, na čelu kojih beše monah kir Grigorije Sinait, učenik velikog Grigorija Starijeg, zamolili su srpskog kneza da im podari neko usamljeničko mesto, gde će moći da se bogougodno podvizavaju u miru i neuznemirenosti od sveta. Sveti knez sazida tada u tihom i skrovitom mestu u braničevom Ždrelu, na reci Mlavi, crkvu Presvete Bogomatere i oko nje osnova manastir, a svojom vladarskom poveljom od 1379. godine utvrdi ga i snabde imanjem, pa ga podari ovim česnim sinajskim monasima i kir Grigoriju Sinaitu.
Sve ovo potvrdi i patrijarh srpski Spiridon, zajedno sa crkvenim saborom u Pećkoj patrijaršiji. Ovaj manastir i do danas postoji i naziva se Gornjak, a posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.
U to vreme doputovao je u Kruševac staratelj monaške bolnice u svetoj lavri hilandarskoj monah kir Gerasim (inače brat Lazarevog zeta Vuka Brankovića). On se javio knezu Lazaru i izneo mu da oboleli i stari monasi u svetoj obitelji Svetoga Save i Simeona očekuju kneževu utehu i pomoć. Knez je odmah izdao povelju o tome (1380) u kojoj je naložio “da se u bolnicu hilandarsku daje svake godine po stotinu ongija (zlatnika)”, a radi ishrane i nege bolesnih monaha zavešta još i dva sela: Jelašnicu s međama i Jelašnicu s crkvom, što je sve opet potvrdio i patrijarh Spiridon svojom patrijarškom gramatom.

PROSTRANA PRIPRATA
U HILANDARU

MONAH kir Gerasim je ispričao knezu kako se mnogi i mnogi posvećuju inočkom obrazu u Hilandaru, pa je crkva skoro nedovoljna da sve njih u sebe smesti. Po ugledu na velike zadužbine Nemanjića, Lazar je poslao neimare i sve ostalo što je bilo potrebno, te je u Hilandaru, uz glavnu crkvu kralja Milutina, sagradio divni i prostrani pronaos (pripratu), te se na taj način i on uvrstio u red velikih i svetih zadužbinara Nemanjića. Ruskom, pak, manastiru svetog Pantelejmona na Svetoj gori knez je poveljom od 1381. godine, priložio crkvu Spasovu u Hvosnu, uz još neka sela i potrebne privilegije.
Istom manastiru priložiše tada čelnik Musa i njegovi sinovi mu Stefan i Lazar selo Ulare i crkvu svetog Nikole na Labu, za spomen pokojne supruge i majke njihove Draginje, rođene sestre kneževe, što je Lazar takođe potvrdio naročitom poveljom. Svojom poveljom, on je potvrdio i darove vojvode crničkog Crepa, selo Mutnicu i Parakinov Brod, koje je ovaj zaveštao lavri sv. Atanasija u Svetoj gori.
Čestiti knez brinjaše i o srpskim monasima u Svetoj zemlji. Na molbu jerusalimskog patrijarha Mihaila on je 31. avgusta 1388. godine pisao knezu Dubrovačke republike da se srpskim monasima u Jerusalimu, nastanjenim u manastiru svetog arhangela Mihaila, zadužbini Svetog Save i kralja Milutina, isplati zaostali stonski dohodak. Sveti knez je slao priloge i manastiru na Sinaju i manastirima u Vlaškoj.
No najveća zadužbina kneza Lazara bio je njegov manastir Ravanica, osnovan 1381. godine i posvećen Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdanu). Gradnju ove divne zadužbine poverio je glavnom neimaru Radu Boroviću, koji je sazidao veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu. Očevidac svega toga, srpski patrijarh Danilo III, u svom “Slovu o knezu Lazaru” ovako opisuje kneževo ukrašavanje manastira Ravanice:
“Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio ogradom, kakve do tada nigde nije bilo”.
Iste godine knez Lazar izdao je svoju vladarsku povelju ovom svetom manastiru i obdario ga velikim dobrima u Pomoravlju, Podunavlju i Posavini. Za prvog igumana novosabranoj bratiji u Ravanici on je postavio kir Arsenija “muža obdarena vrlinama, ukrašena razumom, koji imađaše dar Svetoga duha da uči mnoge”. U to vreme u Ravanici se podvizavao i sveti Romilo Ravanički, koji se tu i upokojio i bio pogreben s južne strane priprate ravaničkog hrama. Posle mučeničke končine svetoga kneza i njegove će svete mošti biti prenete u svetu obitelj ravaničku.

OTVARAO NARODNE ŠKOLE

EvanĐelsko hristoljublje i čovekoljublje kneza Lazara nije se ogledalo samo u tome što je okupljao u svojoj zemlji monahe podvižnike i isihaste (molitvene tihovalnike) i obnavljao im ili osnivao nove obitelji, nego i u tome što je podizao i obnavljao i mnoge parohijske crkve za hristoljubivi narod svoj i što je roditeljski zbrinjavao sirotinju i bolesnike, podižući i izdržavajući sirotišta i bolnice. Uz to još, on je pri crkvama i manastirima otvarao narodne škole, radi prosvećivanja svoga naroda. Školu je otvorio i u prestonom gradu Kruševcu, gde su se učili njegovi sinovi i kćeri i ostala srpska deca. Na Lazarevom dvoru su se okupljali mnogi učeni i mudri ljudi, umetnici zografi i zlatari, osobito iz južnih srpskih i grčkih krajeva, bežeći ispred turske najezde.
O tome bekstvu hrišćana ovako govori Konstantin filozof u svom opisu života kneza Lazara i sina mu despota Stefana:
“Kada sveti knez, veli on, utvrdi ono prvo dobro (tj. izmirenje crkava), on odmah pređe na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradova i oblasti i obitelji i crkve blagočestivih, gde su (od Turaka) jedne ognjem popaljene, a druge porušene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slično, on je sve to popravljao, u red dovodio i uspokojavao. Jer odavno već grčka država opadaše, a ismailćani se umnožavahu; i razliše se čak i u zapadne krajeve...
Ismailićanski rod se sve više izlivaše kao neki skakavci: jedne su od hrišćana odvodili, druge zarobljavali, treće plenili, četvrte klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god se pojavljivahu, i uvek se nametahu; išli su da i ono što je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadežan je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji grešimo i koji se ne obraćamo jedinome koji menja sve”.

ISMAILIĆANI KAO
SKAKAVCI

Knez Lazar se u nekoliko mahova borio protiv ove turske najezde. “On nije trpeo da više čeka i da prenebregne svoje udove, i uz to još Hristove udove, da se seku i kidaju, nego odluči ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i da to još posvedoči mučeništvom”. Jer, Turci su stalno napredovali, i ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem krčili su sebi put sve dalje i dalje na zapad. Oni se nisu zadovoljavali čak ni plaćanjem danka i poreza od strane hrišćana, nego su težili da sve hrišćanske narode sebi potpuno pokore i porobe.
Tako su za nekoliko godina osvojili velike i tvrde gradove Ser, Sofiju i Solun, a 1386. osvojiše i srpski grad Niš. Na čelu velike turske vojske bio je sultan Murat (1362-1389). Njegov prvi sukob sa vojskom Lazarevom dogodio se kod mesta Pločnika na Toplici 1387. godine (sada selo Pločnik kod Prokuplja), gde je Murat utekao ispred kneza Lazara. Sledeće godine Muratova vojska prodrla je u Bosnu. Tamo je presreo hrabri vojvoda kralja Tvrtka Vlatko Vuković, i junački pobedio kod grada Bileće. Sve ovo, međutim, nije zaustavilo Turke, nego samo podstaklo Murata da se još više i mnogobrojnije pripremi za odsudnu bitku sa knezom Lazarom i njegovom hrabrom vojskom. I sultan je počeo da se silno naoružava i veliku vojsku prikuplja

KNEŽEVA VEČERA
ALI kao predznaci skore nesreće srpske behu se opet pojavili unutrašnji razdori, svađe i izdajstva i vlastoljublje starešina srpskih. Ne beše jednodušnosti i odanosti knezu Lazaru, te zato on moraše molbama i preklinjanjima da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je, naime, održao državni sabor u Kruševcu, sa svojim vojvodama i velmožama, i odatle je uputio opštu poruku svekolikom srpstvu: “Ko ne došo na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bjela...” No i pored kneževog poziva mnogi se velikaši ne odazvaše, a zapadni hrišćani svoju pomoć ne uputiše.
Lazar je na dvoru održao svoju kneževsku večeru, na kojoj je pozvao sve prisutne vojvode i velikaše na mir i slogu protiv nekrsta. Zatim se srpska vojska počela okupljati oko grada Kruševca, i na čelu sa knezom Lazarom i visokim vojvodama, krenula na jug u pravcu Kosova.
Nastavlja se