Božja služba u Samodreži

SVOJU vojsku je pripremio i Lazarev zet Vuk Branković gospodar Kosova i Prištine, jer Muratova vojska upravo beše krenula severno od Skoplja, najpre na njegove krajeve. Srpskom knezu u pomoć krenu i vojvoda bosanskog kralja Tvrtka, Vlatko Vuković, a sa njim i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske.
Đurađ Stracimirović Balšić, zet kneza Lazara, iz straha od turske odmazde, nije pomagao srpsku odbranu na Kosovu polju, kao ni druga dva Lazareva zeta - Jovan Aleksandar, bugarski carević i mačvanski ban Nikola Gorjanski. Vizantijski car je svojim trupama pomogao turski napad na Srbiju. Srpski gospodari u Makedoniji, braća Dragaš i kralj Marko, posle Maričke bitke postali su turski vazali. Preko njihove teritorije Turci su nesmetano nasrtali na slobodne srpske zemlje.
Dan pre bitke, knez je svoju vojsku okupio oko bele Samodreže crkve, gde bi odslužena služba Božja i sva vojska redom pričešćena, Lazar je predosećao da će on i njegovi vitezovi ovde poginuti "za Krst Časni i slobodu zlatnu".
Za to vreme vojska sultana Murata, sa vojskovođama Evrenosom, Saridžem i Balabanom i mnogim trupama turskih emira iz Male Azije i Persije, beše se slegla na Kosovo polje, između grada Prištine i reka Laba i Sitnice. Sa vojskom su bili i Muratovi sinovi Jakub i Bajazit. Na dan boja na Vidovdan, u utorak 15. juna 1389. godine, na svetog proroka Božjeg Amosa, svečarsku slavu kneza Lazara, čestiti knez Lazar još jednom se pomoli Bogu i izgovori ohrabrujuću besedu svojoj vojsci pre samog okršaja. To je ovako opisao potonji patrijarh srpski Danilo III:

SMRT ILI ROBOVANJE

"KADA se Murat", "ustremi kao veliki lav sa velikom silom, on sakupi bezbrojno i neizrecivo mnoštvo vojske mnoge sebi u pomoć i približi se zemljama srpskim. A blagočestivi i svehvalni knez Lazar, uvidevši svirepi nailazak ovog gordog i oholog, najpre Boga iz dubine srca u pomoć sebi prizva, govoreći: "Bože, zakonprestupnici ustadoše na me i sudište krepkih zaiska dušu moju. Mržnjom nepravednom omrznuše na nas, i oružje izvukoše i napregoše lukove svoje, da nas ustreljaju, zakolju i usmrte. A Ti nas, Gospode, ne ostavi, već nam pomozi; i da uđe oružje njihovo u srca njihova, i lukovi njihovi da se slome. Neka razumeju da si Ti Bog, jedini Tvoritelj preslavnih čudesa."
Zatim posla po blagorodnike svoje, velmože i vojvode i vojnike, velike i male. Prizvavši ih sebi, reče im o nailasku bezbrojnih inoplemenika. Kada se svi utišaše, on im tihim i spokojnim glasom svima skupa govoraše:
"Vi, o drugovi i braćo moja, velmože i blagorodni, vojnici, vojvode, veliki i mali, sami ste znali i videli kolika nam je dobra Bog u životu svom darovao, i ničega krasnog i slatkog ovoga sveta, slave i bogatstva i svega što je ljudima potrebno ne liši nas; nego, štaviše, On nam i umnoži. Zato ako nam što nevoljno i bolno bude, da ne budemo nedobrotvorni i neblagodarni Njemu za ovo. Ako nam mač, ili rana, ili hiljade smrti dogodi se, podnesimo to slatko za Hrista i za blagočestivu veru našeg otačastva. Bolje nam je u podvigu smrti, negoli stidan i ropski život. Bolje nam je u boju od mača smrt podneti, negoli pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, postarajmo se, dakle, da uskoro podvig stradalački primimo, da bismo poživeli večno na nebesima. Imenujemo sebe vojnicima Hristovim, stradalcima za veru, kako bismo se upisali u knjigu života. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od Podvigopolonika svetle vence primimo. Stradanja rađaju slavu, a trudovi posreduju za počinak."
Tim i drugim rečima knez naoruža vojnike i na podvig mnoge tradalce pripremi.
I svehvalni, mužastveni i blagorodni ratnici koje rodi i podiže srpska zemlja kao prekrasne mladice i izabrane kedre livanske, milom i ljubljenom svome gospodaru ovako odgovarahu:

ŽIVA ŽRTVA GOSPODU
"MI, gospodine naš, otkako zajedničkom prirodom od oca i majke rođeni bismo, Boga i tebe poznasmo. Bog nas podiže, a ti vaspita, kao čeda othrani i kao sinove darova, kao braću zavole i kao drugove uspoštova. Svi mi zajedničari i prijemnici bismo slave, bogatstva i svih krasota sveta, veselja i radosti i vojinstva. Ljubav i čast, sve obilno od tebe primismo, da rado za tebe, za veru i za otačastvo umremo. Nećemo poštedeti sebe, znajući da posle ovoga imamo otići i sa prahom smešati se. Umrimo da svagda živi budemo, prinesemo Bogu sebe žrtvu živu, ne kao negda privremenim i prevarnim gošćenjem za nasladu našu, već u podvigu krvi svoje.
Ne poštedimo život svoj, da živopisan uzor posle ovoga drugima budemo. Ne bojmo se strahote koja ide na nas, ni ustremljenja nečastivih protivnika nasrnulih na nas. Ako na strah i gubitak budemo mislili, nećemo se dobra udostojiti. Ako bismo o nekom taštom delu mislili, ništa od časnih podviga ne bismo ostvarili. Mi se imamo boriti sa Ismailćanima kao sa našim neprijateljima, makar nam mač glavu, koplje rebra i smrt život uzeli. Mi, sadrugovi i saborci, uzmimo tegobu negdašnjih vojnika koji su sada kod Hrista, da bismo se s Hristom proslavili. Mi smo jedna priroda ljudska podvrgnuta istim strastima, i jedan grob da nam bude, i jedno polje neka prihvati tela naša sa kostima, eda bi nas prihvatila svetla edenska (rajska) naselja".

MILOŠ UBI SULTANA

KADA zatim otpoče krvavi boj između Krsta i nekrsta, između hrišćana i muhamedanaca, tada jedan od Lazarevih vojvoda, po imenu Miloš Obilić, uspe da se probije do samog šatora sultana Murata i da ovoga raspori nožem i ubije. Ovo učini vojvoda Miloš i zbog toga što su ga mnogi zavidljivci opadali kod kneza da će on biti srpski izdajnik. Muratovo ubistvo sprva unese veliku pometnju u tursku vojsku, i tada je Lazareva vojska naglo napredovala. Sam knez se junački borio i, kako za njega kaže Tronoški letopisac, "imađaše na sebi šesnaest rana kada je useo na trećeg konja, pošto dva pod njim već behu ubijena".
No promisao Božji beše knezu i Srbima naznačio drugi ishod iz ove borbe. Jer posle prvog srpskog naleta i pogibije sultana Murata, njegov sin Bajazit prikri smrt turskoga cara i silnim naletom i lukavim zamkama uhvati i pogubi čestitoga kneza i mnoge njegove vojvode.
O tome ovako piše Konstantin Filozof:
"Kada knez ustade i krete na Ismailćane, sukob bi na polju Kosovu. I u prvi mah odolevahu Lazarevi ljudi i pobeđivahu. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga sin turskoga cara (Bajazit) ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se ovaj veliki Lazar i oni koji su sa njim uvenčaju vencem mučeništva. Lazar dostiže blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da budu poguljbeni pre njega, da ne vide smrt njegovu. Ova bitka bi godine 1389, meseca juna 15. dan, kada Lazar primi mučeničku smrt".



NEBESKO CARSTVO
PO sveopštem narodnom i drevnom predanju, svetom knezu Lazaru se pred ovu bitku javio anđeo Gospodnji i pitao ga kojem se želi privoleti carstvu, da li carstvu zemaljskom ili carstvu nebeskom? Pomolivši se najpre u sebi, nebočežnjivi knez je odgovorio anđelu Božjem: "Ako ću se privoleti carstvu zemaljskome, ono je za malena, trenutno i prolazno, a nebesko carstvo je uvek i do veka."
I tako se bogoljubivi vladar srpski svecelo opredelio za Carstvo Hrista Cara na nebesima i sa svim svojim hristoljubivim narodom smireno pokorio svesavršenoj volji Božjoj, koja je vrhovni zakon neba i zemlje. Zato je i sada, pred dželatom Bajazitom, mirno i spokojno stajao, očekujući da primi mučeničku smrt za veru Hristovu i za otačastvo naroda svoga hrišćanskoga.
(NASTAVIĆE SE)