Zapad slavi pobedu

Najstarija vest o Kosovskom boju zabeležena je dvanaest dana posle bitke. Ruski monah i hodočasnik Ignjatije zatekao se na turskoj teritoriji. On svedoči: "Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza. Kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastrašeni ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi Turskoj, mitropolit otpusti monaha Mihaila, episkop Mihailo otpusti mene, Ignjatija i Sergeja Azakova, svoga monaha." Nijednom rečju, monah ne spominje tursku pobedu. Naprotiv, Muratova smrt je izazvala nemire i pometnju u evropskom delu turskog carstva.
Kralj Tvrtko Kotromanić je pisao početkom avgusta Trogiranima, dva meseca kasnije i Firentincima, slaveći pobedu nad Turcima. Bosanski kralj se hvalio da je pobeda delo njegove vojske koju je predvodio Vlatko Vuković. Pismo Firentincima nije sačuvano, ali se iz njihovog odgovora 20. oktobra 1389. godine može naslutiti sadržaj Tvrtkovog pisma. Firentinska opština je čestitala kralju tvrtku pobedu. Na Zapad su stizale vesti o hrišćanskoj pobedi. Zvona crkve Notr-dam u Parizu su se oglasila, slaveći pobedu nad nevernicima. U vestima koje su stizale precizno se određuje datum bitke i naglašava mesto pogibije sultana Murata. U tim vestima sultanova smrt se pripisuje dvanestorici zaverenih ratnika. Broj vojnika angažovanih u bici nije pouzdan. Filip Mezijer pominje dvadeset hiljada ratnika na obe strane. On je oktobra 1389. godine zapisao da su Murat i njegov sin potpuno razbijeni u predelima Arbanije. Poslovično dobro obavešteni, Mlečani su u julu 1389. dočuli "za smrt rečenog gospodina Murata". Poslali su pisma sultanovim sinovima Bajazitu i Jakubu, ne znajući za pogibiju ovog drugog.
Iz pisama vizantijskog retora Dimitrija Kidona upućenih izgnanom caru Manojlu, ne naslućuje se turska pobeda. "Onaj prokletnik (Murat) veoma osion prema Bogu i njegovoj baštini a istovremeno veoma drzak prema svima, sada nestade i pogibe." U drugom pismu Kidon kaže: "I tako tvoja odsutnost sada nama pomračuje radost zbog pobede nad neprijateljem." Za razliku od ovih vesti, Konstantin Filosof, biograf despota Stefana Lazarevića, pripisuje pobedu Turcima.
Gubici u Kosovskom boju bili su porazni za obe strane u sukobu. Osmansko carstvo je lakše prebolelo satiranje svoje vojske. Srbija nije mogla da nadoknadi pogibiju kneza Lazara, feudalnog plemstva i vitezova. Ostala je obezglavljena na duže vreme. Posledice bitke na to nedvosmisleno ukazuju.
Odmah posle boja telo kneza Lazara sahranjeno je u crkvi Svetog Spasa u Prištini. Njegova porodica je uz blagoslov srpskog patrijarha i episkopa, prenela mošti Kosovskog Novomučenika u manastir Ravanicu. Mošti su usput počivale u manastiru Nova Pavlica, zadužbini Musića, kosovskih stradalnika. Milica je u Ravanici dočekala povoruku sa Moštima svoga muža. Konstantin Filosof svedoči: "A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužan glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni."
Godinu ili dve posle Kosovskog boja, knez Lazar je proglašen za sveca. Za vreme velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine, mošti svetog kneza Lazara prenete su u Sent-Andreju, a sedam godina kasnije u fruškogorski manastir Vrdnik. U doba revolucije 1848. godine njegove mošti su premeštene u Fenek, potom u Klenak. Posle tri meseca vraćene su ponovo u Vrdnik.
Početkom Drugog svetskog rata, arhimandrit Longin Lazareve mošti sklanja u manastir Bešenevo, a aprila meseca 1942., pred ustaškim zločincima i prenete su u beogradsku Sabornu crkvu gde su prebivale do 1989. godine, kada su, nakon svečanog obilaska srpske zemlje,posle 600 godina, vraćene u manastir Ravanicu, gde počivaju i danas.
Mučenička smrt kneza Lazara i njegovo opredelenje za carstvo nebesko duboko su ukorenjeni u svesti srpskog naroda koji je u njegovoj žertvi prepoznao svoju istorijsku sudbinu. Srbija je na Kosovu polju izgubila sveca koji će svekoliko uticati na duhovni identitet srpskog naroda.
Pogibija kneza Lazaraa i njegove vojske ostaće kao jedinstven primer duhovne pobede hrišćanske civilizacije. Po istorijskim posledicama i duhovnom značaju, Kosovska bitka pripada redu sudbonosnih bitaka, kao što su Termopilski klanac (480. godina p.n.e). Bitka kod Poatjea (732 godine) i Kulikovsko polje (1380. godine).
Srpski narod računa istorijsko vreme prema Kosovskom boju, svi ostali događaji su se odigrali pre ili posle njega.


Isidora Sekulić
KOSOVO, NITI JE PRESTALO, NITI JE NESTALO...

Od kneza Lazara i Murata, preko raznih ustanika, preko vladarskih napora Njegoševih i njegove poezije, preko Kumanova, preko Albanije i Kajmakčalana, preko srednjovekovne naše umetnosti, preko Meštrovića - ono, Kosovo, živi i živeće i sutra i prekosutra, iako uvek kao nešto drugo i treće, političko, kulturno, umetničko, naučno. Kosovo koje je sve veća i veća suma istina s kojima se mi družimo i u nečem bitnom ne menjamo. Kao što latinske države još od drevnog Rima povlače svoj ius, nus, fas, to jest volju, pravicu i naredbe od ljudi i po Božjem i moralnom zakonu, tako mi nosimo nasleđe kosovsko dalje kroz razne savremene događaje, ali uvek sa vezanošću za nešto što je drevno kosovski elemenat u našim prirodama i opredeljenju...


Miodrag Pavlović
GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE



Niko još nije prokleo to polje
gde su nam kosidbu kosovi spremili,
evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah
i niko to ne čuje, u samoći zborim.

Mnogo se bunara u kneževini otvara noćas
da posečene glave junaka sutra
u bistrinu veka vekova prime.
I vuk je kroz kobi pitom postao,
a trave u podrumima mog dvora
podivljale podižu kamen.

Sa zemljom me rastaju,
uzvišenosti u ljute skutove sam izgnan.
No vojske i mnoštva za poraze znaju,
u samoći ja samo pobedu imam da biram.
Mogu li skupiti reke rajske
da optočim narod svoj
oklopom vode večne?
Zalud me carem zovu
kad mi velike moći nisu date!
Drveću bih zaveštao svoje mošti
da se razlistaju i plodne postanu
sudbinom stabala.
No čas ni brdo preobraženja
nisu još stigli,
kolo je mučenja u meni s obrtanjem
počelo.

Sutra, sutra tek, iza sedam bregova
prići ću dvorima obećanim,
sirotište je tamo za sirote
čiju povorku vodim evo za ruku kroz noć.

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje,
o novi Mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božastvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane
Izmailjćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima Nebeskog Cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i zmiju ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.

Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge brige i stradanja obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim mukama život provode,
pošto su ovladani Izmailjćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im sa ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu
veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše,
o Mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
brige i stradanja čeda svojih znaš
i kao Mučenik slobodu imaš pred Gospodom.
Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Mučenika,
i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodora,
uzmi Merkurija i Prokopija
i 40 sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja
voljena.
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mi
priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
Ne nisi ti tako, mili moj gospodine i
sveti mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i
malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela
mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.




(Nastaviće se)