Žena na kormilu zemlje

SUDBINA srpskog naroda se u vremenu posle pada pod tursku vlast, neretko, poistovećuje sa sudbinom svetorodne loze Lazarevića. Sav duhovni i politički napor Lazareviću su podredili najdalekosežnijem cilju, opstanku naroda i države, boreći se sa silama nemerljivim.
Rodonačelnik dinastije, Lazar Hrebeljanović, od stavioca na dvoru cara Uroša, izrasta u velikog kneza i samodržca svih Srba. Političkim i duhovnim pregnućem zaslužio je blagoslov Crkve i prvenstvo u vladarstvu nad srpskim zemljama. Baštinik nemanjićke države i tradicije, knez Lazar nije bio lišen prava na srpski presto, niti prava na carstvo nebesko. Nemanjićki tron je zadobio političkom veštinom i hrabrošću. Carstvo nebesko je zaslužio mučeničkom smrću na Kosovu polju.
Posle kneza Lazara, prvorođeni sin Stefan nije nasledio oca. Kneginja Milica je vladala Srbijom umesto muža velikomučenika i maloletnog sina. Sačuvala je državu i narod. Predala je vlast prvorođenom sinu Stefanu 1493. godine, na državnom saboru koji je ona sazvala. Primila je monaški postrig, provodeći u monaškom tihovanju po manastirima svoje poslednje dane.
Despot Stefan je upravljao Srbijom sve do 1427. godine. Nikad nije bio lišen vladarskog prava, mada su mnogi želeli da mu to ospore. Najuporniji je bio njegov brat Vuk. "Novi Ptolomaj", kako su zvali Stefana njegovi savremenici, je duhovno politički i ekonomski uzdigao državu. U njegovo vreme bila je to nova Srbija. Despot Stefan je bio pouzdan ratnik, vešt diplomata, sjajan književnik i neumorni graditelj. Delio je sa drugima sve što mu je Bog dao. Presto je dobrovoljno ostavio sestriću Đurađu Brankoviću. Vladari svetorodne loze Lazarevića uvršteni u Imenoslov Srpske pravoslavne crkve sveti bili su: velikomučenik Lazar, carica Milica, prepodobna mati Evgenija (Jefrosinija) i sveti despot Stefan Lazarević.

MOŠTI SVETE PETKE

KNEGINjA Milica se rodila, najverovatnije, 1333. g. Njen otac Vratko je plemenitog roda, potomak velikog kneza i dukljanskog kralja Vukana, prvorođenog sina Stefana Nemanje. Oko 1353. udala se za kneza Lazara Hrebeljanovića, stavioca na dvoru cara Dušana. Sa njim je izrodila pet kćeri i tri sina. Najstarijeg Stefana rodila je u 44. godini života, najverovatnije 1377. godine. Srednji sin Vuk ugledao je svet dve godine kasnije, a najmlađi Dobrivoje se rodio 1881. godine, i umro ubrzo po rođenju.
Posle pogibije kneza Lazara na Kosovu polju, kneginja Milica upravlja Srbijom sa maloletnim sinovima Stefanom i Vukom. Nije mogla odoleti Turskoj na Ugarskoj. U jesen 1389. godine, posle Kosovske bitke, ugarski kralj Žigmund opleni nezaštićenu Srbiju, pun hvale za junačko delo. Sledeće godine prenela je telo Velikomučenika Lazara iz Prištine u prestonicu Kruševac, iz crkve Svetog vaznesenja u kneževu zadužbinu Ravanicu.
Kneginja ubrzo napušta mirjanski život. Na Badnji dan prima monaški postrig u crkvi presvete Bogorodice u Ljubostinji. Pošto se toga dana slavi spomen prepodobne Evgenije, dobija ime ove mučenice. Prve monaške dane provodi u manastiru Županjcu, blizu prestonice Kruševca. Po završetku zidanja manastira Ljubostinje, monahinja Evgenija sa monahinjom Jefimijom (Jelenom, ženom despota Uglješe Mrnjavčevića) prelazi u taj manastir. Tu provode vreme u molitvi, sećajući se teških i mučeničkih kosovskih dana, stalno misleći na Srbiju. Kada je god zatrebalo, bile su na usluzi Stefanu Lazareviću.
Tursko-srpska vojska doživela je poraz u Bosni, januara 1397. godine. Krivica za neuspeh je pripisana Stefanu Lazareviću. Monahinje Evgenija i Jefimija pošle su u grad Ser, sultanu Bajazitu da opravdaju mladog srpskog gospodara. Pre ulaska u grad presreli su ih svetogorski monasi sa molbama. Monahinja Evgenija ih darova poveljom kojom su povraćena prava Hilandara na selo Lavoču, na Biničkoj Moravi. Jefimija im je poklonila zavesu za carske dveri u crkvi svete Bogorodice hilandarske. Od sultana su dobile oproštaj za Stefana Lazarevića i izmolile mošti svete Petke, zaštitnice mati Evgenije. Iz Vidina, gde su počivale, mošti majke Paraskeve prenete su u Kruševac 1397. godine, na radost vascelog naroda.

BREME VELIKE VLASTI

KRAJEM 1402. godine, mati Evgenija ide opet u Ser da moli zabludelog sina Vuka da se vrati u Srbiju i pokori brata Stefana. Iz Sera se vratila razočarana u sina Vuka, ali radosna što je videla preporođenu despotovinu. Poslednje ovozemaljske dane provela je u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinji. Dvadeset petog septembra 1405. godine primi veliku shimu i ime prepodobne Jefrosinije. Upokojila se u Hristu 11. novembra 1405. godine.
Kult prepodobne Jefrosinije pojavio se vrlo rano, posebno je predanje o njoj prisutno u manastiru Ljubostinji. Služba u čast svetiteljke sastavljena je tek 1942. godine, po ugledu na službe prepodobnima.
Konstantin Filozof je o kneginji Milici napisao je lepo slovo.
"A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše, kao što veli Solomon, `mužastvena žena` i imađaše svete vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svtetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i Odisej mudri u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koji su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti, i iđaše napred na sve veće i veće delo".
Sa dvojicom sinova prepodobna Evgenija prikazana je u crkvi manastira Ljubostinje. Njen lik se nalazi u Dobrunu i Orahovici gde je prikazana kao vladarka kao i u oltaru beogradske Saborne crkve gde je predstavljena kao sveta. Srpska crkva je proslavlja 1. avgusta / 10. jula.



MONAHINjA JEFIMIJA


(JELENA, žena despota Uglješe Mrnjavčevića, a kći ćesara Vojihne, koja se posle pogibije svoga muža 1371. zamonašila i dobila ime Jefimija živela je sa kneginjom Milicom, koja se i sama zakaluđerila. Najvažniji njen rad je, "Pohvala svetom knezu Lazaru", koju je ona napisala, a zatim izvezla zlatom na pokrovu za kivot kneza Lazara. Pohvala je izvezena 1402. godine).

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje,
o novi Mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božastvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane
Izmailjćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima Nebeskog Cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i zmiju ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.

Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge brige i stradanja obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim mukama život provode,
pošto su ovladani Izmailjćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im sa ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu
veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše,
o Mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
brige i stradanja čeda svojih znaš
i kao Mučenik slobodu imaš pred Gospodom.
Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Mučenika,
i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodora,
uzmi Merkurija i Prokopija
i 40 sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja
voljena.
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mi
priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
Ne nisi ti tako, mili moj gospodine i
sveti mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i
malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela
mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.



(Nastavlja se)