Ustao brat na brata

Posledice Kosovske bitke bile su tragične po Srbiju. Država se našla u procepu između Turske i Ugarske, bez gospodara i neophodne vono-političke snage. U jesen 1389. godine ugarski kralj Žigmund napada razboritu udovicu, kneginju Milicu i maloletnog Stefana Lazarevića. Hvalio se u svojoj povelji da je gradove u Šumadiji junački osvojio. Sultan Bajazit je bio voljan da sklopi mir sa Srbima. Kneginja Milica je sa sultanom utvrdila sporazum, prihvatajući vazalske obaveze. Priznala je vrhovnu vlast sultana, obećala mu davanje pomoćne vojske u slučaju ratovanja. Obavezala se da prinčevi Stefan i Vuk dolaze na sultanov dvor. Uz to, kneginja je morala dati najmlađu kćerku Oliveru u Bajazitov harem.
Tada i u neke srpske gradove uđoše Turci i zajedno sa Srbima očistiše zemlju od Ugara.
Sukobi između Turske i Ugarske su nastavljeni sa većom žestinom. Kod Nikopolja, septembra 1369. godine došlo je do žestokog boja. Hans Šilterberger u svojoj "Hronici" svedoči da je sultanu Bajazitu u presudnom trenutku priskočio u pomoć Stefan Lazarević koji je satro Mađare i naterao ih u beg. Zbog zasluga u Nikopoljskoj bici sultan je Stefanu poklonio veći deo oblasti Vuka Brankovića, od Dečana do Prištine.
Turska vojska je udarila na Bosnu januara 1371. godine i stradala od jake zime i snega. Krivica je pala na Stefana zbog njegovih navodnih veza sa Mađarima.
Princ Stefan je u diplomatsku misiju poslao kneginju Milicu - mati Evgeniju i smirenu monahinju Jefimiju. Uz pomoć sultanije Olivere, Stefan Lazarević je odbranjen od optužbi. To je prvo poslanstvo koje su vodile žene, dve smerne monahinje izuzetnih duhovnih sposobnosti. Od sultana Bajazita izmolile su Mošti svete Petke i prenele ih u Srbiju, na radost Crkve i naroda. Lep zapis o ovom podvigu ostavio je učeni Grigorije Camblak.
Stefan Lazarević nije imao mira ni u svojoj državi. Stari buntovnici Nikola Zoić i Novak Belocrkvić pokušali su da ojačaju vlast na račun mladog princa. Stefan je saznao (od Turaka) šta mu sprema lokalna vlastela, pa je preduhitrio zaverenike. Novak je pogubljen, a Nikola zarobljen u gradu Ostrovici. Zajedno sa porodicom predati su manastiru na čuvanje. Bila su to ona ista gospoda koja su se pobunila protiv kneza Lazara.
Turski sultan je nakon izmirenja bio naklonjen princu Stefanu. Poštovao ga je kao sina starijeg i ljubljenog i podučavao političkim veštinama. Nagovarao ga je da ukloni staru i stvori novu vlastelu koja je zahvalnija i odanija vladaru. Konstantin Filozof piše da je Bajazit predosetio da će posle njegove smrti početi borbe oko turskog prestola. Stefanu je preporučio da iskoristi metež u Turskoji i ojača Srbiju u svakome pravcu.
PredoseĆanja turskog sultana bila su iskrena i opravdana. Tatari su ugrozili otomansko carstvo. Sukob je bio neizbežan. Stefan Lazarević je, poštujući vazalne obaveze, sa srpskom vojskom pomagao turskom vladaru. Kod Angore krajem jula 1402. godine, zametnula se velika bitka. Bajazit je zbog izdaje poražen i zarobljen. Umro je u ropstvu, marta naredne godine.
Istočni izvori svedoče o viteškom postupanju srpske vojske i princa Stefana. Uzaludni su ipak bili zagoni (juriši) srpskih vitezova i čuda njihovog junaštva. Nakon boja, vojska je stigla na Bosfor, istim putem kao u davna vremena grčki ratnici čuvenog Ksenofonta.
Srpsku vojsku je u Carigradu sa poštovanjem dočekao car Jovan. Vizantijski suveren je tražio pomoć od Zapada za krstaški rat protiv Turske. Nameravao je da i Srbiju uključi u tu akciju. Princa Stefana darivao je titulom despota, vladarskom čašću iza carske. Despotu je ponudio za ženu svoju svastiku, kćerku mitilenskog gospodara Frančeska Gatiluzija. Veridba je obavljena u Mitileni, a svadba učinjena tri godine kasnije.
Novi sultan Sulejman bio je kivan na despota zbog njegovih veza sa Vizantijom. Nestrpljivi Đurađ Branković, sestrić Stefanov, uspostavio je vezu sa sultanom s namerom da naškodi ujaku. Turci su vrebali čete koje su se iz Carigrada vraćale u Srbiju. Kod mesta Črnomena posečen je jedan odred srpske vojske. Napadom je komandovao turski vojskovođa Saridže, za koga se veruje da je zarobio kneza Lazara na Kosovu polju.
Despot Stefan i Vuk su se iz Mitilene lađama prebacili u Zetu, gde su ih dočekali sestra Jelena i zet Đurađ Balšić. Brižna kneginja Milica, monahinja Evgenija, brinula je za sudbinu sinova i države.
LazareviĆi i Brankovići su bili ljuto zavađeni, zato je sukob bio neizbežan. Na Kosovu polju kod Gračanice novembra 1402. godine odigrala se bitka među bližom rodbinom. Brankovićima su pomagali Turci, koje je despot (Stefan) potukao do nogu. Njegov brat Vuk pretrpeo je neuspeh protiv Brankovića. Prekoren od brata Stefana, Vuk je napustio despotovinu i prešao kod Turaka.
Vladar Srbije odlučio je da promeni državnu politiku. Od turskog vazala, koji se nije štedeo u turskim pohodima, postao je stameni zagovornik hrišćanske akcije protiv Otomanskog carstva. Zato je u toku 1403. priznao vrhovnu vlast ugarskom kralju Žigmundu Luksemburškom. Ovaj mu je zauzvrat poklonio Beograd i Mačvu. Svoga vernog despota obdario je posedima u Ugarskoj.
Despot Stefan je prestonicu preneo u Beograd, koji je postepeno prerastao u pravi srpski grad sa pravoslavnim obeležjima. Opasao ga je bedemom poput srednjovekovnih gradova. Podignuta je Mitropolija sa crkvom Uspenja Bogorodičičnog.

KUKAVICA, LASTAVICA I ZMIJA
Jedno predanje izričito kaže da su nakon Kosovskog boja tri sestre Lazareve kukale neprestano za poginulim bratom. Bogu je to kukanje dotužilo i ne beše mu pravo, te ih, za kaznu, pretvori u lastavicu, kukavicu i zmiju. Kad dođe Lazareva subota, ove se oglase, a potom, s jeseni opet zamuknu. Niko ih više ne vidi i ne čuje do sledećeg proleća, to jest do Lazareve subote.
     
Vasko Popa, jedan od najvećih pesnika 20. veka, o knezu Lazaru i njegovim vitezovima
VEČERA NA
KOSOVOM POLjU
Svi sede providni za stolom
I vide jedan drugom zvezdu u srcu

Venconosac im lomi i deli
Njihovu zlatnu prošlost
I oni je jedu

Sipa im u puture belih božura
Njihovu rujnu budućnost
I oni je piju

Po kolenima pod stolom
Mačevi im tiho reže

U čancima na stolu
Ogleda se večernje nebo
I na nebu kraj sutrašnjeg boja

Na desnu ruku venconosca
Sleće kos i začinje pesmu


KOSOVO POLjE
Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom kralju bojovnika

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo


VENCONOSAC SA KOSOVA POLjA
Drži na dlanu svoju odsečenu glavu
Svetlozarnu svoju zadužbinu
I sunčevu namesnicu
U sveopštem mraku.

Stoji presrećan na oblaku
Bos u poderanoj košulji
Opasan repom ubijenog zmaja.

U putiru prepunom krvi
Na presečenom vratu
Parčad sa njegovog mača
pretvaraju
U drobni hleb

Sveta majko Suboto
Po drugi put ga rađa

Živ je u crvenoj kapi rose
Igra u zapaljenom kolu božura
Peva u pesmi kosa na ovom polju.


BOJOVICI SA
KOSOVA POLjA
Ovde gde smo
Zagospodarili smo
plavim poljima
I rudogorjima bez podnožja
I venčali se
Svaki sa svojom zvezdom
imenjakinjom.

Ovde u carstvu koje smo stekli
Skrštenih ruku na grudima
Nastavljamo boj

Nastavljamo ga unatrag

Još nismo deco stigli
I Bog zna hoćemo li ikada stići
Do početka boja

Odavde čujemo
Negde visoko nad nama
Zelenu pesmu kosa

Feljton je napravljen prema knjizi „Sveti knez Lazar i kosovski zavet“ koju su zajednički izdali Izdavačko-informativna ustanova Mitropolije crnogorsko-primorske „Svetigora“ i Kompanija „Novosti“.
(Nastavlja se)