Sam na svom putu

IAKO je za većinu Petar Lubarda bio samo dečak koga niko nije ozbiljno shvatao, njegovi dečački crteži najavljivali su budućeg slikara velikog talenta i stvaralačke snage. To su videli i njegovi roditelji. Tako mu je jednom otac neočekivano i iznenada kupio boje za slikanje, a na Petrovo pitanje: „Zašto si mi kupio kad ne voliš da slikam?“, otac mu je kratko odgovorio: „Kupio sam ti ih da se zadovoljiš.“ Rekli bismo da je kod Petra, doduše, ipak, nešto bilo i nasledno, jer je njegov otac, pre nego što je postao oficir, bio rezbar. Sa majčine strane je, takođe, vukao jednu umetničku crtu, jer je, po rečima Lubarde, njegov ujak Blažo Vujović iz Podgorice bio ikonopisac i drvorezbar, a slikao je i portrete.
Iz dečačkih dana Lubardi je ostalo sećanje na pripovedanje viteških, epskih pesama Kosovskog ciklusa, na velike i neustrašive srpske junake - Miloša Obilića, Boška Jugovića, Marka Kraljevića i mnoge druge o kojima su pripovedali stariji, najčešće predveče okupljeni oko ognjišta uz zvuk gusala. Slušao je stihove Njegoša, priče svojih starih o borbama Crnogoraca sa Turcima i čak je i sam doživeo strahote ratnog razaranja, kada je na ulicama Skadra prvi put ugledao leševe ubijenih. Mali Petar je olovkom na papiru crtao ono što je video na ulicama Skadra, ali i sve ono kroz šta je prolazio u teškim danima Balkanskog i Prvog svetskog rata. Ono što se tada razvilo u njegovoj mašti, odraziće se kasnije u većoj meri na njegovo slikarstvo - neprestana borba za slobodu i mržnja prema ratu i osvajaču.
GIMNAZIJU je upisao 1918. u Herceg Novom, gde je Petrov otac imao oficirsku službu. Od sledeće 1919. do maturiranja u nikšićkoj gimnaziji 1924. godine, Lubarda se bliže upoznaje sa slikarstvom i sa umetnošću uopšte. Prva saznanja o slikarstvu dobija od svog brata od strica Jovana Lubarde, profesora gimanzije u Nikšiću, dok će ozbiljnije početi da radi pod nadzorom profesora crtanja u istoj gimnaziji, nekog ruskog emigranta kojeg će Lubarda kasnije, kada je već postao priznati jugoslovenski umetnik, sa poštovanjem se sećati i pozdravljati prilikom njihovih povremenih susreta u Beogradu.

Važan događaj u Lubardinom životu desio se 1925. godine. Te godine kao svršeni maturant priredio je svoju prvu samostalnu izložbu u nikšićkoj gimanziji, da bi se potom upisao na Umetničku školu u Beogradu. Bio je u klasi profesora Bete Vukanović, Ljube Ivanovića i Ilije Šobajića. U Beogradu, međutim, nije dočekao ni kraj školske godine i sa nepunih dvadeset godina odlučuje da ode u Pariz da uči slikarstvo. Upisao je, ali je kratko pohađao, Akademiju lepih umetnosti. Stanovao je kratko vreme kod nekog svog rođaka nedaleko od Panteona, na Mon Parnasu, a potom ..., gde god je stigao.
Kad je pristigao u evropsku umetničku metropolu, otišao je pravo u Luvr na „poklonjenje“ remek-delima svetskog slikarstva. Obilazio je galerije, studirao umetnost Indije, Kine, Egipta i stizao da obiđe ateljee slikara večernjih škola, u kojima se moralo platiti da bi se radila studija ili akt. Kasnije, u vreme pune umetničke afirmacije, na pitanje koji su umetnici i koje slikarstvo tokom tog boravka u Parizu uticalo na njega, Lubarda je kratko i jasno odgovorio - nikakvo!
„Nijesam znao za slikarske pravce, škole i sl. Nijesam imao nikakvo slikarsko uvjerenje, pa naprosto nijesam ni mogao pasti pod uticaj. Želio sam jedino da slikam onako kako osećam.“
LUBARDA nije nijednog slikara naročito isticao, odnosno kod jednog mu se dopalo jedno, a kod drugog - drugo. Iako nije krio da su ga mnogi slikari privlačili (posebno Sezan, ali i El Greko, Goja i dr), Lubarda je, ipak, želeo da ide svojim putem. Kako je došao do svog ličnog umetničkog izraza, a da ne potpadne pod neki od aktuelnih slikarskih pravaca iz dvadesetih ili tridesetih godina prošlog veka, jednom prilikom je to objasnio ovim rečima: "Niko na mene nije direktno uticao. Moje neznanje sačuvalo me od podražavanja bilo kome. Tom neznanju imam samo da zahvalim. Slikao sam isključivo vođen svojim instiktom. A moj najveći učitelj bila je zapravo Crna Gora. (...) U doticanju sa crnogorskim pejzažom i sredinom uopšte, osećao sam kako se napajam novom snagom."
Lubarda je u vreme boravka u Parizu nekoliko puta razmišljao o tome šta bi trebalo da slika, odnosno šta je to što bi njega podstaklo da slika onako kako oseća, kako razmišlja, a ne kako drugi oko njega slikaju. Za mladog čoveka koji je dolazio iz malene balkanske zemlje, Pariz je delovao kao nekakav veliki magnet koji bez prekida privlači slikare i umetnike iz čitavog sveta. Lubarda je iz Crne Gore došao u Pariz da nauči i da to naučeno primeni, ali ne kroz tuđe, nego kroz svoje slikarstvo.

(Nastaviće se)