Oslonac majci

GODINU dana po povratku u zemlju, Lubarda se ženi Jelenom Jovanović, od njega dve godina mlađom studentkinjom istorije umetnosti koju je upoznao u Parizu. Jelena je bila darovita i obrazovana žena. Njih dvoje su u zajedničkim pariskim danima upoznali mnoge poznate slikare i likovne kritičare, obilazili su galerije i muzeje, kontaktirali sa raznim ljudima, razgovarali o slikarstvu i umetnosti. Te iste 1933. godine priređuje i svoju drugu po redu samostalnu izložbu u „Francuskom klubu“ (ili Ratničkom domu) u Beogradu, koju su kritičari visoko ocenili. Od 1933. sve do 1940. godine, Lubarda je redovno izlagao na izložbama slikarskih i vajarskih dela jugoslovenskih umetnika u zemlji i inostranstvu.
Pozitivne kritike i kometari u štampi hrabrili su mladog slikara. Tako je skoro celu narednu godinu proveo slikajući predele iz Crne Gore, a rezultate svog rada prikazao je na svojoj trećoj po redu samostalnoj izložbi održanoj u Umetničkom paviljonu u Beogradu. Na njegovim platnima sada više nema pariskih motiva. Njih su zamenili crnogorski - Ljubotinj, Rijeka Crnojevića, Donje polje, Pogled na rijeku Zetu i dr, kao i portreti ljudi iz njegovog zavičaja.
Koliko mu je slikarstvo davalo smisao životu, toliko su mu porodične tuge zadavale teške udarce i rane na duši. Novembra 1934. umire mu mlađi brat Nikola koji je takođe imao sklonosti ka crtanju i slikanju. Lubarda zatim oboleva od teške upale zglobova koja ga je potom dugo mučila i zbog koje je često morao da prekida duža putovanja. Protivtežu tegobnim stranama svog života nalazio je u slikanju. S druge strane, Lubarda nije mogao da prikrije svoju vezanost za kuću i porodicu. Iako je vrlo teško živeo u Parizu, često je svojim najmilijim po dolasku kući donosio razne poklone. Sa majkom je često vodio duge razgovore. Vezanost za majku bila je razumljiva, jer je Petar kao najstarije dete bio oslonac majci i celoj porodici još od vremena Balkanskog i Prvog svetskog rata.
U DRUGOJ polovini tridesetih godina prošlog veka Petrova porodica boravi u Rumi. Petar ih obilazi, ali pretežno živi u Beogradu. Atelje i stan je imao u Dušanovoj ulici br. 23. Letnje mesece Lubarda intenzivno provodi u Crnoj Gori gde slika predele, portrete, mrtve prirode i dela sa socijalnom tematikom. Budvanski zaliv, Miločer, Bar i okolina, samo su neki od mnogo različitih primorskih predela koje u to vreme slika. Dešavalo se da je često prekidao rad na nekoj slici, nezadovoljan kako se odvijao proces njenog nastajanja. Nekada ju je u jednom dahu naslikao, dok bi neku „gnjavio“ po više dana, da bi na kraju odustao ili bi je čak uništio (!). Tako je jedanput, prilikom čestih poseta Dušana Kusovca Lubardinom ateljeu 1935. godine, slikar želeo da izradi portret svog prijatelja. Postavio je sve na slici kako valja, ali nekako nije išlo. Svakog puta kako je odmakao u radu, premazao bi sliku i bacio postrance. Tako jednom, drugi put, treći,... a portret nikako da privede kraju. „Ne valja, nije dobro!“ ljitito bi Lubarda odgovorio Dušanu kad god bi ga ovaj upitao što prekida slikanje. Videvši da ako ovako nastavi, Lubarda nikada ne će završiti portret, Dušan reši da mu doskoči. Kada je Lubarda ponovo počeo da slika, sačekao je Dušan zgodan trenutak kada se slikar udaljio od štafelaja i ne videvši uopšte dokle je odmakao portret i na šta on liči, skočio je sa stolice i uzviknuo: „E, vala, ovog nećeš uništit! Kakav god da je, ne dam ti ga!“ Ispostavilo se da je Dušanova reakcija došla u pravi čas, portret je vrlo uspeo, a obojica su se ovoj zgodi slatko nasmejala.
LUBARDA nije mnogo čekao na prvo zvanično priznanje za svoj istrajan rad. Posle samo tri priređene samostalne izložbe i učestvovanja na nekoliko zapaženih grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, usledila je prva ozbiljna nagrada 1937. na velikoj Svetskoj izložbi u Parizu - Gran pri za slikarstvo. Tako je Lubarda bio jedan od retkih naših umetnika koji je sa tek navršenih trideset godina skrenuo na sebe i svoj rad pažnju ne samo domaće, nego i strane publike i stručne javnosti, što će kao posledicu imati još jedno priznanje - prvu nagradu na Internacionalnoj izložbi slikarstva u Hagu. U međuvremenu, Lubarda pristupa društvu srpskih umetnika „Lada“ 1938. godine, ali iste godine se vraća u Pariz, odakle će sve do 1940. putovati i obići delove Evorpe - Nemačku, Španiju i deo Severne Afrike - Alžir, Tunis i Egipat. Gde god je išao, po povratku u Jugoslaviju obavezno je odlazio do svojih u Rumu.
Tih godina nastala su neka njegova najpoznatija dela poput „Zaklanog jagnjeta“ ili „Fazana“, i to upravo u vreme čestih boravaka u Rumi. Po sećanju njegove sestre Vjere, Petar je tada slikao predele iz okoline Rume, mrtve prirode, enterijere i pokoji portet, ali jednog dana kada je otac kupio tek zaklano i odrano jagnje, odmah ga je skinuo sa kuka, postavio ga na sto u letnoj kuhinji i počeo da slika. Kako je bilo toplo vreme, neprijatni mirisi počeli su da se šire po celoj kući, ali Petar nije hteo ni da čuje da ga pomeri, sve dok sliku ne završi. U tom trenutku bio je privučen fenomenom smrti, krvi i raspadanja. Čini se kao da je tim svojim slikama nagovestio sumornu i stravičnu skorašnju realnost.
(Nastaviće se)