Piramida zla: kriminal i vlast!

Piše Dušan Mihajlović
NASLEĐE prethodnog režima najbolje se moglo videti u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Suštinu problema činilo je kriminalno nasleđe u vidu specifične "piramide zla". Ona je počinjala u osnovi društva, a završavala se u samom državnom vrhu. Sačinjavala ju je isprepletanost ratnih zločina počinjenih u naše ime i ratnog profiterstva sa organizovanim kriminalom, pokrivenim "patriotskim" biznisom, i njihova sprega sa vrhovima države, posebno civilnih i vojnih struktura bezbednosti.
Takođe, uočili smo da su se kriminalci, u vreme sukoba i ratova, dok su se političari i državnici delili i pokušavali da odignu "berlinske zidove" između novih balkanskih državica, ponašali kao pravi globalisti. Stvorili su pravo balkansko kriminalno bratstvo, a Balkan je i posle ratova ostao tranzitno područje. Zato smo upozorili zemlje Evropske unije da, ako hoće manje droge na ulicama svojih gradova, manje lažnih azilanata i nekontrolisanih migracija, treba da pomognu poolicijski, carinski, poreski i pravosudni sistem u zemljama jugoistočne Evrope.

DVE MEDALJE

RASTURANJE kriminalne piramide i raskrinkavanje te zločinačke organizacije političara i kriminalaca, bio je za mene apsolutni prioritet nove vlasti. Zato me nisu posebno interesovali drugi slučajevi, ni privredni kriminal, pa makar u njemu učestvovali i neki Miloševićevi ministri. Jednostavno, nisam imao vremena da se time bavim. Slučajevi klasičnog privrednog kriminala su rađeni po ustaljenoj proceduri i njima su se bavili nadležni inspektori privrednog kriminala u Beogradu i Srbiji. Više me je interesovao kriminal koji je u Miloševićevom vremenu imao državnu podršku, odnosno evidentne veze srpskog podzemlja sa političkim strukturama.
Ta kriminalna piramida bila je, u stvari, medalja sa dva lica. Jedno lice su činili klasični kriminalci, njihov kriminal i metode za pljačkanje države i svih građana. Drugo lice kriminalne piramide činili su ratni profiteri i ratni zločinci, koji su vršili razna zverstva u naše ime. Spajanje ova dva dela kriminalne piramide dovelo je do srastanja pojedinaca u važnim državnim institucijama sa kriminalcima i kriminalom. Metastaza tog procesa spajanja politike i podzemlja oličena je u ubistvima sa političkom pozadinom.
U DOS-u, a posebno u MUP-u Srbije, trpeli smo ogroman pritisak javnosti i političara da budu pohapšeni svi čelnici i funkcioneri bivšeg režima. I to bez obzira na to da li ima ili nema nekih materijalnih dokaza da su počinili bilo koje krivično delo. Zbog toga sam na Kolegijumu MUP-a zahtevao, i to čak izričito, da ne sme biti nikakvog revanšizma i progona po političkom osnovu. Odbio sam da SUP rešava problem iseljenja Srpske radikalne stranke iz prostorija Magistrata u Zemunu, jer sam smatrao da je to pitanje koje treba da se reši na drugi način, a ne upotrebom policije. Nisam se osvrtao na optužbe da nisam dovoljno revolucionaran, da nisam pohapsio sve one hiljade pripadnika Miloševićevog režima, koje je "trebalo pohapsiti". Tu krivicu sam lako nosio, jer sam smatrao da je bolje da neko ko je kriv ostane za kasniju istragu i hapšenje, nego da neko ko je nevin bude uhapšen ili optužen bez osnova.
Suočen sa državnom mafijom, koju smo nasledili, sa tom narodnom opsesijom policijom i novim prizivanjem represije, shvatio sam da moramo da rešimo probleme i pobedimo u bitkama na jedan drugačiji način, nego što se to radilo u vreme Leke, Krcuna i Broza. Zato sam predložio da izreka iz Biblije, iz poslanice apostola Pavla "ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim", bude novi moto srpske policije. Zato sam u intervjuu "Nedeljnom telegrafu", 4. juna 2001. godine, poručio mafiji: "Odgovaraće svi zločinci" i upozorio ih: "Ministra mogu ubiti, istinu ne".
Mi smo, eto, i na taj način, uspeli veoma brzo da promenimo sliku o policiji u Srbiji i da podignemo njen ugled. To pokazuju i istraživanja javnog mnjenja, jer je policija, po poverenju naroda, bila odmah iza dve tradicionalno najuvaženije institucije u srpskom narodu - crkve i vojske. To je bio fantastičan uspeh, imajući u vidu nasleđeni animozitet građana prema policiji.
NAPORE policije da se obračunava sa mafijom prekida iznenadan i neočekivan događaj, koji će, kako sada znam, izmeniti tok istorije u Srbiji. U Beogradu je, 9. marta, otet predsednik "Delta holdinga" Miroslav Mišković, koji je oslobođen narednog dana nakon ispunjenja zahteva otmičara. Posle tri nedelje, francuske vlasti su predale beogradskoj policiji petoricu osumnjičenih za tu otmicu. Zato ovaj događaj zaslužuje posebno poglavlje.
Otmica Miškovića i pobuna "crvenih beretki" koja je sledila kao osveta neposlušnom ministru za hapšenje Šiptara i Legije, kao i kapitulacija koja je usledila, omeli su policiju u svom naumu da mafiji stane za vrat. Tek sa akcijom "Sablja", kad su ostvareni osnovni zadaci, pronađeni atentatori i razbijen "zemunski klan", tek tada je policija mogla da se vrati započetom poslu, rušenju celokupne kriminalne piramide.
Poučen iskustvom sa "zemunskim klanom", akteri u zatvoru, a pare na slobodi, rešio sam da pođemo tragom para i kriminalnih poslova. Zna se da je odlučujući udarac svakoj mafiji, oduzimanje para, jer su one osnov njihove moći. Zato sam, na predlog saradnika, uveo tajnu policiju akciju "mreža" koja je imala taj zadatak - pronaći mafijaške pare i stvoriti uslove za njihovo oduzimanje. Tek posle toga bi se išlo u konkretne policijske istrage, krivične prijave i hapšenja.
Očekivalo se da se takva obimna policijska istraga ne može završiti za manje od godinu dana. Akciju sam ustanovio 1. jula 2003. godine. Rezultate i nisam očekivao tako skoro niti je to bila tekuća policijska akcija o kojoj bi me trebali dnevno ili nedeljno obaveštavati.
Poznato je da je uskoro počela kriza u DOS-u, koja se prenela u parlament, tako da sam sve više morao da se bavim i političkim pitanjima, jer sam "odmrzao" svoju stranačku funkciju, pošto sam uvideo da niko nije spreman da sledi moj primer. Raspisani su i izbori. "Mreža" je padala u zaborav. Ali tim koji je izabrao marljivi rukovodilac akcije Vuković je vredno radio na užas svojih kolega koji nisu mogli da saznaju ništa o njihovom poslu. U februaru 2004. obaveštava me da su došli do nekih saznanja koja mogu da procesuiraju. Kako mi je već tada bilo jasno da ovaj posao ostaje mom nasledniku, savetovao sam mu, da prvo dovrši posao i da se konsultuje sa tužiocem, kako bi imali i njegovu podršku.

OTKRIVANJE TAJNE

POSLUŠAO me je. Održan je sastanak sa specijalnim tužiocem Prijićem. Taj sastanak Josip Bogić, bivši saradnik Mladena Spasića, koristi kao glavni dokaz da sam dobio pisanu dokumentaciju o akciji "Mreža" i da sam "samim tim mogao da je dam Subotiću". Na njegovu žalost, nisam bio prisutan na tom sastanku sa tužiocem Prijićem. Tako i taj krunski dokaz otpada. Nije bila dovoljna tvrdnja bivšeg, niti izjava aktuelnog ministra Jočića da nema "osnova za odgovornost Mihajlovića po tom osnovu". Sigurno je da to Jočić nije rekao, a da prethodno nije proverio delovodnik kabineta ministra i uvideo da takav dokument nije ni došao u moje ruke. Ali u nečije, očito, jeste.
Na sastanku sa Prijićem, istraga je usmerena na okružna tužilaštva po Srbiji. Policija je to shvatila kao rasplinjavanje akcije, ali je nastavila da vredno radi. Novi ministar nije ukinuo akciju, niti je rasformirao tim. Imam utisak, da je u gužvi oko preuzimanja posla i događaja koji su ga okupirali (napadi na Srbe na Kosovu, paljenje džamije, afera "obijanje trafike", itd), i on zanemario akciju "Mreža". To koriste uvređeni Vukovićevi saradnici i kad postaju šefovi UBPOK, svete mu se isterivanjem sa posla i rasturanjem njegove ekipe. Tek odlaskom Vukovića 10. maja oni dolaze u posed do tada tajnih podataka koji su im pravili velike probleme.
Sada mi je jasno kako se taj materijal našao u rukama Bebe Popovića. Sećam se da je negde u junu, julu panično zvao iz Atine Babića optužujući me da sam "zaveo akciju "Mreža" da bi reketirao njegovog prijatelja Subotića". Na tu floskulu naseda i sam Subotić. Nisam imao potrebu da nikome objašnjavam ovu glupost, pa ni bivšem kolegi Babiću kad je po Bebinoj naredbi došao u misiju "pomirenja". Kako se nisam svađao ni sa Bebom, ni sa Subotićem, ta njegova misija nije imala nikakvog smisla.
Znam da "loši đaci" ne vole da čitaju knjige i da loši političari i novinari ne vole dokumente. Zato Beba na njih i računa, kad tvrdi da sam dao dokumenta "Mreže", jer on dobro zna šta je "Mreža", a šta "Bela knjiga". Verujem mu da zna i jedan i drugi dokument. Čudi me jedino što na pitanje advokata Momčila Bulatovića "da li je on ikada imao u rukama tu "Belu knjigu", odgovara sa: "Nisam je imao nikada u rukama". Da li će i njega neko optužiti za lažno svedočenje?
Ali, "loši đaci" niti su čitali moju knjigu, niti priznaju dokument koji otkriva ko je zaista dao dokumente "Mreže". Radi se o službenoj belešci UBPOK od 19. 2. 2005. godine, u kojoj piše da je Milovanović Milan zvani Mrgud, "želeo da obavi razgovor na svoju inicijativu i na najavu Spasić Mladena, načelnika UBPOK", "na okolnosti krijumčarenja cigareta na teritoriji Srbije", pošto je "čitao Izveštaj Radne grupe, koju je formirao ministar unutrašnjih poslova R. Srbije, dana 1. 6. 2003. godine". U njemu je video sebe i njegovu suprugu, pa "želi da vidi o čemu se radi". Kada su inspektori utvrdili da se radi o navedenom izveštaju, pitali su ga "od koga je dobio Izveštaj i radnu šemu". "Milanović je izjavio, ali u poverenju i da to više nikada neće reći, da je Izveštaj i šemu dobio od Vladimira Popovića zvanog Beba".
Sad kad se i to zna, ostaje mi da se našalim. Da li je Beba dao Mrgudu samo Izveštaj ili njegove šeme o krijumčarenju duvana na Balkanu koje je crtao članovima kolegijuma Đinđićeve vlade. Ogromno Bebino znanje o švercu cigareta me je toliko impresioniralo, da sam članovima kolegijuma MUP rekao da idu kod Bebe da ih upozna sa svojim "šemama".

MILOŠEVIĆ ODOBRIO ŠVERC
KADA je policija počela da crta tu piramidnu organizaciju, na čijem je vrhu, po mnogim indicijama, bio bračni par Milošević-Marković, moja ideja je bila da se celoj toj skupini sudi po postojećim odredbama Krivičnog zakona, koje sankcionišu udruživanje radi vršenja krivičnih dela, odnosno zločinačko udruživanje, ne čekajući donošenje antimafijaških zakona. Moji saradnici i tužioci smatrali su da ne postoji dovoljno dokaza za podizanje optužnice protiv tako široke i velike skupine koja je činila piramidu. Ideju za izneti predlog dobio sam na osnovu indicija i osnovanih sumnji do kojih je došla policija. U prvim istražnim radnjama policija je dobila izjave čelnika bivšeg režima Mihalja Kertesa i Radeta Markovića, o tome da je državni vrh, odnosno sam Slobodan Miloševć, na jednom sastanku odobrio državno krijumčarenje cigareta i drugih akciznih roba. I da je, praktično, sam Milošević nalagao načelniku Uprave carina upotrebu sredstava carine mimo državnog budžeta. Sve to "radi finansiranja državnih potreba u uslovima međunarodnih sankcija".

KIPARSKE PARE
MNOGO toga dešavalo se iza mojih leđa. Posle neuspeha da otvorim istragu protiv celokupne "kriminalne piramide" za zločinačko udruživanje, došla je akcija traženja tzv. "Miloševićevih para" na Kipru. Taj posao preuzela je Narodna banka. Znamo da još nema pravog odgovora na ovu temu. U senci je prošla i provera poslovanja Stanka Subotića koju je po Bebinom nalogu uradio tadašnji načelnik za privredni kriminal u UBPOK-u Mladen Spasić. "Subotić je čist", glasio je izveštaj. Znajući kakav je tretman imao kod premijera Đinđića i za Bebine dokaze da je "legalno poslovao" nije mi bilo "mrsko" što sam ga upoznao.

JOČIĆEVA NAREDBA
ZANIMLJIVA je i sudbina akcije "Mreža". Očito je da bi se ona još kuvala u UBPOK, sve dok je novi rukovodioci potpuno ne razvodne i obesmisle, da nije bilo Bebe i njegove predstave zvane "INSAJDER". U jednoj emisiji se novi ministar policije optužuje da u svojoj fioci drži nalaze akcije, a u drugoj, specijalno režiranoj u Francuskoj, daje se abolicija Subotiću. I nalazi novi krivac u liku bivšeg ministra. Nisam na to reagovao, jer sam se povukao iz politike u miran život. Ali je na to žestoko odreagovao ministar Jočić, naredivši da se skupi sve što ima u "Mreži" i odmah preda specijalnom tužiocu Radovanoviću. I tako je klupko počelo da se odmotava. Tako je i sam Subotić postao "kolateralna šteta" Bebinih silnih medijskih kombinacija i manipulacija. Zaključio sam tada da je opasno biti Bebin prijatelj. Zoran nije više među nama, a za Subotićem je raspisana poternica. Ipak za mene postoji nada, jer me, se Beba odrekao.
(Nastaviće se)