Moćni klanovi - prete svima

Piše: Dušan Mihajlović
ISTRAGA o kriminalnom nasleđu dovela je do samog vrha bivšeg režima. Na osnovu izjava Mihalja Kertesa i Rada Markovića, saznali smo o Miloševićevoj ličnoj umešanosti u pljačku budžeta i organizovanje "državnog" krijumčarenja cigareta radi finansiranja potreba države u uslovima međunarodnih sankcija.
Na osnovu dobijenih podataka podneta je krivična prijava koju je prihvatilo nadležno tužilaštvo. Istražni sudija je otvorio istragu i uputio poziv Miloševiću za saslušanje. Kako Milošević nije hteo da primi poziv, istražni sudija je dao nalog policiji za njegovo privođenje. Milošević se, 31. marta, posle dramatične policijske akcije, našao u zatvoru. Namera je bila da se Miloševiću prvo sudi u Beogradu zbog klasičnog kriminala, a tek potom da se razmišlja o njegovom odlasku u Hag.
Slobodan Milošević bio je apsolutno problem broj jedan. U to vreme, mene su moj partner profesor Miroljub Labus, guverner Mlađan Dinkić, i Božidar Đelić, ministar finansija, svaki posebno, zvali po nekoliko puta dnevno da mi saopšte kako sam ja "najvažniji ministar u Vladi Srbije, od koga zavisi sudbina zemlje". Jer:
- Dok mi ne rešimo pitanje Slobodana Miloševića, nema ništa od dogovora sa MMF-om, sa Svetskom bankom, sa Londonskim klubom, Pariskim klubom, od normalizacije odnosa sa svetom. I postoji opasnost da ekonomija i budžet Srbije dožive kolaps - poručivao mi je moj „partner“ iz DOS-ovog kriznog štaba Miroljub Labus svakodnevno.
Bio sam veoma razočaran kada sam shvatio da je izručenje Miloševića pobudilo neke mnogo veće apetite. Zapad je, jednostavno, shvatio da "zatezanjem dizgina" iz Haga može da upravlja sudbinom Srbije, odnosno srpskim narodom i njegovom državom. Možda je neko i želeo da tako bude. A možda i nije, nego se sve to jednostavno tako desilo, jer smo bili aljkavi i u politici i u diplomatiji.
Odmah po hapšenju Miloševića, jedan od lidera DOS-a, Mlađan Dinkić pokazuje pravo lice i postupa u skladu sa devizom koju pokušava da nametne javnosti i partnerima u koaliciji - "prljavi ministar je za sve nas uradio prljavi posao i više nije potreban". Za prvi napad iskoristio je činjenicu da je ministar i akcionar u firmi "Lutra". Ali, to je politički obračun, a oni nisu naša glavna tema.

SRPSKA ZAVERA

POSLE raskola u DOS-u, koji je buknuo u leto 2001. godine, svi osumnjičeni za krivična dela iz Miloševićevog perioda praktično prestaju da govore, iako su do tada bili kooperativni. Neki se zatvaraju u sebe, a mnogi naglo menjaju svoje iskaze i pričaju nove priče, za koje nemaju nikakve dokaze. Advokati su počeli da im savetuju da govore kako su prve iskaze dali u policiji pod pritiskom. U toj atmosferi porasla su i očekivanja grupa iz bivšeg režima da može doći i do promene vlasti. Da će tzv. patriote biti glavni subjekti te nove, promenjene vlasti.
Zato je objašnjenje svih njih, koji su učestvovali u kriminalu i u zločinima, bilo: "Nismo mi to radili za sebe, nego smo radili za državu. Mi smo ginuli, ali i radili te cigarete, naftu, devize, likvidacije kao državni posao. I zašto sad ja da odgovaram kao vojnik i oficir, kad sam to radio po nalogu svog šefa u policiji, u državnoj bezbednosti, u vojsci? Pa, to je sve državni vrh odobrio, a iza nekih događaja je stajao lično i predsednik države." U političkim parolama miloševićevaca skrivala se njihova glavna poruka: "To je patriotizam i samim tim ne može biti krivično delo."
Svi ovi događaji jasno pokazuju koliko je politička atmosfera u društvu važna za borbu protiv kriminala i mafije. I koliko je opasno šurovanje političara sa kriminalcima, koliko su opasne mafijaške pare kojima su podmićivani pripadnici policije, pravosuđa, pa i pojedini političari i njihove stranke. Tako je stvaran splet okolnosti koji čini ovu srpsku zaveru veoma čvrstom.
Naravno, promene u policiji, njeni početni uspesi (rešavanje „Ibarske magistrale“), porast njenog ugleda, nisu protekli bez problema. Posebno zbog toga što se ministar Mihajlović i negovi saradnici, lojalni državi i zakonu, ne ponašaju po očekivanju podzemlja koje je, prema sopstvenoj priči, „dovelo DOS na vlast“.

MOĆNI KLANOVI

U MAJU 2001. godine Milorad Ulemek, komandant Jedinice sa specijalne operacije, izazvao je incident u diskoteci "Tvrđava" u Kuli. Tvrdilo se da je Legija, pripit, pucao u moju sliku na televizoru dok je emitovana vest o izručivanju njegovog prijatelja Spasojevića. Iz intervjua, koji je Legijina majka Natalija Ulemek dala listu "Nedeljni telegraf", saznao sam da je Milorad to učinio, jer je bio "veoma razočaran što na Dan jedinice, na koji je pozvao sve funkcionere, niko nije došao od funkcionera i političara, koje je on doveo na vlast".
Ova izjava Natalije Ulemek, majke komandanta JSO, veoma je važna za razumevanje problema koje smo imali sa pojedinim ličnostima i grupama. Naime, komandant specijalne jedinice RDB, pukovnik Milorad Ulemek, još tada, u proleće 2001. godine javno je govorio da je on "doveo DOS na vlast". Dakle, da je doveo na vlast i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu. I da zato Legija ima pravo da, kad mu Đinđić i Koštunica ne dođu na noge, na proslavu njegove jedinice, puca naokolo i pali najveću diskoteku u Kuli. To je bio fenomen tadašnje Srbije. Svi su smatrali, pa i komandant srpskih specijalaca, da su doveli DOS na vlast i da imaju pravo da mu isporučuju svoje zahteve.
Naravno, obrazloženje i objašnjenje Legijine majke Natalije liči na priču koja je pravljena za medije. Znam da je uzrok tog i takvog Legijinog nezadovoljstva bio, zapravo, u nečem drugom. U to vreme, Milorad Ulemek je bio besan zbog hapšenja svojih prijatelja Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića.
Naime, 9. marta 2001. godine dogodila se otmica najpoznatijeg srpskog biznismena Miroslava Miškovića, vlasnika i predsednika kompanije "Delta", koji je, inače, bio moj stari prijatelj. Za mene je Miškovićeva otmica bila nenadan i prvi najžešći udarac srpske mafije. Tu otmicu sam zato i shvatio veoma tragično.
Otmica Miroslava Miškovića imala je teške posledice po više osnova. Prvo, već sam bio intimno rešio da se povučem sa funkcije ministra unutrašnjih poslova, da kažem DOS-u, odnosno Đinđiću i Koštunici: "Evo, obavio sam najteži deo posla, Milošević nije više problem. A pošto ste se vas dvojica razišli i posvađali, nađite nekog drugog ko je mlađi i ko će to bolje da podnosi, pa neka on vodi policiju." Bio sam čvrsto rešio da ovo obojici kažem i da podnesem ostavku.
Otmica Miškovića me je presekla i zaustavila. Da sam tada podneo ostavku ispalo bi da se bojim mafije, i ja i Ministarstvo. Njegovo kidnapovanje i ucena bio je zapravo prvi pucanj mafije u novu državu. Tačnije, srpska mafija je bacila DOS-u i državi Srbiji rukavicu pravo u lice. Da situacija bude još gora, "zemunski klan" se toliko osećao silnim, da je planirao da kidnapuje i ministra policije lično. Policija je u to vreme preduzimala određene operativne mere protiv "surčinaca" i "zemunaca", i ja sam čitajući stenograme njihovih razgovora, video kako se hvališu: "Uf, kad bi nam šef dozvolio da otmemo ministra, ala bi bilo veselo!" Toliko je njihov osećaj moći bio jak, a njihovi apetiti veliki. Mafija nije ni skrivala svoju moć.
Tek u „Sablji“ smo saznali za mnoge detalje otmice i istorijat „zemunskog klana“. Nihov uspon počinje kada ih je Legija angažovao za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Tada počinje meteorski uspon "zemunskog klana", jer su oni smatrali da su radeći te poslove za državu, kako su sami govorili, stekli pravo da se obračunaju sa svojim konkurentima u podzemlju bez straha od policije i pravosuđa, tako da su tada počeli da ulaze u prave i velike poslove i u čišćenje podzemlja, likvidirajući sve konkurente na beogradskom "tržištu". Počele su i otmice bogatih ljudi.
Policija je formirala posebnu ekipu, sa Miletom Novakovićem na čelu, koja se bavila slučajevima otmica po Srbiji. Novaković je sa saradnicima, preko jednog sporednog aktera kidnapovanja, koji je pripremio automobil u kome je Mišković otet, došao do dobrog traga. Na bazi tog traga, slučaj je policijski razrešen i otkriveno je da iza kidnapovanja vlasnika "Delte" stoji Dušan Spasojević sa svojom ekipom.
Međutim, "zemunci" su odmah posle isplate novca, koji im je predat na autoputu, pobegli preko granice. Dušan Spasojević, Mile Luković, braća Simović i ostali članovi klana otišli su prvo u Nemačku, zatim u Francusku, pa u Španiju. Tu su se malo provodili, a i radili na nabavci velike količine kokaina iz Južne Amerike za tržište južne Francuske i Španije.
Policija je imala problem kako da ih se dočepa. Uspeli smo zahvaljujući obnovljenim policijskim vezama sa kolegama iz Nemačke i Francuske. Poslali smo im policijsku dokumentaciju, na osnovu koje smo tražili izručenje Dušana Spasojevića i članova njegovog ganga. Francuzi su nam odmah izašli u susret, našli su Spasojevića i njegove momke sa neispravnim pasošima u jednom hotelu. Odmah smo se sa Francuzima dogovorili da ih proteraju iz zemlje. I stvarno, Francuzi su ih jednostavno spakovali u avion, a mi smo ih sačekali u Surčinu na aerodromu i preuzeli.
Na našoj televiziji je objavljena vest i slika kako Spasojević i drugari izlaze iz aviona sa lisicama na rukama. Slika tih moćnih šefova mafije u Srbiji, koji su bili toliko silni da otmu Miroslava Miškovića i koji su planirali kidnapovanje ministra policije, s lisicama na rukama, bila je pravi razlog zašto je Legija izgubio živce, napio se u diskoteci i zapalio je.
Nažalost, nije samo Milorad Ulemek, komandant JSO, bio zabrinut za sudbinu vođa "zemunske mafije". Pored njega, uporan u nastojanju da se Šiptar i Kum nađu na slobodi, bio je Ljubiša Buha Čume, šef "surčinskog klana", jer su oni tada bili dobri prijatelji. Organizovao je političku i medijsku kampanju za oslobađanje Dušana Spasojevića i njegovih kompanjona. U dokumentaciji čitam napise o ministru policije, iz tadašnjih novina, koji je "uhapsio nevine ljude bez ikakvih dokaza", "lažno ih optužio za otmicu svog prijatelja", itd.


STRAH OD TRAGA
DOGAĐAJ koji je promenio tok istorije u Srbiji, odloživši obračun policije sa mafijom, jeste otmica Miškovića. Pre toga, vredi se upitati - zašto se, u intervjuu koji je dao za časopis "Status" Beba sa takvom žestinom obrušava na Miroslava Miškovića? To sigurno nije samo zbog političkih poena, iako je u Srbiji veoma profitabilno pljuvanje po uspešnim ljudima. Mora biti da ima još neki, samo Bebi znani razlog. Kako to da je Mišković valjao Đinđiću a ne valja Bebi. Mnoga pitanja se nameću. Među njima je legitimno i pitanje - da li to Beba unapred satanizuje "najbogatijeg" Srbina, zato što zna da će se uskoro otkriti ko stoji iza njegove otmice? Da će se utvrditi da je to bio vid odobrene isplate Bebinim saradnicima i prijateljima za doprinos petooktobarskoj revoluciji?

KO ĆE KOGA
DOK je trajala operacija otkupa Miroslava Miškovića, u trenutku isporuke novca, kada je nama bilo najvažnije da spasemo Miškovićev život, policija je pratila kurire mafije koji su postupali po nalozima otmičara. A kako je mafija imala svoje informatore u policiji, ona je znala da mi pratimo njene ljude. U jednom trenutku, zazvonio je moj mobilni telefon. Javili su se otmičari i dali mi Miroslava Miškovića na vezu. On je vikao:
- Poslušajte ih, ubiće me!
Tada sam prvi put iskočio iz takta i rekao mu:
- Pa, pobićemo i mi njih!
To, naravno, nije bilo u duhu mojih nastojanja da budem prvi demokratski ministar policije, ali tako je bilo.