Ubistvo Gavrilovića razlaz dva lidera

NI leto te traumatične 2001. godine nije prošlo mirno. Na Novom Beogradu, 3. avgusta, ubijen je bivši visoki službenik Državne bezbednosti Srbije Momir Gavrilović, nakon što se u jutarnjim časovima sastao sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom i njegovim saradnicima.
U prvom momentu slučaj Gavrilović nije nagoveštavao svu dramatičnost koju je sa sobom nosio. Međutim, to ubistvo postalo je predmet svađe DSS i DS, iz koje je nastao pravi rat između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića i njihovih kabineta. Đinđićeva strana htela je da dokaže da je reč o zaveri. Šef vladinog Biroa za odnose sa javnošću Vladimir Popović Beba bio je glavni protagonista žestokih optužbi protiv Koštunice, njegovog kabineta, njegove supruge, Jovice Stanišića i samog Gavrilovića.
Svakako da je to mešanje stranaka u sve, pa i u slučaj Gavrilović, ometalo normalan rad policije. Nije bilo želje obe zaraćene strane da se sarađuje sa policijom. Osećao sam se na neki način uvređenim što je moj predsednik države razgovarao sa nekim penzionisanim pripadnikom državne bezbednosti, koja je još vođena u MUP Srbije, čiji sam bio bar formalni ministar. I to ministar koji je predložen i od tog predsednika, samog Voje Koštunice. Smatrao sam da je predsednik Jugoslavije morao da me obavesti o informacijama Momira Gavrilovića o srpskoj mafiji i njenim vezama u Vladi Srbije.
Ono što tada nisam znao je činjenica koju smo saznali iz izjave koju je u Ubpoku dao Jovica Stanišić. Citiram: „U odnosu na krivično delo ubistvo bivšeg radnike DB Momira Gavrilovića Gavre izneo je da ima saznanje da se Gavra u isto vreme obraćao Vladimiru Popoviću Bebi kao i kabinetu tadašnjeg predsednika Koštunice, te da i to treba imati u vidu.“ Nažalost, tada to policija nije znala, pa nije ni mogla imati u vidu ovaj značajan podatak.
Bio je to prvi slučaj ubistva sa političkom pozadinom posle 5. oktobra. I pored svog truda, zbog rata koji je vladao između DSS i DS, policija nije rešila slučaj likvidacije Momira Gavrilovića.

RASCEP U VLADI
PREDSEDNIŠTVO DSS-a povuklo je učešće u republičkoj vladi i zatražilo njenu odgovornost u parlamentu. Predosećao sam nesreću. U dnevniku, 17. avgusta. 2001. godine, usred svađe oko ubistva Momira Gavrilovića, zapisao sam: "Crni događaj za Srbiju i Jugoslaviju." Upozorio sam kolege iz DOS-a da su aktuelni događaji oko Gavrilovića skandal koji može da ugrozi sve rezultate demokratskih promena od 5. oktobra. Rekao sam im da je krajnje vreme da se uozbiljimo. Tvrdio sam da je suočavanje sa kriminalnim nasleđem glavni izazov čitavog društva, a ne samo policije. Mafija je tražila novog kuma. Da sam bio manje iskusan, mogao sam da budem novi kum srpske mafije i da postanem vrlo bogat i moćan čovek. Zato je to postao Beba.
Ta pitanja i sukobi sa DSS bili su tema na kolegijumu Vlade, 22. avgusta (prisutni: Đinđić, Čović, Perišić, Milovanović i ja). Premijer nas je informisao da je bio kod Koštunice na razgovoru. Prethodno mi se Perišić izvinio zbog zahteva za moju smenu koju je izrekao portparol stranke bez njegovog znanja.
Đinđić je izneo da je bio kod Voje i da je s njim razgovarao o aktuelnim aferama.
- Izložio sam mu sve tri moguće koncepcije. Prva: idemo u sukob, a DSS iz parlamenta. Ako nas srušite, ide i Savezna vlada. Drugo: sve da stavimo na sto, baš sve šta ko ima. Komisije to da ispitaju za sedam dana i podnesu izveštaj. Za koga se utvrdi odgovornost, leti. Potom bi ustanovili novi način rada. Treće: DSS opozicija, korektna, bez postavljanja pitanja poverenja Vladi - kaže Đinđić i upoznaje nas sa Vojinim odgovorom.
Voja mu je odgovorio da "DSS izlazi iz Vlade, ali ne i iz DOS-a i da ostaju u skupštinskim odborima", dodavši da je revoltiran pisanjem "Nedeljnog telegrafa". Na kraju su se dogovorili za treću varijantu - DSS nije u Vladi, samo u DOS-u i u skupštinskim odborima.
Đinđić je završio opomenom da je "ključno pitanje" koje moramo da znamo - "126 poslanika", spominjući "arkanovce", Binića i vojsku...
Većina učesnika je primetila da je razlog za Koštuničinu nervozu intervju ministra pravde Vladana Batića listu "Nedeljni telegraf", u kome je kritikovao i predsednikovu suprugu.
Po Koštunici i njegovoj ekipi, ja sam za sve to bio odgovoran, jer, navodno, neću da smenim Zorana Mijatovića, niti da kontrolišem RDB, pa ni list "Nedeljni telegraf", u kome je Mijatović bio saradnik. Sve te optužbe koje su dolazile od predsednika Koštunice i njegovih saradnika, na moj rad i rad MUP-a, su me veoma teško pogađale. Želeo sam da svi u DOS-u imaju tačne informacije o tome šta je MUP radio i uradio. Napisao sam kratak izveštaj o radu MUP-a Srbije, za period januar-jul 2001. godine, sa komentarom svih optužbi na račun policije. Podelio sam taj izveštaj svima u DOS-u, mojim saradnicima u ministarstvu i u stranci.
Tog leta na godišnjicu Stambolićeve otmice raspisao sam nagradu za razotkrivanje 21 nerazjašnjenog ubistva, pa i Ivanove otmice i nestanka. Bio sam dužan da učinim i to, kada preduzete policijske mere nisu davale nikakve rezultate. Nije bilo rezultata.

NEMA KRAJA
SPORNA pitanja bila su na dnevnom redu i sednice Predsedništva DOS-a održana je 28. avgusta. Predsedavao je Koštunica, a bili su prisutni Đinđić, Labus i svi ostali. Preživeo sam sednicu. Izgledalo je da smo raščistili međusobne optužbe. Dogovoreno je da DOS ostane "tehnička koalicija" dok se ne izvrše ustavne promene, ali se DSS nije vratila u Vladu.
Vreme je prolazilo, a podele u DOS-u su se produbljivale. Malo zatišje bilo je posle napada Al kaide na Ameriku. Ceo svet je 11. septembra gledao direktni TV prenos apokalipse. Kao i svi događaji u Srbiji, i ta tragedija propraćena je i sa duhovite strane, pa sam čuo dobar vic: "Uhapšen je Dušan Mihajlović, nije sprečio Bin Ladena da napadne Ameriku."
Na Glavnom odboru DSS, 23. septembra 2001, Koštunica je opet kritikovao Vladu Srbije. Zoran Đinđić je odmah žestoko reagovao, čak i veoma uzbuđeno. Međutim, DSS je ostao pri svojim zahtevima o reorganizaciji Vlade Srbije ili o raspisivanju republičkih izbora. Bio je to vrlo uzbudljiv mesec.
U senci svega toga, u jesen 2001. godine, traje još jedan moj nesporazum sa premijerom Đinđićem - oko Bože Prelevića, bivšeg koministra unutrašnjih poslova. Iako ga je predložio na to mesto, tražio je da ga smenim sa mesta savetnika zbog kritika na račun vlade i ministra, što meni nije toliko smetalo, ali premijeru Đinđiću očito jeste.
Zanimljivi su bili moji odnosi sa premijerom Đinđićem i predsednikom Koštunicom. Iako nismo uvek bili politički istomišljenici, nikakvih problema nije bilo da razgovaramo. Naši lični odnosi nisu nikada dovođeni u pitanje. Za razliku od politike, lično smo lako i korektno komunicirali.

MAFIJA JAČA
KRAJEM septembra zabeležene su dve uspešne policijske akcije koje ilustruju stanje u kome smo se nalazili. Uhapšen je neki Šijan, čiji je "pežo" vozio trojku, koja je sa pištoljima u rukama napala momke iz pratnje Resora DB. Radilo se o obezbeđenju jednog poznatog kriminalca. U drugom slučaju počinioci krivičnog dela bila su lica na odsluženju zatvorske kazne. Grupa osuđenika izašla je iz zatvora, kidnapovala ćerku poznatog beogradskog pekara i za njen otkup tražila 200.000 maraka. Koristili su i policijske uniforme. Policija je spasla Ljiljanu, ali je svima ostao gorak ukus slabosti u sistemu zatvorskog obezbeđenja i nekim delovima policije. Korupcija je omogućavala srpskoj mafiji da se poigrava sa policijom.
Tih dana sam sa novom ekipom starešina i rukovodilaca Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala detaljno raspravljao o borbi sa mafijom. Ispalo je da policija mnogo zna, ali da ima malo dokaza za državnog tužioca.
Sve to me je toliko opterećivalo da sam u Zapisima zabeležio: "Ne znam kako će se završiti boj sa mafijom. Jača je u svakom pogledu od policije. A i pitanje je da li su mafijaši bliži premijeru i ostalim vlastodršcima od mene i ministarstva?"


MOGUĆI MINISTRI
U TO vreme se dosta raspravljalo u Vladi oko uloge Velje Ilića i Momčila Perišića. Bilo je nekih kombinacija i nagodbi sa njima da budu ministri policije. Goran Svilanović je sve te kombinacije i nagodbe nazvao: "Visoka licitacija za Dušanovu glavu."

ČOVIĆEVA PITANjA
ZANIMLjIVO izlaganje imao je kolega Čović, koji je, uz konstataciju "ne bojim se ulice" i pitanje "šta se radi sa vojskom, da li je vojska vlasništvo samo jednog čoveka ili klub, agencija za odbranu od Haga", stavio na sto svoj spisak primedbi koje se čuju u javnosti u vezi sa Vladom. Zapisao sam sledeće: "Čume; Šljuka; Adžem (pušten 4 puta); Macanović (Vračar - reketaš); UKP SUP Beograd - loš; sport - to je amnestirano; Karić - 20 miliona fabrika duvana u Čačku; Čeda, prvi džip dali "surčinci" pa digli u vazduh da bi bio važan, pa novi "audi" od mlekadžije; Legija - imali obezbeđenje Čedino; puštanje Albanaca (kidnapera?) iz zatvora greška; priča se da su uzimali pare Batić, Dušan i drugi; priče o Dušanu; monopol na šećer i đubrivo preko DS drži Kole; Batić ima vilu na Svetom Stefanu; Čeda i Beba u firmama koje su stavljene na tender; on je tri dana na nišanu policije na KiM; ko sme da me prati i prisluškuje, da bi upitao KOS, Ljilja, Nalić…".
Sada vidim da je kolega Čović bio po „surčinsko-zemunskim“ pitanjima bolje obavešten.
(Nastavlja se)