Mafija sprema obračun

POSLE epizode u UBOPOK-ovim prostorijama u Makišu, ponovo je nastala pat pozicija imeđu policije i mafije. Dokumentacija policije je bogatija za opširnu službenu informaciju, Ljubiša Buha je potvrdio sve ono što je UBOPOK na neki način već naslućivao ili znao, ali zbog nedostatka zakonske forme, MUP Srbije nije u stanju da se obračuna sa "zemunskim klanom". Poučeni čestim primerima "policija hapsi - drugi puštaju", nismo smeli da se igramo sa sve jačim "zemuncima", koji su imali moćne medijske i političke "advokate", a Ljubiša Buha odlazi iz UBOPOK-a i gubi mu se svaki trag. U međuvremenu, mnogo puta sam pročitao službenu belešku o razgovoru sa Ljubišom Buhom Čumetom, prvim "mafijašem pokajnikom", koji nije mogao da dobije taj status jer nije bilo toliko očekivanih zakona.
Buhine izjave za mene nisu bile iznenađenje, jer su se uklapale u sliku koju sam već imao o srpskoj mafiji. Problem je bio kako ponovo doći do njega i kada će se steći uslovi da se njegova saznanja predaju pravdi.
I onda, početkom 2003. godine, negde usred noći, budi me Goran Petrović, tada šef diplomatske obaveštajne službe, i obaveštava me da je Ljubiša Čume, glavom i bradom, banuo u zgradu Ambasade SRJ u Ankari i zatražio fizičku zaštitu. Objasnio je zabezeknutom ambasadoru da su ga unajmljeni zemunski atentatori pronašli u hotelskoj sobi, iz koje je nekako pobegao. Sada znamo i ko je to bio.
Koliko je bio uplašen govori i podatak da Buha uopšte nije ni pomišljao da izađe iz naše ambasade u Ankari. Ambasadoru je rekao da zove Beograd i da javi da je spreman da se ponovo stavi pod zaštitu srpske policije.

SLOVAČKA SOBA

MI smo, međutim, imali problem. Ako su zemunske ubice pronašle Buhu u Ankari, sigurno će ga pronaći i u Beogradu i likvidirati. Zato smo se dogovorili da za Ljubišu Buhu tražimo zaštitu u nekoj od ozbiljnijih država. Britanci su mi potvrdili ono što su mi ranije rekli da imaju problem sa svojim propisima, pa nisu u stanju da mu daju utočište. Ali su nam pomogli da skrovište nađemo kod kolega u Slovačkoj, koji su odmah prihvatili ulogu "jataka" za našeg prvog zaštićenog svedoka Ljubišu Buhu.
Drugi problem je bio kako Čumeta prebaciti iz Ankare u Evropu. Taj zadatak je obavio pukovnik Mile Novaković, koji je Čumeta prebacio u Bratislavu. Slovaci su Buhu smestili u neki svoj tajni objekat. Čume je bio živ i bezbedan, ali smo mi kod kuće bili nedovoljno spremni.
Još nismo imali specijalnog tužioca za organizovani kriminal i faktički nismo imali pravog sagovornika za Ljubišu Buhu. Čume je dokon provodio dane. Zbog toga je postao jako nervozan i počeo da pravi probleme Slovacima. Tražio je da ga puste. Morali smo da sprečimo Buhu da nam opet utekne. Na vrlo kulturan način smo mu objasnili da više nema gde da ide jer će biti uhapšen.
U Beogradu je, najzad, izabran specijalni tužilac. Međutim, posle dan-dva, odustaje. Traži se novi kandidat.
Na kraju, nepoznati Jovan Prijić, tužilac iz Zrenjanina, prihvata da bude prvi srpski specijalni tužilac za mafiju. Izgubili smo nekoliko dana proveravajući optužbe da je politički "nepodoban", jer je, navodno, bio član JUL-a. Koliko se sećam, čim je imenovan, Prijić je već sutradan otišao za Bratislavu da uzme službenu izjavu od Ljubiše Buhe.
Tek imenovanjem specijalnog državnog tužioca, stvoreni su kakvi takvi uslovi za obračun sa mafijom. Jovan Prijić se dobro pokazao. Ispoljio je ličnu hrabrost, nije se plašio silnih pretnji i poruka koje je dobijao od mafijaša. Čumetovim iskazom tužilac je dobio prvu zakonski valjanu potvrdu policijskih saznanja o mafiji validnu za sud. Sam Prijić hteo je to svedočenje da produbi, da ga popravi, ali mi smo tada uleteli u nove probleme. Nismo znali za krtice u redovima tužilaštva.

BAGZI SE SPRDA

TREBALO je pripremiti akciju hapšenja "zemunskog klana". To nije bilo nimalo jednostavno, iz mnogo razloga. Stari problem je bilo saznanje da vođa "zemunskog klana", Dušan Spasojević, ima obezbeđenje koje mu je Legija lično dao.
Bivši komandant JSO je deo svog obezbeđenja prebacio u Šilerovu 38, tako da je Dušan Spasojević za policiju bio nedodirljiv. Naime, kada je policija pokušavala da zaustavi Spasojevića u koloni automobila, suočavala se sa pripadnicima "Crvenih beretki" koji su pred policajce izlazili sa oružjem na gotovs.
Drugi problem je nastao posle pokušaja atentata na premijera kod hale "Limes", što ilustruje i naslov članka koji je objavljen u "Identitetu" od 25. februara.
U njemu advokat Dejana Milenkovića Bagzija Miodrag Gligorijević izvrgava ruglu tezu da se radi o pokušaju atentata i između ostalog kaže:
"Čak smo se i šalili sa inspektorima. Bagzi im je rekao: "Ne daj bože da sam u kamionu imao i malo peska, šta biste tek onda mislili o meni!" Pažnju zaslužuju sadržaji dva antrfilea u ovom tekstu preko cele strane.
Pod naslovom "Treći atentat" nalazi se sledeći tekst: "Po svemu sudeći, ovo je treći naduvani atentat. Prvi je bio na Dušana Mihajlovića, kada su se dve grupe mladića jurile kolima i pucale međusobno zbog svađe oko devojke. Drugi put kada je sada pokojni Beša pokušao da ukrade automobil Gorana Petrovića, pa pucao u vozača, i eto sada treći, najneobičniji, sa austrijskim kamionetom."
U drugom se navodi kako je Bagzi rekao svom advokatu da je uveren da mu je pritvor produžen za još osam dana samo da bi se diskreditovao kao eventualni svedok protiv Ljubiše Buhe Čumeta. Naime, Bagzi bi trebalo da svedoči o povezanosti državnog vrha Srbije sa Čumetom. Tako je bar rekao svom advokatu. Jednim udarcem "tri muve" hoće da ubiju marketinški potkovani "zemunci" i njihovi advokati. Pažljivijom analizom članka vidi se sva njihova veština i pripremljenost za obračun sa "državnim vrhom Srbije povezanim sa Ljubišom Buhom Čumetom".

"NAŠE" KRTICE

U NJIHOVIM redovima nije bilo "krtica". A u našim ih je bilo praktično svuda, pored tužilaštva i u policiji i u BIA. Uz to, "zemunci" su imali jedan "komandni centar".
U našim redovima to nije bio slučaj. Naime, pored aktivnosti koje su išle nadležnim kanalima i sa kojima sam bio upoznat, očito je bilo i dogovora, planova i usmerenja sa kojima nisam bio upoznat ni ja ni pomoćnik i šef javne bezbednosti, general Lukić. Posebno, kako su operativno-tehničke mere prema "zemunskom klanu" išle preko BIA, to nisam više, kao ranije, dobijao sve informacije, pogotovu ne operativna saznanja iz primenjenih mera.
Da je nepoverenje bilo obostrano svedoči i to što o boravku Čumeta u UBOPOK-u nije bila obaveštena BIA, pa je posle saznanja za taj događaj Bracanović bio veoma ljut.
Nije mi poznato da je Beba Popović imao neku posebnu, operativnu ulogu, niti da je on ili bilo ko drugi uticao na Čumeta da progovori. Uveren sam da je to Čume uradio kad mu je dogorelo do nokata, kada je video da je ostao sam i kada je shvatio da ga policija jedina može spasiti od ubica koje je angažovao njegov dojučerašnji partner i prijatelj.
Pretpostavljam da je znao i da je premijer Zoran Đinđić krajem leta i početkom jeseni 2002. godine čvrsto odlučio da se obračuna sa mafijom u Srbiji i da više neće biti opstrukcije, koja je ranije dolazila iz njihovog okruženja.

PRAZNICI U BRAZILU
TE jeseni dolazi i do razlaza između Đinđića i Bebe Popovića. Vladimir Popović iznenada napušta Biro i ne dolazi na posao. Pričalo se da je to uradio zbog toga što je Đinđić pokušao, iza njegovih leđa, da izgladi odnose sa jednim od medija ("Nacional") sa kojim je Beba ratovao. Ipak premijer odlazi sa njim i porodicom u službenu posetu Brazilu. Tek iz Bebinih "insajderskih" izjava saznajem za "frku" oko njegovog obezbeđenja, pošto su imali informacije da se neko od "Dućinih ljudi uputio za Brazil". Čak ni tada poslovi obezbeđenja premijera nisu išli preko kabineta ministra i načelnika Resora javne bezbednosti. Premijer u Brazilu provodi i novogodišnje i božićne praznike, tako da je odsutan oko dve nedelje.

KAKO SE TO DOGODILO
IAKO je Beba bio veza, čitava akcija oko angažovanja Ljubiše Buhe kao svedoka išla je preko policije. Iz njemu znanih razloga Čume nije išao u BIA-u, koja nije bila ni upoznata sa time. Uloga BIA bila je da, pored svojih informacija, stavi na raspolaganje UBOPOK-u operativno-tehničke usluge. U to je spadalo i operativno pokrivanje, praćenje i slušanje članova "zemunskog klana".
* Zato je najveća tajna - kako su "Zemunci" "nestali" pred atentat?
* Kako je pušten Bagzi?
* Kako se moglo dogoditi da BIA izgubi zemunsku ekipu, koja je bila na njenim prislušnim merama?
* Kako to da nije imala informacije o tajnim stanovima pripadnika "zemunskog klana", u kojima su se ovi pripremali za atentat na premijera Srbije?
* Kako to da su kamere obezbeđenja u zgradi Vlade Srbije bile isključene 12. marta 2003. godine?
* Kako to da ponovo otkaže sistem bezbednosti u komandi JSO, koji je i dalje bio vezan za službu?
Ovo su pitanja koja me i danas muče, jer na njih nemam, niti je neko ponudio zadovoljavajuće odgovore. Bracanović, Bezarević i drugi u BIA, policiji i tužilaštvu nisu dovoljan odgovor. Nadam se da će zadovoljavajuće odgovore naći specijalni tužilac u istrazi koju je započeo.