Zemunci su bili brži

Piše: Dušan Mihajlović
U JESEN i zimu 2002. godine kriza u zemlji se produbljuje po svim osnovama. Raskol u vlasti nije jedini. Pokušaj trovanja i neuspeli atentat na doskora neprikosnovenog Ljubišu Buhu Čumeta početak je pravog mafijaškog rata. Policija je nemoćna da rat zaustavi, ali pomno prati događanja očekujući trenutak kada će zadati konačan udarac mafiji.
Umesto da se po dogovoru vratim u Vladu, premijer Đinđić me je zamolio da ostanem, jer sam mu potreban, pošto se sprema „veliki obračun“. Ostao sam iako nisam bio siguran za šta sam mu stvarno potreban. Imao sam odličan razgovor sa njim, uspešno sam predsedavao važnoj sednici Predsedništva DOS-a, održanoj u Moroviću, ali me od njega ništa ne iznenađuje.
Istovremeno je po čaršiji tekla intriga kako će smeniti Batića i mene, "jer je nezadovoljan reformama u našim oblastima". Zabeležio sam u Zapisima tim povodom: „Da ovde ima vatre, svedoči i Batićeva demonstracija neposlušnosti i nezavisnosti - napuštanje poslaničkog kluba i zamrzavanje članstva u DOS-u. Priča se kako je Batić i Milu Đukanoviću rekao da se posvađao sa Đinđićem i da će ga `poslati tamo gde mu je mesto`. Takva hrabrost ne priliči Gargamelu. Navodno je u pozadini nekakva ujdurma sa njihovim poslovnim partnerom… Videćemo… Pokrenuo je javno aferu `Mercedes`, za koju se priča da je zataškava Đinđić."

ČUME NA LEGIJU

PREMIJER sve više želi da aktuelne mafijaše vidi u zatvoru ili pod zemljom, ali još ima previše poštovanja za neke od njih.
Spektakularno buđenje stanara Zemun Polja 21. decembra. Podmetnut eksploziv u krugu privatnog preduzeća "Difens", vlasnika "kontroverznog biznismena", kako mediji nazivaju Ljubišu Buhu Čumeta. Svima je već jasno da je ovo javna demonstracija moći "zemunskog klana", koja je prepunila ionako punu čašu. Posle ovoga nema više nikakvih dilema ni kod premijera o neizbežnom obračunu. Jedino je pitanje kako metu - Čumeta pretvoriti u "mafijaša pokajnika". Tada se niko nije pitao zašto je Vladimir Popović bio prvi na mestu eksplozije i šta je tamo tražio.
Pred put u Brazil zvao me je premijer Đinđić. Traži da umesto Kneževića, koji se odlučio za invalidsku penziju, postavim na čelo UBOPOK-a Boru Banjca, načelnika OUP Novi Beograd. Nije to uspeo preko zamenika i Janjuševića, pa traži da to odmah uradim, pošto se "u januaru sprema", razumeo sam, "obračun" sa mafijom. U paketu je došao i novi komandant SAJ-a, major Milan Glišović, pošto je stari prešao na drugi posao. Očito da su policijski planovi i aktivnosti bili paralelno razmatrani, jednom sa mnom, drugi put sa premijerom.
Da li smo obojica sve znali i imali iste podatke teško je reći, ali je verovatniji odgovor - ne.
I to je davalo stratešku prednost mafiji. Jednostavnije i brže su odlučivali, a i znali su naše planove.
Skupština 28. decembra usvaja izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku. Iako nepotpune, stvaraju uslove da se priđe izboru specijalnog tužioca i krene u konačan obračun sa mafijom.
Ljubiša Buha Čume optužuje, 24. januara, Milorada Lukovića Legiju za umešanost u mnogobrojne otmice i ubistva. Počelo je i javno optuživanje. Rukavice su skinute. Kako se u medijima stalno provlači intriga o navodnoj "aboliciji" kriminalaca od Vlade zbog njihovog "doprinosa" 5. oktobru, to dajem izjavu kojom to odlučno demantujem. U pravu sam, utoliko što u tome nisam učestvovao ni na koji način, a svi kod kojih sam se raspitivao o tome odlučno su demantovali svoje učešće.
Na Svetoga Savu, Milorad Luković Legija obraća se otvorenim pismom javnosti pod naslovom: "Gde su granice ljudskog i srpskog dostojanstva." Premijer Đinđić reaguje izjavom: "Ne štitim ni Legiju, ni Čumeta."

KOSOVSKI OBRT

PREMIJER Đinđić traži od Gregorija Džonsona, komandanta NATO za jugoistočnu Evropu da u skladu sa Rezolucijom 1244 obezbedi uslove za povratak 1.000 pripadnika srpskih snaga bezbednosti na Kosovo. Premijer je uporan u sprovođenju "Strategije za Kosovo i Metohiju", koju nam je kao interni dokument podelio krajem prethodne godine.
U njemu je stajalo da "prvi konkretni korak na kome treba da insistiramo jeste vraćanje kontingenata vojske i policije". Zanimljivi su i drugi predlozi, za koje kaže da će verovatno "Albanci i veći deo međunarodne zajednice biti protiv".
Đinđić piše: "Mi treba da tražimo: a) teritorijalnu podelu, b) efikasnu i modernu zaštitu za Srbe koji ostaju u albanskom delu, i c) poseban status verskih objekata."
Svestan da će ovi predlozi doći do međunarodne zajednice, premijer joj bode prst u oči tvrdnjom izrečenom na jugu Srbije: "Državni interesi Srbije rešavaće se isključivo u Beogradu, a ne u Vašingtonu ili Briselu."
Takva promena politike brine Zapad, pa u zaključku intervjua koji je premijer dao za londonski "Tajms", novinar piše: "Najnovija, isključivo patriotska pozicija premijera Đinđića alarmirala je zapadne diplomate."
Premijer Đinđić upućuje, 7. februara, pismo svim članicama Saveta bezbednosti UN u kojem je naglasio da je poslednji trenutak za vraćanje konceptu Rezolucije 1244 i da "treba krenuti u traženje zdravog kompromisa za Kosovo".
Sa zimovanja na Kopaoniku premijer se vraća sa nogom u gipsu.
Ispada da su mu žandari polomili nogu u žaru fudbalske utakmice, ali gips ne zaustavlja premijera u njegovoj novoj ofanzivi.

ATENTAT NA PREMIJERA

PREMIJER Đinđić treba da putuje u Banjaluku, gde se otvara pogon „Hemofarma“. U Beogradu priča o "svađi" premijera i ambasadora Mongomerija koji mu je savetovao "da se u Banjaluku ide preko Sarajeva".
Na Novom Beogradu kod "Limesa" pokušan je atentat na premijera Zorana Đinđića 21. februara. Premijer nastavlja put na aerodrom odakle leti u posetu Banjaluci, da bi nastavio u Frankfurt, gde je održana donatorska večera za dovršetak radova na hramu Svetog Save u Beogradu.
Policija izdaje saopštenje da je kod "Limesa" pokušan atentat na Zorana Đinđića. Ali premijer u Banjaluci saopštava: „Neko se učio da vozi na autoputu, umesto u svom dvorištu.“ To je dovoljno republičkom tužiocu Simiću da ne prihvati policijsku kvalifikaciju. Ipak, policija uspeva da se neuspelom atentatoru Dejanu Milenkoviću Bagziju, 23. marta, odredi osmodnevni pritvor.
Sledećeg dana Bagzi je pušten iz pritvora, sa obrazloženjem vanparničkog veća Četvrtog opštinskog suda da je on "trgovački putnik i da bi mu dalje zadržavanje u pritvoru onemogućilo da izdržava porodicu"!
Vojislav Šešelj, predsednik SRS, dobrovoljno se predao Haškom tribunalu 24. februara. Prethodno je najavio "krvavo proleće" u Srbiji, praveći paralelu sa ubistvom poslednjeg Obrenovića.
Premijer Đinđić izjavljuje za frankfurtske "Vesti", 26. februara, da su apsolutno netačna nagađanja da između njega i "crvenih beretki" postoji neki ugovor za protivuslugu zbog pomoći 5. oktobra 2000. "Svako je u okviru zakona i to će se sada pokazati", rekao je i dodao da su se "stvari posle izjave Ljubiše Buhe drastično promenile"… "Ta stvar ima apsolutni prioritet i brzo ćemo saopštiti javnosti šta se događa. Pojavljuju se već neki obrisi razrešenja, i to je ogromna šansa da konačno i poslednje tvrdo jezgro kriminala bude razbijeno", rekao je Đinđić.
Da je to zakasnela izjava, jasno je i tadašnjem ambasadoru SAD u Beogradu Vilijemu Montgomeriju, koji u autorskom tekstu za list "Danas" tvrdi: “Zarad kratkoročnih operativnih ciljeva, vezao je sebe mnogo dublje za čoveka koji će biti odgovoran za njegovo ubistvo i koji je imao na rukama mnogo više krvi, nego što je Đinđić mogao ikad da zamisli.“
Ne sporeći ambasadorovu obaveštenost, hoću da verujem da je Popović, a ne Đinđić, odgovoran za taj dil.
Nadam se, da ova moja dilema neće ostati u grupi „pitanja bez odgovora“, „slično atentatu na Kenedija“, sa kojim Montgomeri upoređuje ubistvo Đinđića.
Takođe se nadam da će se po otvaranju arhiva nekih stranih država i njihovih službi upletenih u Balkanski čvor, saznati i nešto više o pitanju koje ambasador postavlja: „Da li su Legija i `zemunski klan` delovali potpuno sami kad su izvršili atentat, ili su imali - ili osećali da imaju - podršku drugih?“ Posebno zbog vesti koje slede.

ZAOKRET
U BEOGRAD 6. februara, dolazi Havijer Solana, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku. Sa premijerom Đinđićem ne postiže dogovor oko termina za nalaženje konačnog rešenja za Kosovo. EU insistira da se u Pokrajini prvo uspostave "standardi", a Đinđić sa svoje strane traži započinjanje razgovora o rešenjima problema u junu mesecu.
Sada već i svim kolegama postaje jasan Đinđićev zaokret.