Sablja umesto heklera

ODLUKA o vanrednom stanju bila je direktna posledica političke pro­cene Vlade Srbije. Procena je bila dobra i odluka takođe, jer je uvođenje vanrednog stanja onemogućilo nastavak operacije "Stop Hagu", svojevrsnog državnog udara, koji je počeo 12. marta ubistvom predsednika Vlade Srbije. Uvođenje vanrednog stanja sprečilo je uličnu pravdu koju su zagovarali pojedinci. Umesto da „jakobinci“ uzmu heklere u ruke, organizovali smo policijsku akciju „Sablja“. Tako smo sprečili deljenje ulične pravde i mogući građanski rat.
Atentat je dokaz da nasilničke političke ideje kod pojedinaca u Srbiji nisu ni danas mrtve, jer neko i u 21. veku misli da postoje nekakvi državni, na­cionalni, patriotski razlozi koji opravdavaju ubistvo radi promene vlasti.
Zato je, za mene, Milorad Ulemek Legija neka nova, veoma loša kopija Dragutina Dimitrijevića Apisa, zato što je, kao i Apis, mislio da se metkom određuje ko će i kako vladati u Srbiji. Njegov saborac Zvezdan Jovanović, specijalac i patrio­ta u ratovima kroz koje je prošao, nije imao direktne veze sa "zemunskim klanom" i ponavljao je, po hapšenju, samo dve rečenice: "Ja nisam krimi­nalac. Ja nisam primio pare!" On je, kako reče, "samo prihvatio Legijin poziv" da na taj način zaustave nameru, koja mu je servirana kao Đinđićeva, o rasformiranju JSO i slanju svih njih u Hag. Ispada da je ubio iz uverenja.
Manje me brinu optužbe da nije ceo organizovani kriminal rasturen. Nikada nisam ni rekao da smo završili posao u obračunu sa orga­nizovanim kriminalom, pogotovo ne sa klasičnim kriminalom. Rečeno je da je slomljena kičma toj aždaji, da je rasturen najopasniji i najorganizovaniji kriminalni klan i narko-kartel, ne samo u Srbiji već na čitavom Balkanu ­- "zemunski klan". Takođe, rasturene su sve druge organizovane kriminalne grupe, tako da se tek ovih dana, možda, pojavljuju neke naznake obnavljanja ili nicanja nekih grupica.
Treba imati u vidu da je vrlo značajan broj kriminalaca za vreme vanrednog stanja i akcije "Sablja" već bio u zatvoru. Od onih koji su bili u zatvoru u inostranstvu, kao Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam, do onih što su bili u domaćim zatvorima, kao, na primer, An­drija Drašković. A treći deo mafijaša, onaj koji je imao malo više iskust­va i dodira sa politikom i policijom, otišao je napolje i nije se vraćao u zemlju za vreme vanrednog stanja. Optuživati sada policiju za to da nije uništila kriminalne grupe u Srbiji je, najblaže rečeno, neumesno i nekorektno.
Posle uvođenja vanrednog stanja policija Srbije je dobila odrešene ruke i pokazala šta zna i ume. Nažalost, tek kada su i Vlada i sve institucije u zemlji i mediji stali iza nje, kada je borba protiv mafije postala posao čitavog društva, policija je efikasno funkcionisala.


NIJE SLUŠAO
ATENTAT na premijera otvorio je mnoga pitanja. Najčešća su:
Zašto niste sprečili atentat?
Zašto niste uhapsili Legiju i "zemunce" kad ste znali za njih?
Svakako da ona zaslužuju odgovor. Ali, ja ga ne mogu dati u potpunosti, iz jednog jedinog razloga: ne znam! Ne znam sve što je potrebno za potpun odgovor. Njega će dati sudski proces i nova saznanja. Nadam se da neće ostati vremenu i istoričarima da i oni traže odgovore na ova pitanja.
A ima pitanja na koja nisam najpozvaniji da pružim odgovore. Dva tak­va mi se vrte u mislima.
Prvo, zašto je šef premijerovog obezbeđenja, odani Vladimir Vukosavljević Keza dao ostavku i otišao u tišini, nekliko nedelja pre atentata?
Teže pitanje je - zašto se Đinđić tako ponašao po pitanju sop­stvenog obezbeđenja?
O tome sam mnogo puta razgovarao sa našim zajedničkim poznanicima i niko nije bio u stanju da ponudi bilo kakvo pouzdano objašnjenje. Gostujući u emisiji Milomira Marića na BK TV o tome je govo­rio i njegov intimni prijatelj Dragoljub Marković. Rekao je da je, prateći razvoj situacije, zaključio: "Ubiće ga sigurno. On i ne zna, ne razume šta je to obezbeđenje".
Zato je otišao kod njega 10. marta i u njegovom kabinetu mu preneo informacije i crne slutnje. "Nisi mi jasan, zar ne vidiš šta su meni uradili. Nisi mogao da mi pomogneš." Ništa nije slušao, već mu je, na primedbu oko Kezine ostavke, ne baš prijateljski odbrusio: "Nemoj ti da se mešaš u moje stvari".
Na pitanje voditelja: "Zašto ste mu dozvolili da se tako ponaša?", Dragoljub je odgovorio: "Nije moglo da mu se kaže, nije hteo da sluša. Ružno smo se razišli 10. marta."
Zatim je rekao još nekoliko zan­imljivih konstatacija o svom kumu Zoranu Đinđiću. "Očekivao je da će ga svi ljudi slušati bez pogovora. Vlast, poluge vlasti držao je radi ostvarivanja svojih ciljeva… Nije imao ništa sa policijom..."

TRI NIVOA
ŠTA još ne znam?
Ne znam, u stvari, nemam zakonski potrebne dokaze, ko su stvarni inspi­ratori, finansijeri i organizatori zavere čiji je finale bila operacija "Stop Hagu". Mogu da sumnjam, postoje neke indicije. Zato sam bio veoma nesrećan kad su me obavestili da su Šiptar i Kum ubijeni. Mrtva usta ne govore, a oni su znali odgovore na pitanja koja me muče.
Ostaje nada da će Legija, svestan svoje istorijske uloge, progovoriti i time sebe staviti u pravi kontekst ovog poduhvata, koji nije samo mafijaški, teroristički, već i politički projekat, po mom čvrstom uverenju. Za Dejana Milenkovića Bagz­ija je teško je reći da je, prema svom "rangu" u klanu, to mogao pouzdano da zna.
Naravno, ostaje da se istraže sve tvrdnje, javno izrečene, da su Šiptar i Kum likvidirani na Meljaku, da ne bi odali prave inspiratore atentata. Da li je reč o naručenom i plaćenom ubistvu, osveti za Šljukino ubistvo, ili je sve bilo onako kako piše u policijskim spisima, ostaje da se razjasni u istrazi koju je pokrenuo specijalni tužilac.
Na osnovu indicija i osnovanih sumnji, smatram da je čitava priča o atentatu imala tri dela i tri nivoa, istovremeno nezavisna i isprepletena.
Prvi je - moje verovanje da su Srbi opet bili "kamen u tuđoj ruci", odnosno, da im je u ime pa­triotske službe naciji potureno da završe tuđi posao, posao suprotan real­nim nacionalnim i državnim interesima Srba.
Drugi je vezan za posledice aten­tata. One su delimično ostvarene. Srbija nije više prednjačila u reformama na regionu. Neuspeh Živkovićeve vlade otvorio je put jačanju domaćih političkih struktura koje su bile protivnici Đinđićeve modernizacije Srbije.
Treći nivo su - organizatori same operacije o ko­joj se zna sve.

ZEMUNCI BRŽI
JA ću izneti ono što znam o tome - zašto nismo uhapsili Legiju i "ze­munce". Radi toga moram nastaviti priču o Čumetu i antimafijaškom za­konodavstvu i institucijama. Rekao sam da je Čume policiji potvrdio zverstva i planove "zemunskog klana", ali da je nestao. Uslovi za izbor specijalnog tužioca stvoreni su tek 28. decembra 2002. godine. Slede Nova godina i Božić. Prvi kandidat prihvata, pa odbija imenovanje. I onda Srbija, tek 5. marta, dobija antima­fijaškog tužioca u Jovanu Prijiću, nekorumpiranom, agilnom i odlučnom tužiocu iz Zrenjanina. Za to vreme "zemunci" tragaju za Čumetom. Drže nje­govu ženu Ljiljanu Buhu i vode veliku kampanju na kompromitovanju Čumeta i vlade. Raspisana je ogromna nagrada za informaciju o boravku najtra­ženijeg begunca, kome ucenjuju glavu na deset miliona evra. Policija ne zna za krtice u sopstvenim, kao ni u redovima BIA i tužilaštva, niti za sve njihove političke veze i pisma, osim otvorenog pisma javnosti.
Ipak, poli­cija se sprema za akciju hapšenja. Čume je najzad u našim rukama u Slovačkoj, posle odiseje u Turskoj. Najzad i specijalni tužilac odlazi u Slovačku. I dolazi sa iskazom koji želi da popravi. Hapšenje je pitanje dana.
To znaju i "zemunci", pa ubrzavaju operaciju. Neuspeo pokušaj atentata kod "Limesa" uozbiljuje obe strane, ali puštanjem Bagzija ponovo je demon­strirana nemoć policije u društvu koje više veruje "jadnom trgovačkom putniku". Svima se žuri. Ko će biti brži?
Posle "Limesa", "zemunci" nestaju sa lica zemlje. Povlače se u una­pred pripremljene „štekove“ i prelaze na komunikaciju „specijalima“, mobilnim telefonima koji se koriste samo za jedan razgovor. Kako ih BIA gubi sa kontakta, mera pražnjenja, za mene je još uvek velika tajna. Najzad, dolazi Pri­jić sa iskazom koji je poznat javnosti. Datum iskaza datog u Slovačkoj - 8. mart 2003. godine.

Ostaje da se napiše nalog za hapšenje. Čujem da specijalni tužilac odbija sus­ret sa Legijom 12. marta. Bez komentara, jer svi znamo da su svi oni bili u funkciji "ratnih varki". Hapšenje - planirano za 13. mart 2003. godine.
Jednostavno i grubo rečeno, vreme nas je preteklo. Kriminalni klan saz­nao je da smo doneli odluku o hapšenju. Bili su u pitanju sati i zato su pakle­ni planovi i zasede učestali, a strelci se približavali na rizičnu raz­daljinu. Oni koji ne razumeju sve te činjenice i okolnosti, nemogućnost brzog demontiranja svih uporišta kriminala i krtica prethodnog režima, ili su ograničeni, ili imaju posebne razloge.


BILO I GREŠAKA
ONO što, takođe, zasigurno znam, jeste i to - nismo jurili Koštunicu. Vanred­no stanje i "Sablja" nisu bili nikakav politički obračun. Policija je uspela da odoli pritiscima „jakobinaca“ iz političkih i neformalnih struktura da se pohapse svi koji su ikada kritikovali Đinđića, uključujući Tijanića i Koštunicu. To što su to neki priželjkivali, pričali o tome, što je tužilac odustao od optužbe za Bulatovića i Tomića, pa i novac koji su dobili kao obeštećenje - nisu dokazi da su vanredno stanje i "Sablja" zato uvedeni. Bilo je i grešaka, Stanišić, Vučelić, možda je moglo drugačije da se postupi sa Tomićem, Bulatovićem, Mikelićem, ali ministar nije to mogao da spreči. Da sam rekao za bilo koga - njega ne smete da hapsite, sve bi palo u vodu.