Ubicama se mnogo žurilo

Piše: Dušan Mihajlović
OSTAJE da se pozabavimo pitanjima funkcionisanja sistema obezbeđenja premijera Đinđića.
Odmah posle atentata i sahrane meni je bilo jasno da prvo treba poh­vatati ubice premijera Zorana Đinđića, a potom razgovarati o odgovornos­ti i eventualnim propustima u funkcionisanju policije. Tu koncepciju sam ponudio kolegijumu MUP-a Srbije i kolegijumu Vlade i ona je prihvaćena, bez prigovora. Niko tada nije pokretao pitanje moje odgovornosti ili moje ostavke, jer su svi znali, u MUP-u i u Vladi Srbije, da sticajem okolnosti kao ministar nisam imao nikakve dodirne tačke sa funkcionisanjem obezbeđenja Zorana Đinđića. Logično je bilo da se prvo pohvataju ubice, a potom razgovara o eventualnim propustima i odgovornosti.
Što se tiče mene i moje odgovornosti, oni koji me poznaju znaju da je to uvek bio najmanji problem. Davao sam ostavku i odlazio sa funkcija mnogo puta u životu. Zna se da je mafija bila najagilnija u kompromitovanju policije i u zahtevima da odem.
Neki me stalno podsećaju da sam ostavku obećao i ako se ne otkriju Miškovićevi otmičari i da je Čeda pocepao moju ostavku tokom pobune. Dobro podsećanje. Sada bar svi znaju da smo otkrili otmičare i da nije bilo razloga za ostavku. U vreme pobune sam je dao zato da ne bih rizikovao da zbog moje funkcije padne kap krvi. Nije ni pala, a Đinđić i Vlada su odbili moju ostavku.
Posle atentata su okolnosti drugačije. Krv je pala i treba ostvariti obećano: ubice u zatvoru, Srbija u Evropi. Pre toga, kako neko reče "ostavka bi bila nagrada atentatorima". Takođe se zna da sam kolegama odavno rekao da svako u vladajućoj koaliciji ko misli da može to bolje da obavi, treba odmah da sedne u fotelju ministra policije.
Čim je, međutim, policija u svojim rukama imala prve osumnjičene, koji su počeli da govore o tome šta se stvarno dešavalo 12. marta, lično sam tražio na sednici Vlade formiranje državne komisije za ispitivanje eventualnih propusta i odgovornosti za funkcionisanje obezbeđenja premijera Đinđića.
Novi premijer Zoran Živković i većina članova Vlade bili su protiv mog predloga. Oni su se bojali da će rad ovakve državne komisije skretati pažnju javnosti sa glavne teme "ko je i zašto ubio Đinđića", da ćemo se baviti sobom i postići neželjen efekat.
NEZAVISNA ISTRAGA
BIO sam uporan. Insistirao sam na formi­ranju komisije, jer sam znao da će, ako ne obavimo taj posao, ostati sumnja da sam zataškao problem odgovornosti policije i onemogućio nezavisnu is­tragu o funkcionisanju sopstvenog ministarstva i službe obezbeđenja. Od­lukom i rešenjem Vlade Republike Srbije formirana je državna komisija, a za predsednika je izabran gospodin Žarko Korać, potpredsednik Vlade, član Saveta za državnu bezbednost i čovek koji je dosta dobro informisan o sve­mu. Njegovi uslovi da prihvati tu delikatnu dužnost bili su da lično iz­abere članove, da komisija bude nezavisna u svom radu, da može da sasluša svakoga i da zatraži sve što bude potrebno da bi došla do odgovarajućih za­ključaka. To je prihvaćeno i komisija je odmah počela sa radom.
Članovi komisije razgovarali su sa mnom nekoliko sati. Suština ovog razgovora bilo je interesovanje za rad obezbeđenja koje je Zoran Đinđić praktično doveo sa sobom u Vladu Srbije. Bilo je to tzv. stranačko obezbeđenje. Đinđićevim izborom za premijera, obezbeđenje je samo preuzeto iz saveznog u republičko ministarstvo, bez ikakve trijaže ili izmena. Svako ko se razume u organizaciju države, zna da je premijer taj koji uređuje državnu organizaciju, a ne bilo koji ministar, pa ni ministar policije. Obezbeđenje je bilo deo šeste uprave RDB, kasnije BIA, i takvo je bilo faktičko stanje na dan atentata.
Državna komisija je utvrdila da ne postoji nikakva odgovornost min­istra policije i njegovih najbližih saradnika, zamenika i načelnika Reso­ra javne bezbednosti, ali da postoji konkretna i formalna odgovornost sekretara MUP-a Srbije za nesprovođenje zaključaka u vezi sa izdvajanjem Resora državne bezbednosti iz MUP-a i preuzimanja šeste uprave. Utvrdili su, takođe, i da postoje određeni propusti u radu ljudi na obezbeđenju zgrade vlade, pa su predložili da se ta lica kazne smenjivanjem sa dužnosti koju su obavljali.
Ovo je i urađeno kada je Vlada usvojila Izveštaj Državne komisije i naložila ministarstvu policije da sprovede zaključke te komisije. Posle toga je napravljena jedinstvena Peta uprava za obezbeđivanje ličnosti, koja i danas funkcioniše.
TELOHRANITELJI NISU KRIVI
DA tako nešto ne bi bilo ispravno pokazali su događaji od 9. novembra 2001. godine. Mi smo u sistemu obezbeđenja posle 5. oktobra 2000. godine nasledili učešće pripadnika JSO u pratećoj koloni. Tako su u obezbeđenju svakog funkcionera DOS-a, pa čak i u mom obezbeđenju, bili i pripadnici "crvenih beretki". Međutim, 9. novembra 2001. kada je Dušan Maričić Gumar, komandant JSO, pozvao "crvene beretke" u Kulu, oni su svi napustili nas i otišli tamo da prave pobunu. Pokazali su, naime, da nisu verni onima koje čuvaju, nego oni­ma koje su ranije čuvali. Imajući to u vidu nije čudno što je i obezbeđenje premijera Srbije funkcionisalo na specifičan način.
Suština obezbeđenja nije u telohraniteljima i u nekim glupostima tipa "zašto je premijer ulazio na ova vrata, a ne na neka druga", već u obaveštajnom i kontraobaveštajnom radu. Tačnije, u prikupljanju po­dataka o tome ko, zašto i kako želi da ugrozi život premijera. I tek ako se te informacije znaju i imaju, onda je moguće napraviti neki plan obezbeđenja.
I on se u suštini sastoji u preventivnim aktivnostima tajne policije pro­tiv onih lica koja se identifikuju kao lica koja žele da ugroze bezbednost premijera. A mi od tadašnje Bezbednosno-informativne agencije nismo do­bili ni jedan jedini podatak o ugroženosti premijera.
Prema nalazu Koraćeve komisije i tvrdnjama samog Koraća, u sistemu obezbeđenja Zorana Đinđića nisu otkri­veni elementi zavere niti saučesnici optuženih za atentat. Suština je u tome da zavera nije potekla iz struktura obezbeđenja, policije i bezbednosti. Đinđića nije ubilo, kao Indiru Gandi, njegovo lično obezbeđenje.
"Zemunci" su bili brži na obaraču. Pucali su prvi. I ovoga puta p. puk. Zvezdan Jovanović Zmija pogađa - pravo u cilj. Ostalo se zna.
Zoran Đinđić je bio političar, opozicionar, jedan od čelnika rušenja ranijeg režima, vizionar, državnik. Stradao je kao premijer. Kako atentat na njega sigurno nije običan kriminalni čin, niti razbojništvo, niti li­čna osveta, o čemu govori i sam atentator, koji nije bio klasičan kriminalac i koji je sebe video kao ratnika i patriotu, vredelo bi da se svako odgovoran i dobronameran zamisli nad ovom činjenicom. Reč je o klasičnom teror­ističkom aktu i političkoj zaveri, sa izrazitom monstruoznošću današnjeg organizovanog kriminala. Bez višegodišnjeg akumuliranja novca, moći, ek­splozije apetita i ranije politike, ni ova politička likvidacija ne bi bila moguća. Ubice su shvatale da će Đinđić sa ovom vladom uspeti i da to mora­ju osujetiti što pre, na polovini njegovog prvog mandata.
OBRAČUN S MAFIJOM
JEDAN pametan čovek je rekao - Đinđića je ubila „prilika“. „Prilika“ u čijem stvaranju nema nevinih kada je u pitanju vlast i društvena elita Srbije posle 5. oktobra. Časni izuzeci se podrazumevaju. Stvorila se „prilika“ da je Đinđić zasmetao mnogima. Nekima u okruženju se nije sviđalo što je Srbija uzela barjak promena na Balkanu i što je krenula brže ka Evropi od njih.
Drugima, nešto dalje, nije odgovaralo to što je Đinđić postao državnik koji misli i o nacionalnim interesima Srbije i zato pokreće zabranjena pitanja, kao što su status Republike Srpske i Kosova, praveći paralelu između njih.
Trećima nije odgovaralo to što je država uvela monopol na duvan. Četvrti su se plašili Haga.
Peti pravde.
Šesti njegove odluke da se obračuna sa mafijom, uključujući i one koji su se pozivali na to da su „DOS doveli na vlast“.
Mogao bih još da ređam činjenice koje su uticale na to da se stvori „prilika“ koja je odnela Đinđića. Tu su raskoli u DOS-u, sukobi tajnih službi, itd.
Nadam se da će se specijalni tužilac izboriti sa svim tim mogućim motivima za odluku o likvidaciji premijera Đinđića.
Ostaje pitanje - zašto je to bilo moguće? U hiljadu "zašto" spadaju i pitanja tipa - šta bi bilo, da je bilo?
Šta bi bilo da je obezbeđenje premijera podignuto na tzv. prvi stepen, posle "Limesa"? Oni koji to pitaju, zaboravljaju dve stvari. Prvu - pravu hajku protiv premijerovog obezbeđenja i "ometanja života običnih građana". I drugu - da tzv. prvi stepen nikad nije primenjen u punom obimu od Titove smrti, odnosno, da bi njegova primena za obezbeđenje dinamičnog premijera u potpunosti paralisala saobraćaj i život u Beogradu. Da li je naše dru­štvo bilo spremno da tako nešto odobri? Zaboravlja se činjenica da su oni koji su brinuli o premijerovom obezbeđenju podigli nivo obezbeđenja na najviši realno prihvatljiv nivo nekoliko meseci pre atentata, povodom pretnji koje su dolazile od tzv. Makine grupe. Nisam obavešten da je ovakvo obezbeđenje ukinuto.
O tome nisam razgovarao sa pre­mijerom, jer su drugi brinuli o tome, pa su i obaveštajne informacije o bezbednosti išle direktno njemu i kabinetu, a ne MUP-u. I dok je DB bila u ministarstvu, Đinđić nije prihvatao ozbiljan razgovor na te teme. U nekoliko razgovora u četiri oka potcenjivao je vrednost operativnih i obaveštajnih informacija kontrapitanjima - ko, kad, gde, koga? Razilazili smo se oko bezbednosnih procena i umesto da se oko njih usaglasimo, nametao je druge teme.


NENORMALNA DRŽAVA
NISMO smatrali da je, unutar Đinđićevog kabineta, trebalo dublje tragati za odgovornošću zbog propusta u zaštiti srpskog premijera. Mi nismo živeli u normalnoj državi, već u državi u kojoj novi demokratski funkcio­neri nisu imali poverenje u policiju. Zoran Đinđić nije mogao da poveri svoj život nekome iz policije sa kojom je do juče ratovao na beogradskim ulicama. Bilo je zato sasvim logično što je lider Demokratske stranke svo­je poverenje poklonio onima koji su ga do tada čuvali od Slobodana Miloševića i njegove policije. Tako nisam mogao da kažem Zoranu Đinđiću "to više ne važi, po propisu policija je odgovorna za tebe i sada mora da te čuva MUP, general Senta i drugi policajci, koji su čuvali Slobodana Miloševića!"