Beba Popović vedri i oblači

MNOGE tajne odneo je i sam Đinđić u grob.
U njih spada i olaki prelazak preko upozorenja koja su mu direktno preneli Milorad Dodik i Dragoljub Marković, zaobilazeći policiju i službu.
Zašto je na dan atentata premijer krenuo da u zgradu Vlade uđe kroz njen peti ulaz, za koji se pokazalo da je bio najnebezbedniji.
Zašto nije korišćen četvrti ulaz za koji se tvrdi da je mnogo bolje zaštićen?
To je takođe hipotetičko pitanje, koje impresionira laike. Zaboravlja se da je to vladi­na zgrada od Drugog svetskog rata i da je oduvek imala četiri ulaza za pose­tioce i peti ekonomski ulaz (koji pogrešno nazivaju četvrti) za dostavu preko podruma zgrade. Pored svečanog ulaza na uglu Knez Miloševe i Ne­manjine; ulaza za funkcionere vlade iz Nemanjine; ulaza za činovnike iz dvorišta; postojao je i poseban ulaz za premijera iz Knez Miloševe. Tako je bilo i kad je Đinđić došao za premijera. Onda je premijer, iz njemu znanih razloga i bez konsultacija sa nadležnim službama bezbednosti, zatvorio svoj ulaz, postavio u hodnik stolove sa kompjuterima za svoje saradnike i počeo da ulazi na najbliži ulaz iz dvorišta zgrade. Kasnije je premestio kabinet na drugi sprat i nastavio da ulazi sa ovog najbližeg ulaza.
Renovi­ranje podruma nije imalo namenu da se ekonomski ulaz koristi za ulazak funkcionera kroz ekonomski deo zgrade. Ali o tome nije brinuo MUP već Uprava za zajedničke poslove republičkih organa. Niko nije predložio promenu funkcionisanja plana obezbeđenja premijera i same zgrade, tako da to nije ni bilo u mom kabinetu. Pretpostavljao sam da sve funkcioniše po starim planovima koji su vredeli i za ranije premijere, pa su odgovarali i Đinđićevom ličnom obezbeđenju. Zna se da toga dana premijer i nije trebalo da dođe u Vladu Srbije već u hotel "Hajat".

IMALI POVERENjE ĐINĐIĆA
JEDNO od čestih pitanja je - zašto su premijera obezbeđivala nestručna lica, od kojih su neki imali i policijske dosijee? Odgovor ne može biti jed­nostavniji - zato što ih je sam Đinđić izabrao i zato što im je verovao. Oni su ga čuvali i kao stranačkog lidera u mnogim delikatnim situacija­ma, uključujući i 5. oktobar. Oni su ga čuvali i posle 5. oktobra kao pripa­dnici SMUP-a u koji su primljeni da bi dobili policijske legitimacije i ovlašćenja. Oni su tada prošli potrebne kurseve, ali je najva­žnije da im je sam Đinđić verovao.
Kada je Đinđić postao premijer oni su samo preuzeti iz saveznog u republički MUP, šestu Upravu RDB, koja se bavila tim poslovima. Ne znam po kom osnovu sam mogao da mu kažem - znaš premijeru, ovi momci ti ne valjaju, evo ti boljih. Kojima to "boljim" mom­cima je raspolagala služba? Onim koji su čuvali Miloševića ili Miluti­novića? Onim koji su se do juče jurili po mitinzima sa Kezom i pripadni­cima Đinđićevog obezbeđenja? Svakako da tako nešto nije dolazilo u obzir. Beba je lepo prokomentarisao otpor rukovodilaca VI Uprave da prime u svoj sastav 10-tak lica sa negativnim proverama, rekavši Mijatoviću 26. jula 2001. godine: „Da je po vama Đinđić ne bi bio premijer“.
Moja obaveza bila je da svačijem obezbeđenju izađemo u susret u skladu sa re­alnim mogućnostima ministarstva. Nema zahteva koji je došao do mene u vezi premijerovog obezbeđenja, a da je bio odbijen. Naprotiv, nije mi smeta­lo ni to što sam o procenama bezbednosti njegovog stana na Studentskom trgu i potrebi preseljenja na Dedinje prvo saznavao iz novina. Niti što su njegovi telohranitelji išli na obuku u Nemačku bez mog potpisa na putnom nalogu. Uveren sam da problem nije u ličnom obezbeđenju. Da je ono rešenje, ne bi ubili Kenedija. Sistem prikupljanja informacija o bezbednosti i ugroženosti je omanuo. I svaka priča o telohraniteljima i policiji je za­mena teza. Zato ne treba gubiti vreme na takvim pitanjima.

INSPIRATOR ZAVERE I ATENTATA
SVAKAKO da se mora pozabaviti drugim pitanjima, vezanim za saradnju premijerovog obezbeđenja sa drugim strukturama državne bezbednosti i policije.
Državna komisija, niti bilo ko do sada, nije se bavio pitanjem uloge Vladimira Popovića Bebe u rukovođenju službom premijerovog obezbeđenja. Kako je on mogao da šalje Veruovića Subotiću da ga obezbeđuje? Po čijem je ovlašćenju sarađivao sa nemačkom obaveštajnom službom, pravio procene, selio premijera, slao na obuku i nabavljao specijalnu opremu? Zašto je i u kom svojstvu saslušavao Veruovića i zahtevao da promeni iskaz?
Suština je - ko je inspirisao zaveru i ovaj atentat, kao i gde je omanuo obaveštajni i kon­tra-obaveštajni sistem ove zemlje? Ako smo ga uopšte i imali u pravom smislu, jer je i on, kao i sve ostalo u ovoj zemlji, bio u tranziciji. Vratimo se zato na glavni tok događaja, na otkrivene planove zaverenika.
Postoje informacije da su atentatori imali obećanje da će vojska osta­ti po strani u eventualnom sukobu policije i demonstranata. To bi omogućilo da na scenu stupe "crvene beretke" i da kao najobučenija i najopremljenija oružana formacija reše sukob u korist samozvanih "patrio­ta". Prevarili su se samo u jednom. Srbiji i građanima Srbije dosta je pro­livanja i svoje i tuđe krvi, dosta je ratova, tuča, sukoba.
Atentat je izazvao, a to su zaverenici najmanje očekivali, stravično zgražavanje i otpor gra­đana. Verovali su da je besomučna politika i medijska kampanja vođena pro­tiv premijera i Vlade Srbije urodila plodom i da je premijer toliko omra­žen da za njim niko neće zažaliti. Vlada Srbije je, sa druge strane, reago­vala munjevito uvođenjem vanrednog stanja, vojska je imala obavezu da po­mogne vlastima u Srbiji.

PRAVI ODGOVOR NARODA
SVE nade pučista je srušila sahrana dr Đinđića. Stotine hiljada gra­đana je prepešačilo Beograd u potpunom muku. Taj muk je bio najjasnija poru­ka ubicama. Tada počinje njihov beg, svakodnevne promene prebivališta, sakrivanje i prerušavanje kako bi se dokopali neke sigurne granice. Neki su možda uspeli u tome. Neki nisu. Neki su, kao nesuđeni "premijer" Spasojević izgubili živote prilikom pokušaja hapšenja. Pola miliona ljudi koji su izašli da isprate premijera na njegovo poslednje puto­vanje, bio je, po meni, najbolji i najjasniji odgovor građana Srbije.
Zanimljive su i neke interne reakcije delova međunarodne zajednice koji su pratili zbivanja u Srbiji. Prilikom boravka u Londonu, na Izvršnom odboru ELDR-a na kome su Liberali Srbije konačno primljeni u punopravno članstvo Evropske liberalne porodice, u Nacionalnom klubu liberala, koji odiše tradicijom iz vreme­na slavnog premijera Lorda Gledstona koji je obeležio drugu polovinu DžIDž veka, čuo sam zanimljive priče o planovima određenih međunarodnih krugova prema našoj zemlji. Navodno će Međunarodna krizna grupa tražiti moju smenu zbog "neobračunavanja sa Surčinskim klanom" i ići će na "eliminaci­ju malih stranaka", a sve to i ostalo, "u ime i za račun G-17 plus"… Druga priča je opširnija i zanimljivija: "Ova vlada će da ide, ali prvo da obavi još pet prljavih poslova. Jedan je Hag; drugi Kosovo (kažu, velike pare su u pitanju); povlačenje tužbe protiv NATO; pre toga potpis "Amerima" na sporazum o neizručivanju", jedno sam i zaboravio, ali nije ni bitno.
Informa­cija sadrži i poziv meni da se distanciram od čede i Bebe. U ovom scenari­ju ima i priča o jednostranosti "Sablje", a spominjani su i Cane i Cepter. O njima zaista ne znam ništa, niti neko hoće ozbiljno da kaže nešto kon­kretno, osim priča bez ikakvih dokaza.
A u zemlji ide priča o "drugom poluvremenu utakmice sa kriminalci­ma". Preti se likvidacijom Svilanovića, Mihajlovića i generala Lukića i to od nekakve grupe okupljene u Nikšiću. Navodno, Lukić "nije bio selek­tivan kao Obradović". Operativni izvori kažu da sada traže "Hrvate pucače"…

NOVAC SRPSKE MAFIJE
MORA se imati u vidu da operacija "Sablja" nije sve obuhvatila, a mnogo važnije od toga je što nikada nije ni započeta operacija "Skalpel" protiv finansijskog kriminala, koju je inicirao moj kolega Boža Đelić. Osnovni motiv organizovanog kriminala je novac, a nje­govi koreni su u dobro organizovanom sistemu za pranje para od droge i drugih kriminalnih aktivnosti i njihovu legalizaciju. Videli smo na primeru "zemunskog klana" i njegove novosadske firme koliko su suptilno razrađeni sistemi za pranje i legalizaciju prljavih para. "Sablja" nije obuhvatila čitav taj sofisticirani mehanizam. Nismo ni pipnuli novac koji je srpska mafija zaradila. U operaciji "Sablja" novac najvećeg narko-­kartela iz Zemuna nije pronađen, jer je taj novac završavao u švajcarskim bankama. Milioni evra i dolara Dušana Spasojevića leže u najboljim svet­skim bankama, oprani.