Mafija u 110 grupa

Piše: Dušan Mihajlović


DUŽNOST ministra preuzeo sam od trojice koministara policije. Nije bilo nikakve važne dokumentacije, niti nekih bitnih saznanja koja bi predstavljala pomak u razrešavanju slučajeva ubistava i otmica u vreme Miloševića, za šta je vladalo veliko interesovanje čitave javnosti.
Odmah po dolasku obavestio sam javnost o timu sa kojim ću raditi i ciljevima za koje ću se zalagati. Saopštio sam i odluku o „zamrzavanju“ svoje funkcije u stranci. Takođe sam se javno izvinio građanima, rudarima i pripadnicima „Otpora“ zbog učinjene nepravde prema njima i zloupotrebe policije od strane bivšeg režima.
Gledajući u beleškama iz tog perioda spisak poslova koji me čekaju, vidim da je na prvom mestu formiranje Saveta za nacionalnu bezbednost. Čak sam napisao i njegov sastav. Jedna od tajni koju ni do danas nisam otkrio je - zašto ovaj predlog nikada nije prihvaćen.
Na prvom kolegijumu rekao sam saradnicima da nije samo promenjena vlast, već da se menja i sistem rada u Srbiji, a samim tim i u MUP-u Srbije.      

JADNO STANjE
SPISAK nasleđenih problema bio je beskonačan, jer je praktično sve bilo u jadnom stanju. Posledice NATO bombardovanja bile su stravične. Poseban problem bio je loš materijalni položaj policajaca. Zato su mnogi pozornici u Beogradu, radili van radnog vremena kao noćni čuvari kafića, kladionica ili menjačnica za 30 maraka. Inspektori policije su, pak, bili privatni telohranitelji raznih vlasnika tih kafića, restorana, kockarnica i novokomponovanih biznismena, doduše za nešto veću sumu.
Granica između policajaca i kriminalaca kao da nije postojala.
Ugled policajaca početkom 2001. godine praktično nije postojao. Na njih je mogao da puca svako, kad god hoće, bez ikakve opasnosti da će biti kažnjen. U Krunskoj ulici, odmah posle imenovanja Gorana Petrovića za načelnika RDB, ranjen je njegov vozač.
U nerasvetljenoj pucnjavi na početku Bulevara kralja Aleksandra, ja sam bio meta. U kolima iz kojih je pucano bio je i jedan aktivan mlad policajac iz policijske stanice u Beogradu. U ekipi je bio i drugi pripadnik MUP-a angažovan u obezbeđenju jednog poznatog biznismena. Odmah sam zahtevao da se prekine sa tolerisanjem takve prakse i da policajci primaju samo platu u ministarstvu ili da potraže drugi posao.
Na sudu se isprela priča da je napad bio greška i da su napadači bili poslati od strane „ljubomornog bosa da kazne momka koji se drznuo da se udvara njegovoj devojci.“ I tako je sve to zabašureno i zaboravljeno. Tek iz Bebinog svedočenja saznajem i za Legijino učešće u istrazi, gde on štiti svog momka i objašnjava da je to bila „greška“.
Premijera Đinđića i Vladu upoznao sam sa stanjem u Ministarstvu i stalno sam tražio načine da se ono promeni što pre i to po svim linijama rada MUP-a Srbije. Ali i u tim uslovima policija je morala da obavlja svoje dužnosti.
U Ministarstvu unutrašnjih poslova je bilo tako mnogo poslova da se nije znalo koji je preči.
Prvi problem bio je kako zaustaviti albansku pobunu na jugu Srbije.


BELA KNjIGA
Drugi zadatak bio je rasvetljavanje nerešenih slučajeva.      Dogovorili smo se na Kolegijumu da se otvore „gvozdena vrata“ Državne bezbednosti i da se i tu potraže odgovori na nerazjašnjena ubistva. Radi rasvetljavanja slučajeva Ćuruvije, Ibarske magistrale i Stambolića služba je pokrenula posebne operativne akcije.
Sledeći zadatak bio je sagledavanje strukture organizovanog kriminala i rasturanje mafije u Srbiji. Znao sam da to ne može biti kampanja već stalni posao i da moramo napraviti posebnu policijsku jedinicu, koja će se baviti samo organizovanim kriminalom. To nije mogla da radi policijska grupa „Poskok“, koju su trojica koministara stvorili kao ad hok grupu. Ona je ukinuta, a formirana je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala sa zadacima da prati aktivnosti srpske mafije i da se uspešnije bori protiv nje, nego što je to, inače, činio redovni sastav policije.
Da bismo imali uvid u postojeću situaciju i osnov za buduće akcije protiv mafije, zatražio sam da se uradi pregled podataka o grupama koje se organizovano bave kriminalom u Srbiji. Zadatak su dobila oba resora, nezavisno jedan od drugog. Bio sam fasciniran dobijenim materijalom, odnosno činjenicom da policija, ipak, sve zna o srpskim mafijašima. Druga činjenica, koja me je zaprepastila, bilo je saznanje, da su mogućnosti policije ograničene zbog veza srpskog podzemlja sa pojedinim političkim faktorima i samim vrhovima vlasti.
Drugo je pitanje činjenica da su strogo poverljivi podaci iz ovog internog materijala, nazvanog u javnosti „Bela knjiga“, na volšeban način ugledali svetlost dana i tako postali predmet brojnih manipulacija. Interes za nju nesmotreno je izazvao premijer Đinđić, rekavši - da se zna ko su glavni mafijaši u 50 gradova Srbije, a da se ništa ne preduzima protiv njih. Nema 50 gradova u Srbiji, pa sam pomislio - omaklo mu se. Zato nisam ni reagovao na tribini. Razmišljam - shvatiće grešku.
Međutim, u kasnijim razgovorima shvatim da je površno prelistao i pogrešno razumeo „Belu knjigu“ koju smo mu dali. Pokušao sam da mu objasnim njen interni i operativni karakter, kao i potrebu da te zastarele podatke ažuriramo. Nije vredelo. Zanimalo ga je da napravimo nešto što će videti građani i zabeležiti mediji u obračunu sa mafijom po Srbiji. Tražio je da policija javno i svakodnevno „šikanira“ lokalne kriminalce i da tako ostavimo pozitivnu sliku u javnosti. Objašnjavao sam da nam to zakon ne dozvoljava i da bi to bila policijska samovolja.
Nismo se razumeli, ali nisam očekivao da će taj incident u Jagodini izazvati toliku pažnju javnosti. Tako je premijer samoj policiji - tvrdnjom, koja je tačna, da policija zna organizovane kriminalne grupe u gradovima Srbije, napravio još više problema. Optužio je policiju da ne hapsi evidentirane kriminalce, zaboravivši da samo policijsko saznanje ne predstavlja dovoljan dokaz za krivičnu prijavu i konačnu odluku suda.


POGREŠNO ČITANjE
TO je zaista bila kap u punoj čaši gorčine, jer smo se mi na godišnjim sastancima, koje smo baš tih dana držali po sekretarijatima unutrašnjih poslova, upoznavali sa neverovatnim primerima lošeg odnosa pravosuđa prema krivičnim prijavama policije. Bilo je, na primer, gradova u Srbiji u kojima su protiv nekog lokalnog kriminalca podnete, u jednom slučaju čak 104 krivične prijave, a nijedna sudska presuda nije doneta. U celoj Srbiji je trajala igra „mačke i miša“ - policija je hapsila kriminalce, neko ih je iz pravosuđa potom puštao na slobodu. Za posledicu smo imali praksu da su se kriminalci policajcima smejali u lice. U takvim uslovima, premijer Zoran Đinđić opet svoju kritiku upućuje policiji, koja jedina radi svoj posao u borbi protiv kriminala, a ne onima koji u pravosuđu sabotiraju borbu protiv mafije.
Sa druge strane, Đinđić je svojim nastupom u Jagodini otvorio problem „Bele knjige“, internog policijskog dokumenta o organizovanim kriminalnim grupama u Srbiji, koji nikad nije trebalo da ugleda svetlost dana, jer nije bio ni namenjen za javnu promociju. Mi u MUP-u smo smatrali da bi premijer, kao prvi čovek Vlade Srbije, trebalo da ima i tu vrstu policijskih informacija, radi upotpunjavanja svog znanja i slike o zemlji u kojoj je predsednik vlade. I da zna s kim se ne treba družiti.
Ovih dana „Bela knjiga“ je ponovo aktuelizovana. Ko se sve od političara družio sa akterima ovog zanimljivog štiva? Ko je dao novinarima? Šta sam pokazao Stanku Subotiću, dokumenta akcije „Mreža“ ili „Belu knjigu“?
Neka lica koje je štampa označila kao „mafijaše“ tužila su te medije. Oni su se branili pozivajući se na „Belu knjigu“, tako da sam pozivan da svedočim na sudu. Policija nije bilo kome zvanično dala taj materijal da bi ga mediji objavili. To je istina i to sam potvrdio. Sa tim nema veze činjenica da sam na određenom poverljivom mestu pohranio kopiju za slučaj da mi se nešto desi, jer sam uvideo da gubim bitku sa „surčincima“. Drugo je pitanje što su posle pojavljivanja u javnosti, iz drugih izvora, skoro svi mediji dobili jedan deo tzv. Bele knjige.
Kažem, jedan deo, jer je taj dokument imao dva dela, koja su uradili oba resora ministarstva. Tu je i deo koji se odnosi na Stanka Subotića, koji sam pokazao posle izbora i pred sam kraj mog mandata. Iako druženje sa nekim ne predstavlja krivično delo, zanimljivo je da me za to upravo optužuje njegov prijatelj, čovek, bez koga nikad ne bih ni upoznao ovog „kontroverznog biznismena“ i mog najbogatijeg zemljaka. Nadam se da ne moram dokazivati ovu odrednicu „prijatelj“, jer sam Beba svedoči da je mirio Subotića sa Legijom, koga je navodno Subotić hteo da likvidira.      

PECONI NIJE KLAN

SVOJE susrete, dok sam bio ministar, naveo sam. Bez svoje zasluge upoznao sam Legiju na početku mandata i Subotića na kraju mandata. Sa Subotićem sam se i kasnije viđao drugim povodima i po isteku mandata, u zemlji i tokom mojih putovanja u inostranstvo. U „Povlenskim maglama i vidicima“ zabeležio sam i susret sa poslednjim licem navedenim u „Beloj knjizi“. Kod Bogoljuba Karića sam sreo Predraga Rankovića Peconija, koji je sam za sebe rekao da su mu „izgled i ime“ glavni problem u poslovanju. U medijima, Ranković je navođen kao „pripadnik surčinskog klana“, čak je i privođen tokom akcije „Sablja“. Međutim, i pored najstrožih kontrola pronađeni su samo sitni propusti u obračunu poreza ovog preduzetnika koji obrće veliki novac i postaje ozbiljan privredni faktor u zemlji.



GRUPE MAFIJAŠA
DANAS mislim da je naređenje da se uradi ovaj presek podataka jedna od najdalekosežnijih i strateški najvažnijih mojih odluka. Jer ta policijska dokumentacija o srpskoj mafiji bila je temelj za uspeh operacije „Sablja“, koja je slomila kičmu organizovanom kriminalu u Srbiji. Kriminalistička policija indentifikovala je u to vreme u Srbiji 109 organizovanih kriminalnih grupa sa 649 članova.

UPOZNAVANjE SA CANETOM

JEDNOG dana, u jesen 2003, izbori su već bili raspisani, zvoni telefon. Beba traži da obavezno i hitno primim njega i njegovog prijatelja kome moram nešto da „učinim“. Ne pomažu objašnjenja o zauzetosti poslom i pripremama za izbore. Nalazimo se u prostorijama stranke i kad sam video čoveka iza Bebe razrogačio sam oči. „Ja sam Stanko Subotić“, kaže poznati lik sa fotografija i pruža ruku. Ispostavlja se da ga policija maltretira na graničnom prelazu zbog ukinute, a neizbrisane poternice. Zovem Lukića, koji kaže da je to greška policije koju će odmah ispraviti. Učinio sam što mi je tražio prijatelj mog prijatelja. Vidno zadovoljan, Subotić predlaže da se kao zemljaci vidimo još koji put. Prihvatam. O „Mreži“ nije bilo reči.


„Novosti“ će objaviti u više nastavaka pisanje ministra policije u vladi dr Zorana Đinđića - Dušana Mihajlovića.
U vrelim i često kontradiktornim izjavama policijskih čelnika, članova Vlade, službenika Vlade, tužilaca i sudija, svedoka i zapisničara, saznanja i procene prvog čoveka srpske policije mogu, verovatno, da bace i novo svetlo na novu, ozbiljnu temu: politička pozadina ubistva premijera Srbije. „Novosti“ otvaraju svoje stranice da i drugi učesnici, pre svega zbivanja, kažu svoje stavove i poglede, svoja saznanja i tumačenja jednog dramatičnog vremena i tragične smrti.
Raznolikost u tome ne smeta. Biće, na kraju, samo - jedna istina.