Nismo bili dorasli izazovu

Piše: Dušan Mihajlović


POSLE pobede DOS-a na republičkim izborima u Srbiji, počeli su do­govori o formiranju prve demokratske vlade. Razgovore je inicirao Zoran Đinđić kao mandatar. Na Predsedništvu DOS-a jasno je saopštio da svi lideri stranaka DOS-a budu članovi Vlade Srbije.
Odmah mi je postalo jasno da Đinđić ima ideju da nas okupi u vladi, kako mu ne bismo politički smetali. I to kao potpredsednike, jer te funkcije nemaju nikakvu stvarnu težinu. Samo je Vladan Batić, koji je kao advokat imao životnu ambiciju da postane ministar pravde, odbio Đinđićevu ponudu i insistirao da bude ministar pravde. I Zoran Đinđić je to prihva­tio, ali je rekao Batiću da ne može da bude potpredsednik.

KRŠENjE PRINCIPA

ĐINĐIĆU sam skrenuo pažnju da nemam ambiciju da se vraćam tamo gde sam već bio, a njega sam upozorio:
- Šta tebi treba da budeš premijer prve tranzicione vlade, kada znaš da ni­jedna nije dočekala kraj svog mandata. Nemaš nijedan razlog da se žrtvuješ i sagoriš na toj funkciji.
Moje ubeđivanje nije omelo Zorana Đinđića u nameri da preuzme kormi­lo ranjene i unesrećene Srbije.
- To mora neko od nas da uradi. Bolje mi nego neko drugi. Treba hrabrosti u ovom trenutku, a ja je imam - uveravao me je Đinđić.
- Ako je već tako, zbog tvoje hrabrosti hoću da te podržim, ali hajde da se dogovorimo oko nekih stvari. Da vidimo ko su naši partneri, da vidimo ko je šta kome dužan, ko prema kome ima obaveze. Imali smo 5. oktobar, u kome su svi učestvovali. Sada se priča i kod ovih iz vojske i kod ovih iz policije i kod "crvenih beretki" i kod kriminalaca, da su i oni bili u revoluciji. Hajde da vidimo to, pa da pod­vučemo crtu, da raspravimo to, da nam ti ljudi ne budu teret koji ćemo nosi­ti. Da svako od nas kaže koje obaveze prema kome ima i da vidimo kako ćemo ih rešiti, da nam to sutra ne smeta u funkcionisanju vlade.
Zoran mi je odmah odgovorio:
- Ne, ja nemam obaveze ni prema kome! Nikome ništa nisam dužan, ni u materijalnom, ni u političkom smislu, i to me ne interesuje. Moja vlada će raditi u interesu Srbije i u interesu politike koju vodimo. Moramo da požurimo i da nadoknadimo propušteno vreme. Sad je prilika i sad to tre­ba da uradimo.
Zoran Đinđić me je "kupio" tim razgovorom. Sada znam da nije bio potpuno iskren. I da je ulogu premijera prihvatio svestan da jedino tako može nastaviti svoju bitku, ne samo za modernu Srbiju, nego i bitku za prestiž sa Koštunicom, koji je postao popularniji od bilo kog političara pre njega.

Tada smo se dogovorili da moj resor bude ono što mi je blisko, a to su država, reorganizacija državne uprave i administracije u najširem smis­lu.
Kad sam već prihvatio potpredsedničku funkciju, Đinđiću i Koštu­nici nije bilo teško da me nagovore na novo kršenje sopstvenih principa. Postao sam "privremeni ministar unutrašnjih poslova".
Meni je i danas zaista teško da objasnim zašto sam prihvatio ovaj predlog. Nalazim dva razloga. Prvi - to su od mene tražili i premijer i predsednik. Drugi - hteo sam da pomognem da se prevaziđu nesporazumi, jer sam znao da njihova neslaganja mogu usporiti i dovesti reforme i naše zajedničke napore u pitanje. Tako sam dobrim namerama popločao svoj put u pakao.

DVOJICA "BOLESNA"

NOVI saziv republičkog parlamenta konstituisan je 10. januara. Odmah sutradan, Đinđić prostorijama DOS-a ima prvi dogovor sa kandidatima za sastav vlade. Mandatar je izložio svoju koncepciju. Kako smo tranziciona vlada, upozorio nas je na "mešanje sistema", starog i novog, i da treba razlikovati "glavna" pitanja od sporednih. "Kolegijum ćemo dnevno imati", rekao je i nastavio: "Naši lični odnosi zasnivaće se na jasnim principima i pravilima. Uvešćemo novi stil rada i ponašanja. Tri principa su obavezujuća za sve:

1. Lekarski pregled i zdravstveni karton.
2. Mere štednje - prodaćemo sve što nije potrebno državi; drastično smanjiti fondove za reprezentaciju i sve troškove, od mobilnih telefona pa nadalje.
3. Niko ne sme da zove RTS, sudije, policiju, finansijsku policiju, jav­na preduzeća zbog bilo kakvog svog interesa.

Posebno je naglasio obavezu da poštujemo nezavisnost sudstva. I onda je naglasio: "Vlada je BOG - a ne ministar." Zatim nas je obavestio da svi, kao što je praksa u demokratskim zemlja­ma, moramo proći tzv. hiring, svojevrsno čistilište, propitivanje o sve­mu što bi moglo biti prepreka za članstvo u Vladi. Novi muk je izazvao i sledeći nje­gov zahtev: "Svi morate prijaviti svu svoju imovinu."
Zatim je prešao na kadrovska rešenja. Počeo je sa obaveštenjem da će privremeni ministar unutrašnjih poslova biti Dušan Mihajlović, a ne Gradimir Nalić. "Sa ovim se složio Voja", kaže, pa dodaje: "Nalićeva bi­ografija je Černobilj!"
Svi smo srećno prošli "hiring" na sednici Predsedništva DOS-a i svi smo išli na VMA da bismo obavili preglede i dobili lekarska uverenja o psihofizičkom zdravlju. Ne znam ko je sve prijavio svoje imovno stanje. Rezultate lekarskih pregleda premijer nije javno objavio, rekavši nam samo: "Dva kandidata nisu prošla na pregledu."
Đinđić je izneo svoj program i predstavio svoj kabinet poslanicima Narodne skupštine 25. januara. Iz njegovog opširnog govora zapisao sam kratku poruku: "Nećemo lagati, nećemo krasti!" Sve drugo, glasanje, zaklet­va, čestitanja i ostale priče su mi već bili poznati.
I tako nova, demokratska, reformska Vlada Srbije, sa premijerom Zo­ranom Đinđićem na čelu, tek krajem januara 2001. godine stupa na scenu i suočava se sa gomilom nasleđenih problema. To me nije posebno plašilo jer - problemi mogu da se reše, pravi problem su ljudi, odnosno odnosi između njih. Ali, odnosi u Vladi nisu bili idilični od samog starta.

"DOBRI" I "LOŠI"

NI mi kao članovi, ni premijer, nismo se držali dogovora sa navedenih sastanaka. Od mnogih primera koji ilustruju ove konstatacije, navodim dva.
Prvi je, Vlada se brzo podelila na "dobre" i "loše" momke. "Dobri" su postali donosioci lepih vesti, a "loši" su saopštavali neprijatne istine i obavljali prljavi deo posla. To i ne bi bio poseban problem da je Vlada kao tim stajala podjednako iza jednih i drugih, odnosno, da "dobri" nisu postali premijerovi miljenici, a "loši" problem od koga je često "prao ruke".
Drugi je - način rešavanja međusobnih problema. Umesto da se svi međusobni proble­mi rešavaju na sednicama Predsedništva DOS-a ili na tzv. državnom vrhu, oni su pokretani javnim optuživanjem preko medija.     
Lako je reći da su posledice razlaza predsednika i premijera bile tra­gične, ali veoma teško je govoriti o tome šta je sve prouzrokovalo sukob i ko je za njega kriv. Dok se većina svrstava na stranu svog izabranika, moje iskust­vo mi govori - nema nevinih. Kada to kažem, mislim i na sebe, ne samo na glavne aktere uspeha i propasti 5. oktobra.
Svakako da su imali uticaja i realni problemi sa kojima smo se suočili bez potrebnog iskustva u vođenju državnih poslova, kao i lični animoziteti učesnika u ovim zbivanjima. Koliko je to bio "rat kabineta", a koliko su sami šefovi bili "čuvari taština", ne mogu pouzdano da tvrdim. Sve u svemu, nismo bili dorasli izazovu koji su nosile uloge koje nam je dodelila narodna bujica zvana 5. oktobar, uz asistiranje mnogih tajnih centara moći, Dovoljno je pogledati biografije lidera DOS-a i onih koje smo mi kao lideri postavili, sa časnim izuzecima.
Međusobni sukob Đinđića i Koštunice posebno su podsticale jake ličnosti iz njihovih okruženja, koje su vršile snažan uticaj na svoje predsednike. Ljiljana Nedeljković, moćna šefica predsednikovog kabineta, bila je Koštuničina siva eminencija. Ona je o Vojislavu Koštunici brin­ula u svakom pogledu, kao majka o svom detetu, sa željom da ga zaštiti od svega neprijatnog, pa čak i od Zorana Đinđića. Na drugoj strani bio je Vladimir - Beba Popović, vešti menadžer i sposoban stručnjak za marketing, čovek koji razmišlja 200 kilometara na sat i koji je jedini mogao da prati Đinđićevu operativnu brzinu rada.
Netrpeljivost je počela odmah posle pobede na izborima i vezana je za meru doprinosa Koštunice i Đinđića pobedi nad Miloševićem. Ko je zaslužniji za pobedu i samim tim ko treba da ima više vlasti i uticaja, postajalo je sve prisutnije pitanje. Posle dolaska Đinđića na čelo republičke vlade, povećalo se nezadovoljstvo i želja za većim učešćem u vlasti Koštuničinih ljudi, a samim tim i ukupna netrpeljivost prema Đinđićevom timu. Bilo je vrlo jasno da DSS ne gleda sa entuzijazmom na Đinđića kao premijera. Mislim da je ta sujeta bila mnogo više izražena kod stvarnih "čuvara taštine i sukoba", tačnije kod ljudi iz kabinetâ dvojice predsednika, nego kod samog Đinđića ili kod samog Koštunice. Njih dvojica, kao premijer i predsednik, jednostavno nisu imali mnogo vremena da se bave time i da o tome razmišljaju.
Nisam se nadao ni da će Đinđić dozvoliti podelu članova Vlade Srbije na one koje je on lično odabrao, za koje odgovara i stoji iza njih, i na one druge članove Vlade koji su mu namet­nuti političkim kompromisom. Odjednom su se u okruženju premijera pojavili neki ljudi koje niko nije znao pre 5. oktobra. I koji nisu imale nikakvu ulogu u borbi protiv Miloševića. Takve ljude je imao i Voja Koštunica u svom kabinetu. Obojica su tako pokazala da u suštini ne veruju svojim koa­licionim partnerima i saradnicima iz DOS-a i da vlast žele da dele samo sa ljudima koje su sami odabrali.
Često sam govorio da politički život u nas liči na lutkarsko pozorište. Javnost vidi lutke i predstavu, ali ne i one koji vuku konce iza scene. Tek Bebino svedočenje otkriva da je veću ulogu od Predsedništva DOS-a, Vlade i njenog kolegijuma imao trio: Beba - Čume - Legija.



"PRLjAVI HARI"


U TAKVIM političkim uslovima prihvatio sam da budem i ministar un­utrašnjih poslova Srbije. Situacija u samom Ministarstvu može se opisati sa dve reči: jad i beda. Mnogi u Vladi Srbije bavili su se tim ministarstvom i policijom. Svi su imali neke, već go­tove, koncepte reformi policije i kadrovskih promena. Imali su čak i ime­na ljudi koje su "videli" na pojedinim mestima. Posle Bebinog svedočenja znamo ko su bili glavni kadrovici. I zašto nisu uvažavane primedbe moje, drugih kolega, "Otpora", pa čak i odbora DS. Brzo sam shvatio da su na mene gledali kao na „prljavog Harija“, čoveka koji treba da obavi „prljavi posao“, uhapsi i isporuči Miloševića, i ode şa „prljavom vodom“. Niko nije ni slutio da ću se mešati u svoj posao, reformu policije i borbu protiv kriminala. A pogotovo ne da će policija hapsiti i uvažene partnere Vladimira - Bebe Popovića.





Na DOS vršeni veliki pritisci da se mnogi ljudi uhapse. Inspektori policije - telohranitelji vlasnika kafića. Na kola ministra policije pucao aktivni mladi policajac. Rasformiranje "Poskoka". Policija je sve znala o srpskim mafijašima organizovanim u 109 grupa sa 650 članova. Kako je premijer "provalio" u Jagodini "Belu knjigu" o mafiji. Kako mi je Beba doveo Stanka Subotića

"NOVOSTI" će objaviti u više nastavaka pisanje ministra policije u vladi dr Zorana Đinđića - Dušana Mihajlovića. U vrelim i često kontradiktornim izjavama policijskih čelnika, članova Vlade, službenika Vlade, tužilaca i sudija, svedoka i zapisničara, saznanja i procene prvog čoveka srpske policije mogu, verovatno, da bace i novo svetlo na novu, ozbiljnu temu: politička pozadina ubistva premijera Srbije. "Novosti" otvaraju svoje stranice da i drugi učesnici, pre svega zbivanja, kažu svoje stavove i poglede, svoja saznanja i tumačenja jednog dramatičnog vremena i tragične smrti. Raznolikost u tome ne smeta. Biće na kraju, samo - jedna istina.