Siva zona politike

Piše: Dušan Mihajlović

U DOS-u je postojala ozbiljna dilema - šta nam valja činiti sa Vojskom Jugoslavije, sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Srbije i sa Resorom državne bezbednosti MUP Srbije? Došli smo u paradoksalnu situaciju da smo bukvalno svi mi, dakle celo Predsedništvo DOS-a, bili za to da general Nebojša Pavković i general Rade Marković odmah podnesu ostavke. Neki članovi Predsedništva su tražili njihovu ličnu odgovornost, hapšenje i suđenje. Jedini koji je bio protiv toga da se Nebojša Pavković i Rade Marković smene ili otpuste, bio je predsednik Jugoslavije dr Vojislav Koštunica. Za svoje protivljenje smenjivanju Markovića nije dao nikakvu argumentaciju, dok su mu kod Pavkovića argumenti bili da ćemo dovesti u pitanje funkcionisanje države, vojske i bezbednosti, kao vitalnih državnih funkcija. Bio je ovo prvi slučaj podele unutar, do tada, jedinstvenog DOS-a.
Na jednom od prvih sastanaka Predsedništva DOS-a, kada smo razgovarali o tome šta da se radi u oblasti bezbednosti, izašao sam sa idejom da se odmah formira savet za nacionalnu bezbednost, koji će objediniti rad svih vojnih, civilnih, diplomatskih i drugih službi za bezbednost u čitavoj zemlji. I da se međusobni rat tajnih službi, koji čak ni u Titovo vreme nije prestajao, spreči ili zaustavi. Međutim, ni taj predlog jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica nije prihvatio, bez obzira na to što sam bio veoma uporan i ponavljao ga iz sednice u sednicu.

TAJNE VEZE
OVO sam napisao u svojim zapisima. Tada nisam znao ko stoji iza pojavljivanja Legije, Čumeta i Šiptara na ulicama Beograda, u zgradi Skupšine Beograda, gde je bilo sedište DOS-a, na inauguraciji predsednika države. Tačnije, o tome se javno šaputalo, ali važnije je to što o dogovorima sa njima i njihovoj ulozi niko nije upoznao Predsedništvo DOS-a. Tek iz svedočenja pred Specijalnim sudom Vladimira - Bebe Popovića saznajemo ključne podatke o tome. Zato ću morati da ga citiram i da pravilno protumačim njegovo svedočenje.
Beba svedoči: “Da, da. Hteo bih, pre nego što pređem na konkretne stvari koje se odnose na sam ovaj proces i suđenje za ubistvo Zoranovo, da napravim kraći uvod i da objasnim nešto što mislim da je vrlo važno, a što je do dana današnjeg nerazjašnjeno: o jednoj izmišljenoj i lažnoj vezi između Zorana Đinđića i, navodno, nekog podzemlja, sive zone iz vremena dok je bio opozicionar, a naročito u vreme kada je postao predsednik Vlade. Znam i ko je to uradio i zašto je to uradio.“
I nastavlja: “Zašto sve ovo govorim? Govorim zbog toga što je tokom te 1996-1997, a naročito 1999. godine, kada je Zoran Đinđić bio proglašen `izdajnikom broj jedan ove države` i čovekom koji je naručio bombardovanje i koji je u stvari `sluga nemačke države` i koji `ovde ima zadatak da se što više štete nanese`, on morao da ima kontakte sa raznoraznim društvenim slojevima i strukturama. Zbog čega? I zbog ogromne odgovornosti koju je taj čovek imao, a to je - da je bio predsednik najveće opozicione ili jedine opozicione stranke u državi, i da je u isto vreme bio čovek koji je bio odgovoran za hiljade i hiljade drugih ljudi koji su za njim mesecima hodali i tukli se sa policijom, pili suzavce, ili mnogi od njih gubili poslove, bili ubijani i tako dalje, i tako dalje. Iz tog perioda i potiču Zoranovi kontakti sa određenim funkcionerima Miloševićeve vlasti, što mu se kasnije na vrlo ružan način imputiralo. Na primer, susreti sa Jovicom Stanišićem, koji su se desili jedanput ili dvaput za sve to vreme, znači do 5. oktobra, i to na nekim privatnim skupovima. Ili kontakti sa nekim ljudima za koje se kasnije ustanovilo ili utvrdilo da su šefovi kriminalnih grupa. Da li je on u to vreme znao da ti ljudi pripadaju sivoj zoni? Naravno da je znao i naravno da se sa njima viđao upravo zbog toga da bi od njih dobio informacije, da bi saznao koji su to razlozi, elementi koji prete ne samo njemu lično, jer je on o sebi najmanje vodio računa, nego prete onim ljudima za koje je on osećao odgovornost, pošto je bio njihov predvodnik. I tu dolazimo do 2000. godine i do priprema za izbore... To je vreme kada svakog dana dolazi do ubistava na ulicama... Nikakva tajna nije da to radi mafija povezana sa Službom državne bezbednosti. Nikakva tajna nije da to radi JSO... “
Očito je i Bebi teško da objasni neobjašnjivo. Šta je lider opozicije imao sa „određenim funkcionerima Miloševićeve vlasti“? Ko je za koga u stvari radio? U jednoj rečenici kaže: „kontakti sa nekim ljudima za koje se kasnije ustanovilo ili utvrdilo da ti ljudi pripadaju sivoj zoni“, da bi odmah u sledećoj ustvrdio da je Đinđić znao i tada sa kim ima posla. Čak i da zna da ti ljudi sa kojima se viđa ubijaju po Beogradu. Pošto pominje i susrete na slavama, zna se ko kod Srba ide kome na slavu.


S ONE STRANE
I ONDA Beba nastavlja o pripremama za 5. oktobar: “Do nas su dolazile informacije da oni spremaju bojevu municiju za taj dan i da će tog dana doći do krvoprolića. Pokušali su ljudi iz državnih organa, određeni funkcioneri policije, neki i visoki, da stupe sa Zoranom u kontakt. Stupili su sa njim u kontakt i tražili od njega da otkaže taj miting. U protivnom, oni ne garantuju, i tako dalje, i tako dalje... Zbog svega toga dolazi do tog susreta i tog kontakta, da li je bio 4. ili 5. oktobar, ne znam, to uopšte nije ni bitno, između Zorana Đinđića i komandanta JSO... I do tog kontakta dolazi, ne znam tačno, to ne mogu da tvrdim, ali znam da je posrednik u tome bio Dragoljub Marković, jer je Dragoljub Marković poznavao Ljubišu Buhu Čumeta i to je bila jedina, da tako kažem, posredna veza i kontakt Zorana Đinđića sa nekim ljudima iz nekog podzemlja, te kategorije i te vrste. Mada je tokom perioda opozicione borbe i terora, koje je morao da preživi za vreme vladavine Slobodana Miloševića, mislim naročito na godine od 1995. do 2000, imao i neke druge kontakte. Podsetiću vas i na to da su ljudi koji su bili njegovo obezbeđenje, bili ljudi koji su u mladosti bili sa one strane zakona... Ali te vrste kontakata pripadnika njegovog obezbeđenja činili su korpus nekih posrednih saznanja o tome šta se dešava u beogradskom podzemlju, šta se u beogradskom podzemlju priča, ko je s kim povezan, ko je s kim u kakvim odnosima, i tako dalje.... Dragoljub je dao tu neke garancije..."
I ovde Beba otkriva mnoge nepoznate detalje njegovog opozicionog delovanja. Saopštava nam da je Đinđić: „naročito od 1995. do 2000. imao i neke druge kontakte“. Pošto svedoči o kontaktima sa funkcionerima Miloševićevog režima, šefom njegove tajne službe i mafijaškim vođama, na koje to „druge kontakte“ misli? Da li je reč o kontaktima sa predstavnicima stranih obaveštajnih službi, jer se jedini oni mogu dodati listi sumnjivih kontakata? I da li je reč o Đinđićevim ili Bebinim kontaktima? Svakako da Beba duguje razjašnjenje i ove enigme. Kao i objašnjenje o „nekim garancijama“ koje je Dragoljub dao u vezi sa Đinđićevom bezbednošću tokom susreta sa komandantom JSO-a. Zanimljivo je da se Beba negativno određuje prema ljudima iz njegovog ličnog obezbeđenja, koji su to ostali i kad su prešli u SMUP, pre nego što je Đinđić postao premijer.
Beba objašnjava i opredeljivanje vrha Državne bezbednosti prema novoj vlasti: “Ti novi su bili Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić. I jedan deo vrha Državne bezbednosti, oličen u Radetu Markoviću i njegovim saradnicima, ide ka prijateljima, saradnicima Vojislava Koštunice, a Legija ide ka Zoranu Đinđiću.“
Komentar nije potreban.
Potom prelazi na svoju omiljenu temu: “Vojislav Koštunica je proglašen za predsednika. Postao je predsednik. Otišao je u kabinet, okružio se ljudima Slobodana Miloševića, koji su bili u toj zgradi, od obezbeđenja do ostalih saradnika po kabinetima. Počeo je da dovodi u svoj kabinet ljude kojima je jedina zajednička crta bila mržnja prema Zoranu Đinđiću, koja je bila ili lična ili je poticala otuda što nisu uspeli da dobiju neke funkcije koje su želeli da dobiju. Na primer, savetnik za medije Vojislava Koštunice postao je čovek koji nije uspeo da bude direktor `Politike` i za to je lično okrivio Zorana Đinđića, i to javno. Svakodnevno je u javnosti istupao protiv premijera, ogovarao ga, vređao... Njega je Koštunica uzeo za savetnika za medije“...
Beba zaboravlja svoje ranije druženje sa Tijanićem, njegovu ulogu u pripremi javnosti za Koštuničinu kandidaturu i činjenicu da se u zemlju vratio da pomogne DOS-u u kampanji, na poziv nekoliko lidera DOS-a, među kojima smo bili Žarko Korać i ja. Pripisuje Tijaniću ambicije da je hteo da bude direktor „Politike“, a istina je sasvim drugačija. Tijanić je na mesto direktora „Politike“ izabran po predlogu usvojenom na sednici Predsedništva DOS-a. Svi su glasali za taj predlog, uključujući i Čedomira Jovanovića, koji je na sastanku zamenjivao odsutnog Đinđića. Beba je time počeo prljavu igru „čiji je šef bolji“, koja se pretvorila u „rat kabineta“, kako sam krstio poguban sukob Bebe sa Tijanićem i drugim Koštuničinim savetnicima.
Beba zatim nastavlja: “Vojislav Koštunica u to vreme izigrava `kraljicu`, putuje po svetu, prima čestitke, Srbija ulazi u Ujedinjene nacije, građane više ne interesuje šta se dešava iza scene, postali smo deo sveta. A u isto vreme svi su i dalje na svojim funkcijama, svi oni za koje znate da su ubijali, pljačkali i krali su tu oko vas... I tog trenutka ta njegova iznuđena izjava - da neće dati da oni idu u Hag - i te priče kao pokušaji da se uznemiri JSO i da se napravi neki novi postpetooktobarski puč. A taj postpetooktobarski puč nije trebalo da bude puč da bi se Koštunica uklonio, nego bi Koštunica ostao kao figura, ali bi se ovo "radikalno krilo" DOS, što je tad tako i nazivano, koje je predstavljao Zoran Đinđić, uklonilo, pa bi se onda tu verovatno napravio neki kompromis, kako to već u Srbiji ide - nema veze šta je bilo, sada smo prijatelji, koaliciona vlada, koncentraciona vlada, pa šta ima veze, pa neka dođe i Milošević i tako dalje, i tako dalje... Znači, zbog te odgovornosti je to uradio. Možda je dao još jedanput ili dvaput izjavu na tu temu, ili na temu Jovice Stanišića. To je sve što je taj čovek ikad pozitivno, afirmativno, ili bilo šta rekao o toj jedinici“...
Opet Beba izvrće suštinu. Đinđiću su, po njegovom mišljenju, dozvoljeni susreti i dogovori sa onima „za koje znate da su ubijali, pljačkali i krali“, a Koštunici ne.

"HEROJSKA JEDINICA"
NASTAVLjA sa ulogom JSO-a i opisom njenog komandanta: “Tako dolazi do 5. oktobra, dolazi do te čuvene priče da je JSO spasla pokolj u Beogradu, što nije tačno. Odnosno, delimično je tačno... Onda je od toga stvorena priča, vrlo brzo je stvorena priča zato što je bilo potrebno da se stvori mit, da iza toga stoji čojstvo i junaštvo JSO... Tu mu je u prilog išla još jedna stvar, a to je da je Zoran Đinđić bio prinuđen da da nekoliko izjava koje su potpuno zacementirale tu njegovu priču... To su bile izjave da je JSO herojska jedinica, da ne dozvoljava da mu iko dira komandanta i njih, i da, dok je on na vlasti, nikad niko od njih neće otići u Hag...“
Ovde Beba zaboravlja da je priča o kojoj govori cementirana izjavama Đinđića da će „pre otići sa vlasti nego što će dozvoliti da se ovim junacima nešto desi“. A zna se ko je bio Đinđićev čovek za odnose sa javnošću.