Poigravanje sa državom

Piše: Dušan Mihajlović

U predvečerje predsedničkih izbora, Slobodan Milošević je išao iz greške u grešku. Pitanje je sada da li su te greške bile U predvečerje predsedničkih izbora, Slobodan Milošević je išao iz greške u grešku. Pitanje je sada da li su te greške bile samo rezultat njegov­og rada ili je Milošević jednostavno bio tako vođen. Kada su objavljeni rezultati izbora 2000. godine, Milošević je napravio istu grešku kao i posle lokalnih izbora. Pokušao je da promeni rezultat. Time je izazvao re­volt građana širom Srbije, koji su ustali u odbranu svog glasa. Da Milošević to nije uradio, tačnije da je odmah priznao rezultate izbora, čes­titao Koštunici i povukao se na "rezervni položaj", politička situacija bila bi potpuno drugačija, odnosno mnogo pogodnija za njega i za socijaliste, a neuporedivo teža za DOS.

KRIZNI ŠTAB
Nova demokratija je u protestu 5. oktobra učestvovala kao i sve druge stranke DOS-a. Izveli smo svoje članstvo i pristalice na ulice Beograda i drugih srpskih gradova. Učestvovali smo u organizovanju neprekidnih kolona građana, koji su iz provincije dolazili u Beograd. Na moju nesreću, neposredno pred 5. oktobar dobio sam teško zapalenje pluća i najveći deo te nedelje proveo sam u krevetu. Posle neuspešnog pokušaja lečenja antibi­oticima morao sam da pređem na inekcije. Bilo mi je strogo zabranjeno da nešto više od nedelju dana napuštam ne samo kuću, nego i krevet. U opera­tivnoj pripremi 5. oktobra neposredno su učestvovali moji saradnici, tako da nisam bio lično uključen u sama događanja, i u dogovore koji su pravljeni sa predstavnicima pojedinih struktura društva i vlasti, uključujući delove policije, vojske i podzemlja.
Događaj, koji je odredio sudbinu 5. oktobra, po mojoj proceni, bila je pobuna u rudniku uglja "Kolubara", jer podrška rudara DOS-u bila je jezičak na vagi koji je pretegao i doprineo da revolu­cija krene u korist svih građana Srbije.
Aktivno sam se vratio u politički život 5. oktobra 2000. godine. Počeli su dogovori na Predsedništvu DOS-a o političkoj odbrani pobede, koja je izvojevana na ulicama Beograda i Srbije. Bilo je potrebno da se bunt naroda artikuliše, da se zaustavi revolucija na ulici i delovanje tzv. kriznih štabova, koji su počeli da preuzimaju vlast u pojedinim državnim institucijama, i u firmama, sa bubnjevima i kalašnjikovima, koji su oteti iz beogradske stanice policije u Ulici Majke Jevrosime. Kako se to oružje našlo kod građana, postojala je opasnost od anarhije, koja bi mogla, ako ne da dovede u pitanje građansku pobedu, onda da baci veliku senku na demokratski preobražaj Srbije. U DOS-u je zato ocenjeno da proces preuzi­manja vlasti treba vratiti u institucije i da poslovi oko primopredaje vlasti i funkcionisanja vlasti treba da se obave na miran način, demo­kratskim i političkim sredstvima.
Krizni štab DOS-a, formiran je pošto je Predsedništvo bilo veliko i neoperativno. U Štab smo izabrani nas sedmorica, sa dr Vo­jislavom Koštunicom na čelu. Svako je odmah dobio određene zadatke, pa smo profesor Miroljub Labus i ja dobili zadatak da se "pozabavimo na­jvišim državnim institucijama". Trebalo je da razgovaramo oko preuzi­manja vlasti sa predsednikom Republike Milanom Milutinovićem, predsednikom Narodne skupštine Draganom Tomićem i guvernerom Naro­dne banke Dušanom Vlatkovićem.
Obavili smo sve za manje od dva dana.

DOGOVOR SA RDB
Tokom oktobra 2000. godine, Predsedništvo DOS-a mi je poverilo i vanredan zadatak, koji je trebalo obaviti na oprezan i delikatan politički način. Naime, procenjeno je da je moguć sukob sa pripadnicima Resora državne bezbednosti, jer su pojedine grupe građana imale ambiciju da što pre stave pod kontrolu policiju i srpsku tajnu policiju. Trebalo je ostvariti kon­takt sa državnom bezbednošću, i uz njihovu saradnju, svesti mogućnost izbi­janja tih incidenata na minimum. Iako nisam poznavao Rada Markovića, načelnika Resora državne bezbednosti prihvatio sam zadatak i preko zajed­ničkog prijatelja, sa kojim je Marković igrao tenis, dogovorili smo susret.
Sastali smo se u teniskom klubu na Dedinju, koji se nalazi iznad sta­diona FK "Partizan", a ispred Karićeve vile "Jelena". Seli smo u baštu kluba, i razgovarali o tome kako da ne dođe do sukoba građana sa pripad­nicima srpske tajne policije. Rade Marković, koji je na naš sastanak došao sa grupom momaka koja ga je obezebeđivala, obučen u bluzu kakvu nose vaz­duhoplovci, obećao mi je da će se pripadnici RDB-a ponašati kao profe­sionalci. I da se ništa neće desiti, ako grupe građana, koje su posebno bile agresivne prema njemu i tražile njegovu ostavku, fizički ne napadnu pri­padnike službe. Markovićev zahtev je bio da "niko silom ne pokuša da upadne u Službu državne bezbednosti i hapsi radnike RDB."
-Ja ću bez ikakvih problema dati ostavku dr Vojislavu Koštunici i predati dužnost novom čoveku, koji dođe na mesto načelnika Resora državne bezbednosti - obećao mi je tada Rade Marković.
I na tome se taj naš razgovor završio.

JAKI MOMCI
Sledeći posao koji sam dobio od Predsedništva DOS-a bio je da organizujem sednicu Savezne skupštine i inauguraciju novoizabranog predsednika Jugoslavije dr Vojislava Koštunice. Pošto, zbog oštećenja na zgradi saveznog parlamenta, nije bilo uslova da se sednica održi na tom mestu, odlučeno je da se inauguracija obavi u Sava centru. Preneo sam za­datak saradnicima iz Nove demokratije i precizirao zaduženja za organi­zaciono-tehnički i protokolarni deo posla. Sjajno su obavili posao i sve je proteklo u najboljem redu. Ne sećam se da li je neko odbio da dođe na inauguraciju Vojislava Koštunice. Ali se sećam da su nam pred početak te vrlo važne sednice Savezne skupštine najviše smetale raznorazne službe za obezbeđivanje ličnosti, koje su se prosto sudarale u holu i u sali Sava centra.
Posle inauguracije sam obavešten da je te večeri ispred i oko Sava centra bilo nekoliko grupa bezbednjaka iz Vojske Jugoslavije, iz Resora državne bezbednosti, iz JSO, koji su štitili armijske generale i funkcionera tajne policije, i nekoliko grupa "jakih" momaka iz više delo­va grada, uključujući i Surčin i Zemun, koji su kao telohranitelji bili sa pojedinim liderima DOS-a. Obaveštavaju me i da se Rade Marković žali na stalne pritiske i zahteve jedne neformalne grupe da njoj podnese ostavku i preda dužnost. Kako je to rađeno "u ime DOS-a", skrenuo sam pažnju Zo­ranu Đinđiću i drugim liderima u DOS-u, tražeći da se prekine sa tim pritiscima. Sreća je što je cela manifestacija u Sava centru protekla bez ikakvog incidenta, s obzirom na tako veliku koncentraciju mladih ljudi iz različitih vrsta obezbeđenja, što je čitavu situaciju oko inauguracije Vo­jislava Koštunice činilo jako ranjivom i veoma osetljivom.
To je bio način da se proces borbe za promene vrati u institucije, odnosno u političke tokove i da se više ne maše kalašnjikovima i ne talambasa bubnjevima. Meni je, kao političaru, bilo potpuno jasno da, kako dođeš na vlast, tako ćeš sa vlasti i da odeš. Nisam pristalica revolucionarnog preuzimanja vlasti. Ali i ovo je imalo svoju cenu. Dogovor o formiranju Prelazne tro­jne vlade i o novim parlamentarnim izborima u Srbiji u decembru 2000. go-dine, dao je četiri meseca staroj vlasti da se povrati od poraza i da se kon­soliduje. I što je još gore, da ukloni mnoge tragove političkog nasilja, do kojih bi DOS lako došao da je nastavio da primenjuje revolucionarnu prav­du. Sada se zna da je krajem oktobra 2000. godine, na Banjici, danonoćno uništavana dokumentacija RDB-a, koja bi danas dala potpuno drugačiju sliku o mnogim događajima u Srbiji u poslednjih 15 godina.



"Novosti" će objaviti u više nastavaka, pisanje ministra policije u vladi dr Zorana Đinđić - Dušana Mihajlovića. U vrelim i često kontradiktornim izjavama policijskih čelnika, članova Vlade, službenika Vlade, tužioca i sudija, svedoka i zapisničara, saznanja i procene prvog čoveka srpske plicije mogu, verovatno, da bace i novo svetlo na novu, ozbiljnu temu: politička pozadina ubistva premijera Srbije.
"Novosti" otvaraju svoje stranice da i drugi učesnici, pre svega zbivanja kažu svoje stavove i poglede, svoja saznanja i tumačenja, jednog dramatičnog vremena i tragične smrti. Raznolikost u tome ne smeta. Biće na kraju, samo - jedna istina.