Moja bitka sa mafijom

Piše: Dušan Mihajlović

BIO sam potpredsednik u prvoj demokratskoj vladi Zorana Đinđića i "privremeni" ministar unutrašnjih poslova na predlog mandatara i predsednika države Vojislava Koštunice, čijoj je stranci pripadalo to mesto.
Nažalost, moj mandat obeležila je bitka sa mafijom, mnogo više nego reforma policije, oslobađanje hipoteke prošlosti, i bilo koja druga delatnost kojom sam se bavio. Zato je to i osnovni sadržaj drugog toma "Zapisa o životu i politici" koje sam vodio u mojoj kući na Kneževcu, ispod Malog Povlena (1.347 m.n.v.) i pretočio u obimnu knjigu "Povlenske magle i vidici".
Taj simboličan naziv tačno odražava dileme sa kojima sam napustio Ministarstvo unutrašnjih poslova. U tim "maglama" su i mnogi "hendikepi" sa kojima sam došao u ovaj osinjak i bastion režima, koji smo hteli da promenimo narodnim buntom 5. oktobra. U njima su i najvažnija pitanja na koja nisam dao odgovore u svojim zapisima. Ne služi mi na čast izjava da bi "istorija Srbije bila drugačija da sam na početku ministrovanja znao ono što sam saznao po prestanku mandata".

"HENDIKEP" MINISTRA

POČEĆU o pitanjima na koja nisam dao odgovor. Ona se uglavnom poklapaju sa konstatacijama koja je dala predsedavajući sudija Specijalnog suda Nata Mesarević, prilikom izricanja presude atentatorima na premijera Đinđića. Primetila je da postoji potreba da se raspravi politička pozadina atentata, kao i pitanje kako je bilo moguće da kriminalni klan, poznat policiji, uspe da ubije premijera, odnosno, gde su BIA i MUP zakazali u obezbeđivanju premijera?
Odmah po dolasku u MUP shvatio sam da je mafija osnovni problem, ne samo policije, već čitavog društva, i ustvrdio sam da ćemo sve probleme demokratski rešiti, političkim sredstvima, ali da od ishoda borbe sa mafijom zavisi - da li će Srbija biti "balkanska Kolumbija ili savremena evropske država". Brzo sam shvatio i da su policiji vezane ruke i da postoji neka viša sila koja sabotira sve njene prave napore u borbi sa tom Hidrom sa bezbroj glava.
Istina, na određeni način sam i odgovorio na to pitanje, zapisujući da su to oni koji su omogućili puštanje Šiptara i Kuma iz zatvora u kome su se našli posle optužnice za zločinačko udruživanje, otmicu Miškovića i brojna druga krivična dela. Da su oni ostali u zatvoru i osuđeni po navodima iz krivične prijave MUP-a, ne samo da još ne bi bili na slobodi, nego ne bi bilo ni pobune "crvenih beretki", pa ni akcije "Stop Hagu", odnosno pucnja u državu i ubistva premijera Đinđića. Ali, dok sam bio ministar nisam saznao ko je taj tajanstveni moćnik koji nam vezuje ruke. Moji saradnici su izbegavali da o tome govore, jer su znali moć tadašnjeg podzemlja, a možda su neki i sumnjali da i ministar pripada toj svemoćnoj organizaciji. Treba imati u vidu i spomenute "hendikepe" sa kojima sam došao.
O kojim je "hendikepima" reč?
Reč je o tome da novi ministar nije imao kontakt ni sa jednim rukovodiocem iz nasleđene strukture državne i javne bezbednosti. Još teži "propust" je činjenica da mi nijedno ime, ni lice, iz tzv. "Bele knjige" nije ništa značilo. Prvi koga sam upoznao na početku mandata, bio je Milorad Luković Legija, a poslednji koga sam upoznao, na kraju mandata bio je Stanko Subotić Cane. Ni jednog, ni drugog nisam upoznao svojom voljom i po svom zahtevu.
Dalje, nisam bio obavešten o dogovorima koji su predstavnici DOS-a napravili sa pojedincima iz državnih struktura bezbednosti vojske i policije, i podzemlja. Jednostavno, nisam u njima učestvovao, niti me je neko o njima informisao. A kada sam o tome pitao mandatara za sastav nove republičke vlade Đinđića, prilikom razgovora o mom ulasku u vladu kao potredsednika, on je energično negirao da oni postoje i da vlada ima obaveza prema bilo kome ko se poziva na "zasluge" za 5. oktobra.

BEBA RASTERAO MAGLE

OSTAJE da objasnim zašto sam ćutao, što govorim tek sada.
Rekao sam da kao ministar nisam znao sve odgovore. Teškoće i sumnje koje sam imao, opisao sam najbolje, zapisujući i ove rečenice, još 2002. godine: "Pritisci mafije na policiju i mene tada se pojačavaju. Imao sam utisak da se `surčinska mafija` prosto igra sa mnom i da na volšeban način nalazi puteve do vlasti. Osećao sam da ostajem sam. Mnoge kolege nisu htele da se zameraju svemoćnim bosovima, i na razne načine nastojali su da ne budu njihova meta".
Ćutao sam o tome iz pijeteta prema pokojnom premijeru i da ne otežavam poziciju DOS-a, koja je ionako bila preteška. Nisam hteo da neko tada dovede u pitanje Đinđićevu ulogu u borbi za modernu Srbiju, niti kasnije da osporava političku prirodu atentata, zbog mojih sumnji u njegove saradnike i njihove veze sa podzemljem, uključujući i one koji su likvidirali Đinđića.
Posle 10 godina, vratio sam se poslu od koga sam živeo. Smatrao sam da ne treba da se mešam u sudski proces koji je počeo. Mirno sam podnosio nerazumevanje i šikaniranje mnogih koje je "Sablja" zakačila ili promašila. Nisu me razumeli ni kao ministra, zašto bi me razumeli danas. Tako nisam slušao ni Bebino niti druga svedočenja pred Specijalnim sudom. Smatrao sam da država treba da radi svoj posao.
I onda me je gospodin Vladimir - Beba Popović probudio iz udobne političke penzije, somnabulnom optužbom da sam naredio akciju "Mreža" da bih "ucenjivao" Stanka Subotića, čoveka koga ne bih ni upoznao da mi ga Beba nije doveo. Shvatio sam da se nešto veliko iza brda valja i da Beba nešto drugo ima u planu. Zato sam seo i pažljivo pročitao Bebina "sabrana dela". Zahvalan sam mu na njima. Njegova otkrića u "Insajderu", "Statusu", i nadasve, u knjizi "Svedočenja", rasterala su moje "magle". Dobio sam saznanja koja su mi nedostajala.
Kada se upoznaju "sabrana dela" Vladimira - Bebe Popovića, nije teško razumeti zašto je on toliko aktivan u poslednje vreme. Bivši ministar pravde Vladan Batić ima objašnjenje: "Njegova životna misija je da se otkriju nalogodavci, organizatori, inspiratori, podstrekači ubistva Zorana Đinđića, politička pozadina ubistva Zorana Đinđića" i da tvrdi da se "neće smiriti dok to ne dokaže". Sve govori da je nešto drugo u pitanju. Da bismo to razumeli treba poći od Bebine najave u časopisu "Status" da će se vratiti u politiku "ako u Srbiji dođe vreme da vam za bavljenje politikom neće trebati i stomak". Do tada, on će političkom scenom u Srbiji upravljati iz Beča i Londona i na način na koji je to radio u svojim najboljim vremenima. Naveo je i svoje zastupnike koji će se time baviti do njegovog povratka.
Ali, da bi Beba došao na vlast, treba prepraviti istoriju i pridobiti javno mnjenje. Kako je danas osnovna politička tema odnos prema Kosovu i Metohiji, treba i tu naći rešenja. Da se Vlasi ne dosete, da je reč o borbi za vlast. A zna se da pitanje vlasti u Srbiji nije više interes samo njenih građana, već i mnogih faktora u međunarodnoj zajednici.
To smo već videli u velikoj operaciji združenih domaćih i međunarodnih demokratskih snaga rušenja Miloševićevog režima. Jedini cilj je bio skinuti Miloševića sa vlasti. Tada su sva sredstva bila dozvoljena i svi dobrodošli. Uključujući i kontraverzne biznismene, pa i lidere podzemlja. Uz međunarodnu zajednicu, veliki saveznik demokratske opozicije u Srbiji bila je demokratska vlast u Crnoj Gori.
Da ne elaboriram dalje o ovoj temi koja je već istorijska, već da vidimo koja je danas centralna tema na Balkanu istih onih snaga koje su nas izdašno pomagale u rušenju Miloševića.

PRANJE BIOGRAFIJE

I VRAPCI na grani znaju da je danas ta tema, ili bolje rečeno, zadatak - nezavisno Kosovo. I pridobijanje podrške za to, kako u svetu, Ujedinjenim nacijama, tako i u javnosti i političkim strukturama Srbije. Opet, svim sredstvima. I opet su dobrodošli svi, čak i oni koji su do juče bili nepoželjni i sa kojima nije bilo poželjno družiti se.
Međutim, isto tako je jasno da se na vlast u Srbiji ne može doći sa "potpisom na nezavisnost Kosova". Ali se na vlast može doći ako ste "jedini, pravi i autentični" nastavljač dela pokojnog premijera Zorana Đinđića. Jer on jeste borac za demokratsku, evropsku i modernu Srbiju. I atentat na njega jeste pucanj u državu sa nesumnjivom političkom pozadinom. Zato se Beba upire da bude njegov naslednik i "apostol", kako bi svaki napad na sebe predstavio kao napad na samog Zorana. U našim političkim prilikama Zoran Đinđić jeste "politički svetac", ali Beba nije Đinđićev "apostol".
Da bi postao to što želi, mora da opere svoju biografiju. Iz nje se moraju izbaciti sve veze sa šefovima podzemlja koji su, kada su se posvađali sa Bebom, krenuli na premijera Đinđića. Takođe, i njegova uloga u vođenju poslova državne i javne bezbednosti, uključujući i brigu o poslovima premijerovog obezbeđenja. Istina, sam Beba se čak i hvali tim svojim ulogama, ali se zaklanja iza mrtvog Đinđića i tumači ih na svoj način.
Treba doterati i Đinđićevu biografiju. U njoj nisu poželjni detalji o tome kako se "preumio" tokom jeseni 2002. godine. Nisu poželjni razgovori sa Dobricom Ćosićem, Đinđićev plan za Kosovo, kao ni njegov "Najlošiji scenario", koji nam je podelio pred smrt, tražeći da svi ministri naprave planove za slučaj ponovnog zaoštravanja odnosa sa međunarodnom zajednicom, zbog Kosova, Republike Srpske. Đinđić, kao državnik koji brani nacionalne interese, ne uklapa se u taj scenario. Ne uklapa se ni podatak o razlazu sa Bebom i činjenicom da je zabranio davanje podataka BIA njemu, čim je odlučio da krene u konačan obračun sa mafijom, zbog čega me je i zadržao na mestu ministra i pored dogovora da početkom jeseni 2002. pređem na potpredsedničko mesto.
Da bi se srušila ova "neposlušna" vlada i dovela poželjna, treba prvo kompromitovati lidere vladajuće koalicije. "Koštunica je ubio Đinđića!", Tadić "mrzi Zorana Đinđića!", "G 17 plus je mafijaška organizacija!" Niko ne valja, uključujući i one koje je Đinđić predložio, kao što su današnja predsednica Vrhovnog suda Vida Škero, razni Vučetići, Ivoševići, Karamarkovićeva i drugi. "Srbija mi izgleda tačno onako kako su Koštunica i njegova banda i najavljivali, a ja početkom 2004. u jednom intervjuu predvideo. Pučisti od 12. marta, uz pomoć ratnih zločinaca, a predvođeni frustriranim akademicima, udbaškim vladikama i Miloševićevim tajkunima vode Srbiju u 19. vek, ne bi li tamo uz pomoć KGB-Rusije izemnili istoriju i kako bi Dobrica, Koštunica, Matija i Jovica ispravili `nepravdu` i završili ono što nisu bili u stanju Miloš i Apis, Ratko i Radovan". "Danas medijima vlada novac, strah i interes". "Crkva osveštava kolevke zla: od DB-a do KOS-a zato je vode lopovi, pedofili, doušnici Udbe, secikese i zločinci na čelu sa onim `Svetim čovekom` koga su tako prozvale pevaljke i kurve, ubice i lopovi, pa sad svi, kao papagaji, horski to ponavljaju".
Zašto se Beba toliko obrušava na sve nacionalne institucije u Srbiji? Vredi se zamisliti.
Za izvođače radova Beba ne treba da brine. Dok bude para biće i igara, kao i prodanih duša koji će obaviti taj prljavi posao. U ime najviših ideala. Biće, istina, nekih koji neće ni znati šta rade. Već viđeno u Srba!

BEZ PODATAKA
U "POVLENSKIM maglama" nema ni odgovora na drugo pitanje koje je pokrenula sudija Mesarević: kako je "zemunski klan" uspeo da ubije premijera pored BIA i MUP?
Zašto ih policija nije ranije uhapsila, već sam delimično dao odgovor - policiji su bile vezane ruke. A i kad ih je uhapsila, njihovi zaštitnici i šefovi su našli načina da ih oslobode, i zatvora i optužbi. Policija i ministar bili su na tapetu javnosti, a ne otmičari.
Odgovor na drugi deo problema, šta je radilo premijerovo obezbeđenje, je još jednostavniji. Iz meni, tada nepoznatih razloga, sistem premijerovog obezbeđenja bio je "država u državi". Nijedan akt, od plana, ljudi, sredstava i mera, nije išao preko ministra i njegovog kabineta. Takođe, nijedna informacija o ugroženosti premijera bukvalno nijedna, nije došla od nadležne službe.