Tri fatalne odluke

TRI poslednje značajne odluke koje je doneo Nikola II - stupanje Rusije u Prvi svetski rat (ponajmanje zbog toga da bi zaštitio svoju slovensku braću), preuzimanje vrhovne komande nad vojskom i odricanje od krune - bile su fatalne i po imperiju i po njega samog.
Rusija je ušla u rat nespremna. Euforiju, koju su pratili početni uspesi u Galiciji i na južnom frontu, ubrzo je potisnula potištenost i očajanje zbog poraza u istočnoj Pruskoj. Godine 1915. - bila je izgubljena Poljska, a pored nje Litva i Kurlandija. Broj izbačenih vojnika iz stroja premašio je te godine cifru od dva miliona ljudi.
Usred te tragedije, Nikola je u avgustu 1915. smenio velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i lično preuzeo komandu nad oružanim snagama. Motivi koji su stajali iza ove Nikoline druge odluke različito su tumačeni. Jedni su bili ubeđeni da je car, uveren u svoju popularnost i autoritet, time nameravao da popravi poljuljani moral vojske, drugi su pak tvrdili da su razlozi bili lične prirode. Do cara su doprle glasine da se u prestonici kovala zavera protiv njega i da su zaverenici nameravali posle njegovog svrgavanja da ponude krunu njegovom stricu Nikolaju Nikolajeviču.
Ova Nikolina odluka o preuzimanju komande nad vojskom, doneta uprkos odvraćanju njegovih najbližih i najvernijih saradnika, ozlojedila je vojnu vrhušku, koja je, uz sva uvažavanja, cara smatrala preispoljnim vojnim diletantom.
NIKOLA Aleksandrovič Romanov je stekao u mladosti sasvim solidno obrazovanje. Za trinaest godina, koliko je trajao njegov duhovni dril, njegova interesovanja za vreme tog kursa (specijalno za njega pravljenog, pod nadzorom njegovog oca, ali ipak gimnazijskog novoa) bila su mnogo veća za one oblasti koje bi pre pristajale nekom potonjem intelektualcu tzv. opšteg tipa nego jednom vladaru. Veoma je uspešno savladao tri strana jezika, sa čime se malo ko od njegovih savremenika mogao pohvaliti - engleski, francuski i nemački - a preko majke, danske princeze Dagmar, delimično i danski. Rusku literaturu poznavao je veoma dobro, a ni svetska mu nije bila strana. Traljavo su mu "išli" oni predmeti koji bi mogli da se svrstaju u praktičnu obuku za upravljanje zemljom - prava i ekonomija.
Najmanje dara je, izgleda, ispoljio u najvažnojoj oblasti, po ondašnjim merilima, u savlađivanju vojnih veština. Za vreme obuke u Preobraženjskom puku, u kome je služio dve godine kao mlađi oficir, kao i na sezonskim kursevima, u konjičkom i artiljerijskom puku, nije se posebno isticao. Uprkos tome što je bio carev sin jedva je dogurao do čina pukovnika. Komandanti frontova, sujetni generali i profesionalni vojnici, nikako nisu mogli da se pomire sada sa tim da primaju naređenja od jednog priučenog i na silu proizvedenog pukovnika.
Nije, međutim, Nikola ozlojedio samo generale već i obične podanike. Odlazeći na front, on je u Petrogradu ostavio da zemljom upravlja njegova supruga Aleksandra Fjodorovna, uz pomoć, kako se verovalo, njihovog zajedničkog prijatelja, proroka i iscelitelja, polupismenog, ali veoma uticajnog Grigorija Raspućina. I Aleksandra Fjodorovna i Raspućin su bili otvoreno protiv rata sa Nemcima. Carica zbog svog porekla (u tom trenutku gotovo da je niko više nije ni oslovljavao imenom ili titulom, već posprdno "ona Nemica") i ličnih emocija, a Raspućin zbog svojih crnih slutnji i vizija da taj rat "samo može da donese veliku nesreću". Bez obzira na njihove motive, to u tom trenutku nije bilo nimalo patriotski i zvučalo je kao svetogrđe.
MNOGI savremenici, koji su dobro poznavali Nikolu Drugog, opisivali su ga kao slabog i bezvoljnog čoveka i ta njegova osobina, po mišljenju i nekih istoričara, bila je na granici patologije. Tvrdilo se da je vazda bio pod nečijim uticajem, najpre pod majčinim, a potom pod mnogo pogubnijim - uticajem svoje žene.
Nije sporno da je Aleksandra Fjodorovna volela da se meša u stvari koje su spadale isključivo u nadležnosti njenog supruga, ali ne u većoj meri nego što to čine i druge supruge. Kada se pažljivije podvrgnu analizi odluke kojima je ona direktno ili indirektno kumovala, slika je znatno drukčija od one koju je stvarala ruska štampa pre Februarske revolucije i posle nje, predstavljajući cara kao mlakonju i papučara. Uticaj Aleksandre Fjodorovne bio je minoran. Sve ključne, i po pravilu, fatalne odluke Nikola II je doneo bez ikakvog njenog uplitanja.
Ona nije birala ni neprijatelje ni saveznike svoje druge domovine, niti je pak učestvovala u donošenju odluke o odricanju od prestola, koja se ticala i njene sudbine. O toj odluci saznala je postfestum, i to od drugih lica, a ne od supruga, koji nije našao za shodno čak ni da je obavesti o toj svojoj nameri.
Ništa manje nije preterana ni tvrdnja da je Grigorij Raspućin, čudotvorac i caričin prijatelj, preko nje ostvarivao uticaj na kadrovska rešenja i državne odluke. Te tvrdnje lasirali su oni koji su, videvši sebe kao bogomdane kandidate na ključnim mestima u carevini, ostali kratkih rukava. Ti gubitnici nisu se libili da carici imputiraju čak i intimnu vezu sa "božjim čovekom", neotesanim i polupismenim seljakom, kome higijena nije bila jača strana.
Nije u potpunosti tačna ni tvrdnja da je carica inficirala cara okultizmom. Astologija, prizivanje duhova i druge mistične "discipline" fascinirale su i Nikolinog oca i Nikolinu majku, kao i njegovu baku. Sklonost ka okultnom u njegovom slučaju bila je, reklo bi se, nasledna. U Aleksandri Fjodorovnoj car je samo našao srodnu dušu.


(Nastaviće se)