Najava tragedije

CARICA je upoznala francuskog "maga" Filipa istovremeno kad i njen suprug i vrlo brzo je postala najtrofejnija žrtva u njegovoj "karijeri". Da sve bude poraznije nego što jeste, carica nije prestala da mu veruje čak i onda kada se uverila da je njegova "prognoza" o njenoj bremenitosti potpuno pogrešna.
Filip nije bio Nikolajevo otkriće. Njega je "preporučila" kneginja Anastazija (Stana), supruga kneza Jehstebreskog, potonja žena velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, Crnogorka poreklom, ćerka crnogorskog kneza Nikole II Petrovića. Ona je Filipa upoznala u Nici i preporučila ga carici i caru.
Posle Filipove smrti, preko te iste kneginje i njene sestre Milice, obreo se na ruskom dvoru novi čudotvorac - Grigorije Raspućin. Ova bivša skitnica, koja je proglasila sebe za Božjeg čoveka, ostavila je veoma snažan utisak na cara i caricu.
Upliv koji je Raspućin imao na cara, a naročito na caricu, nije bio, međutim, ni beznačajan i nije mogao da ostane neprimećen među karijeristima svih fela koji su se motali oko suverenovih skuta. Oni su veoma dobro procenili da bi preko njega mogli znatno lakše da skrenu pažnju na sebe ili da ostvare neki svoj cilj. Prevarili su se, međutim, u računici - Raspućin je svoj upliv ljubomorno čuvao samo za sebe. Kad su se definitivno uverili da je taj sebični čovek izneverio njihove nade, ustremili su se na njega i likvidirali ga.
ONO što je caricu, a preko nje i cara, vezivalo za tog sirovog i polupismenog čoveka, nije bila njegova pamet, koju su svi isticali i hvalili u prestoničkim salonima, već njegov prirodni i nesvakidašnji dar da snagom svoje volje, sugestije ili na neki drugi, samo njemu svojstven, način utiče na ljude i pojave. O efikasnosti tog njegovog dara oni su se uverili na slučaju svog sina, prestolonaslednika Alekseja. Ono što nisu mogli najpoznatiji lekari, Raspućinu je kao od šale uspevalo. Zaustavljavao je krvarenje koje je moglo da košta života malog hemofiličara. On je pružao mališanu pomoć u najdramatičnijim trenucima, čak i kad nije bio fizički prisutan na dvoru.
Nikola Aleksandrovič i Aleksandra Fjodorovna bili su mu beskrajno zahvalni.
Raspućin nije imao uticaj na cara i na državnu politiku, u onoj meri koja mu je bila pripisivana, ni u periodu između 1912. i 1916. godine. Pre svega "sveti starac", kako su ga neki tada zvali, iako nije bio ni starac ni svetac, nije imao nikakve političke ambicije, niti je žudeo za tim da bude na vlasti. Njemu su godili popularnost i značaj koji mu je pridavan, uvažavanje koje su mu ukazivali i srdačnost sa kojom je priman kao gost kod najznačajnijih ljudi tog doba i na tome se, uglavnom, sve i završavalo. Od politike više ga je zanimalo dobro piće i mastan zalogaj, a nije propuštao nijednu priliku da demonstrira svoju muškost. Za života ga je pratio glas da je polno obdaren, a "slavu" o njegovoj potenciji i genitalnoj pozamašnosti nije proneo on sam nego petrogradske dame.

GRIGORIJE Raspućin nije pripadao nijednoj političkoj partiji niti je bio član bila kakve tajne ili javne organizacije. Nisu otkriveni tragovi rada ni za jednu stranu obaveštajnu službu niti da je bio doušnik careve policije.
Svoja uverenja i mišljenja o pojedinim ljudima iznosio je javno, u svakoj prilici, čak i onda kada ga niko nije za to pitao. Ljude nije procenjivao na osnovu njihovih dela ili potencijala koje su imali. Jednostavno ih je delio na one koji mu se sviđaju i one koji mu se ne sviđaju.
Sasvim je moguće da je njegov stav o pojedinim ljudima, kada je Nikolaj bio u dilemi da li da im poveri neku od državničkih fukcija, mogao da bude jezičak na vagi. Ali, to pre spada u izuzetke nego u pravilo i više svedoči o carevoj nesigurnosti nego o Raspućinovom uticaju.
Od njegove natprirodne moći i uticaja na cara i caricu mnogo je bila jača i pogubnija moć intriga velikih knezova i njihovih dokonih supruga.
Predosećajući da mu se bliži kraj, Raspućin je uputio pismo caru, čija autentičnost, po svemu sudeći, nije sporna. Kao što je i priličilo jednom analfabeti, pismo je bilo krajnje nepismeno. Redaktori su, ispravljajući njegove pravopisne i stilske greške, oduzeli tekstu čar autentičnosti, ali mu nisu promenili smisao:
"...Osećam da ću se rastati sa životom do 1. januara... Gospodaru ruske zemlje, ako čuješ zvona koja će te obavestiti da je Grigorije ubijen, to treba da znaš ovo: ako to bude tvoj rođak, koji je izazvao moju smrt, tada niko od tvoje porodice, niko od tvoje dece ili rođaka, neće ostati živ, neće proći ni dve godine. Njih će ubiti ruski narod..."
Najavljujući svoju, Raspućin je istovremeno najavio carevu i smrt njegove porodice i njegovih mnogobrojnih, ali ne i uvek lojalnih rođaka.
Uprkos tome što su na ratištima bili uspešniji od Rusa, Nemci su već krajem 1915. bili veoma zabrinuti za krajnji ishod kampanje na istoku. Njihove snage bile su razvučene, gotovo izgubljene u beskrajnim ruskim prostorima. Brza pobeda, na koju se računalo na početku rata, sada je bila samo sanak pusti.
Snage Antante, globalno uzevši, raspolagale su znatno većim resursima, pa su nemački stratezi došli do zaključka da bi se trebalo što pre, ne pitajući za cenu, izvući iz ruskog gliba a potom sve raspoložive snage baciti na zapad. Njihove mnogobrojne tajne ponude da se sa Rusima postigne separatni mir bile su uzaludne. Nikola II se pokazao čvršćim i pouzdanijim saveznikom nego što je to iko pretpostavljao.

(Nastaviće se)