Nemci kuju zaveru

Piše: Žika Srećković

ZAVERA koja se kovala u petrogradskim salonima nije bila ni plod Nikoline bolesne mašte niti pak intriga njegove tajne policije. Ona se odvijala gotovo bez ikakve konspiracije u prestonici, a u njoj su učestvovali pored carevih najbližih rođaka, istaknuti čanovi Dume i neki generali. Jedna delegacija je u njihovo ime posetila smenjenog Nikolaja Nikolajeviča i "zvanično" mu predložila, da prihvati krunu nakon "posla" koji će oni obaviti. Ovaj je, plašeći se mogućih posledica ako zavera ne uspe, odbio ponudu. Zaverenike to, međutim, nije obeshrabrilo. Nisu bili obeshrabreni ni Nemci. Oni su imali adut u rukavu. Zvao se Parvus.
Februarska revolucija, koja će dovesti do abdikacije Nikole II, izvedena je nemačkim novcem, po scenariju ruskog Jevrejina Izarela Lazareviča Gelfanda, rođenog 1867. godine u mestu Terezino, u Minskoj guberniji. Poznatiji je pod imenom Parvus, koje je sam sebi nadenuo, a koje na latinskom može da ima trojako značenje - mlad, skroman i neprimetan. Ovaj "genije zla" bio je revolucionar, izdavač, publicista, marksista, špijun, nemački šovinista (?!) i doktor filozofije. Učestvovao je u ruskoj revoluciji 1905. i zbog toga je okajavao grehe u Sibiru, odakle je pobegao u Nemačku, gde je pristupio tamošnjim socijaldemokratama.

GODINE 1911. obreo se u Konstantinopolju u ulozi poslovnog čoveka, čime je prikrivao svoju špijunsku delatnost za račun Berlina. Otuda se vratio 1915, sa do u detalje razrađenim planovima i praktičnim uputstvima kako izvesti masovni politički štrajk u Petrogradu koji bi potpuno paralisao Rusiju i bio uvertira za državni prevrat. Uporedo sa detaljnim preporukama koje su se ticale tehičkog dela izvođenja te akcije, on je u memorandumu predvideo da se, čak i ako se time ne bude srušila careva vlast može formirati privremena vlada, s kojom bi Berlin mogao da pregovara o primirju i miru. Na kraju memoranduma Parvus je predložio nemačkoj vladi da odreši kesu i da zarad postizanja tih ciljeva finansira grupu boljševika, okupljenih oko Socijal demokratske partije, čiji su se lideri nalazili u egzilu.
Ovaj Parvusov memorandum je ostavio snažan utisak na nemačkog sekretara za spoljne poslove Jagova, koji je odmah zatražio od Ministarstva finansija da mu stavi na raspolaganje pet miliona maraka za "revolucionarnu propagandu u Rusiji". Tim povodom Parvus je u maju 1915. otišao u Švajcarsku, gde se sreo sa Lenjinom, ali taj put je bio uzaludan. Obostrani animozitet bio je jači od zajedničke želje da sruše Nikolu II. Parvus je odlučio da pronađe manje sujetnog partnera.
Godina 1916. bila je relativno mirna i protekla je u orkestriranim i žestokim verbalnim napadima preko buržoaske štampe, čije je izdavanje obilato pomagao Berlin, najpre napadima na carevu suprugu, a zatim i na cara. Nikola II je optuživan da je obični pion u ženinim rukama, da ona umesto njega upravlja zemljom, a da joj je glavni savetnik i kadrovik opskurni i polupismeni Raspućin, s kojim je još i u intimnoj vezi.
Takva podmetanja, često lišena svakog osnova, zabavljala su narod, ali su i znatno uticala na pad careve popularnosti.
Neuspesi na bojnom polju, kao i posledice rata, koji je ulazio u treću godinu, sve su se više ogledale u raznim nestašicama i restrikcijama, rastu cena i redovnom snabdevanju, čak i sa onim proizvodima u kojima se nije oskudevalo. To je takođe doprinosilo satanizaciji idola, kojem su do juče podanici klicali i utrkivali se ko će pre da mu poljubi ruku.
Car je odjednom postao dežurni krivac za sve nedaće koje su ih snašle.

POČETKOM 1917. sutacija se naglo pogoršala, pre svega na frontu.
Car se odjednom našao tragično sam. Protiv njega su sada bili političari, generali i podanici.
Nikola se sukobio sa liberalnim političarima još 1915. godine, kada se, osokoljen uspesima na bojnom polju, oglušio o njihov zahtev da ministre ubuduće ne postavlja on i da oni moraju za svoj rad da odgovaraju Dumi a ne njemu. Nikola je taj predlog kategorički odbio.
Štrajk, organizovan po Parvusovoj recepturi, izbio je u Petrogradu 14. februara i na ulicama se odjednom našlo više od osamdeset hiljada radnika. Neposredni povod za to bila je nestašica hleba, koga je inače, za razliku od drugih prehrambenih artikala, bilo u izobilju. Scenarijom je, međutim, bilo predviđeno (i realizovano) da se onemogući njegovo dopremanje. Jači motiv za izlazak naroda na ulice nije se mogao smisliti.
Radnicima u se ubrzo pridružili i vojnici. Bili su to rezervisti koji su prolazili kroz obuku u petrogradskim kasarnama pre upućivanja na front. Njima je ponuđen drugi mamac koji je teško bilo odbiti. Ako se svrgne car, rečeno im je, odmah će se zaključiti mir sa Nemcima i oni neće morati da idu na klanicu.
Pobuna nije izbila samo u Petrogradu. Čim su stigle vesti da su Petrograđani izišli na ulice, pobuna je buknula i među vojnicima na frontu, gde je ubrzo nastupio proces dotle nepoznat u istoriji ratovanja - samodemobilizacija, koja se odvijala takvom žestinom i brzinom da niko nije mogao da je spreči, čak i da je hteo. Ubrzo je ruska armija bila potpuno onesposobljena za ofanzivna dejstva.




NEMIRI

DA su u Petrogradu izbili nemiri Nikolu II je obavestio u Mogiljevu, gde se nalazio štab Vrhovne komande, vojni ministar Beljajev. U njemu je stajalo da su vojnici, kojima je bilo naređeno da pucaju na demonstrante, odbili da to urade i da su počeli da se bratime sa štrajkačima. Istog dana stigao je i telegram predsednika države Dume Rozdjanka, koji je izveštavao cara da vojnici hapse oficire, a štajkači policajce, i da su neophodna pojačanja da bi se održao red.
(Nastaviće se)