Car žrtvuje krunu

Piše: Žika Srećković
CAR je shvatio svu ozbiljnost sutuacije tek kada je potpuno izmakla kontroli. Naredio je generalu Aleksejevu da prenese njegovo naređenje komandantima Severnog i Zapadnog fronta da odmah upute vojsku u Petrograd, a za komandanta jedinice koja je trebalo da uguši pobunu postavio je general-ađutanta Ivanova.
Nikola je bio zabrinut, ali ljut jer su i knez Golicin i Rozdjanko, kojima se pridružio i njegov brat Mihailo, pokušavali da iznude od njega ono sa čim se nije slagao i čemu se grčevito opirao pune dve godine - da razvlasti sebe. Odgovor knezu Golicinu bio je kratak i krut: nikakve promene u upravljanju zemljom u ovom trenutku ne dolaze u obzir jer gušenje pobune u Petrogradu i bunt u vojsci imaju prioritet.
General Ivanov, koji je dobio diktatorska ovlašćenja i imao carev lični nalog da u prestonici "u najkraćem mogućem roku uguši pobunu", nije mogao da obavi povereni zadatak. Njega i njegove jedinice presreli su pobunjenici. Vojnici su mu ubrzo otkazali poslušnost i prešli su na stranu pobunjenika.
Ne znajući da je misija generala Ivanova neslavno propala, car je odlučio da i sam krene vozom iz Mogiljeva u Carsko Selo, odakle bi mogao, kako je verovao, da utiče na smirivanje prestoničkih političkih strasti. Ali, umesto u Carsko Selo, car je dospeo samo do Pskova. Revlucionari su već bili zaposeli sve glavne železničke raskrsnice i niko više nije mogao da mu garantuje bezbednost.

NAREDNOG dana, 2. marta, cara su uznemirile dve neprijatne vesti, jedna gora od druge. Ujutro mu je uz doručak serviran izveštaj da general Ivanov nije izršio njegovo naređenje i da se prestonica nalazi gotovo u potpunosti u rukama pobunjenika, a uveče je primio telegram od predsednika Dume koji ga je obaveštavao da je dalji opstanak dinastije Romanov na vlasti moguć samo ako odmah abdicira u korist maloletnog sina Alekseja i proglasi za regenta svog mlađeg brata Mihaila Aleksandroviča.

Car je pokušao da se uhvati za slamku spasa. Insistirao je da se o tom predlogu izjasne i glavnokomandujući frontova, računajući da i dalje uživa njihove simpatije. Rezultat je bio više nego poražavajući. Svi su bili za njegovu abdikaciju, uključujući i njegovog strica, Nikolaja Nikolajeviča, koji mu je time vratio milo za drago zbog smene sa mesta glavnokomandujućeg u avgustu 1915.
Bio je to udarac od koga se Nikola Aleksandrovič Romanov neće oporaviti do kraja života.
Posle ovog bolnog saznanja da su protiv njega bili i vojni zapovednici, koji su koliko do juče bili spremni da umru za njega, car, skrhan, poslao je telegram predsedniku Dume u kojem ga je obavestio da je već doneo odluku koja se od njega zahteva.
Akt o abdikaciji u korist sina Alekseja, Nikola je potpisao 2. marta oko 15 časova. Posle toga je pozvao k sebi dr Botkina i zahtevao od njega da mu sasvim otvoreno kaže kakva je priroda bolesti od koje je bolovao njegov sin. Botkin je progutao knedlu i rekao mu da je ona nasledna, neizlečiva i nepredvidiva. To je iz osnova menjalo stvar. Već potpisani Akt o abdikaciji, sačinjen u dva primerka, po koji su te večeri došli izaslanici Dume, Aleksandar Gučkov i Vasilije Šuljgin, car je posle tog razgovora, koji ga je dotukao, radikalno izmenio.

U NOVOM aktu za naslednika je imenovao svog 39-godišnjeg brata Mihaila Aleksandroviča Romanova, koji je u prethodnom aktu figurirao kao regent. Ovaj papir je potpisao nešto pre ponoći, u 23.40. Bio je to kraj jednog izuzetno teškog dana i početak nove drame, sada već običnog građanina Nikole Aleksandroviča Romanova.
Mihailo Aleksandrovič bio je formalno ruski car, odlukom svoga brata, samo deset časova i za to vreme nije potpisao nijedan zvanični dokument. On se odrekao krune u korist Privremene vlade, koju je Duma formirala još pre careve abdikacije, a kojoj je Nikola svojim potpisom, u stanju potpune odsutnosti i skrhanosti, dao legitimitet. Mihailo je doneo tu odluku pod pritiskom koji se graničio sa otvorenom pretnjom Aleksandra Kereneskog, čija je politička zvezda u tom trenutku bila u usponu i čije su ambicije bile znatno veće nego što je bio položaj ministra pravde koji je trenutno zauzimao u Privremenoj vladi.
Bio je to konačni rasplet februarske revolucije, koji mnogi u Rusiji još i danas nazivaju Velikom, i uvod u nove nevolje koje su tek očekivale Rusiju.
Da je u Rusiji izvedena revolucija i da je svrgnut car Nikola Drugi, Lenjin je saznao u Curihu, iz švajcarske štampe. On i njegovi boljševici u njoj nisu učestvovali čak ni kao posmatrači. Ali, bila je to izvanredna prilika da se prišljamče uz pobednike i Lenjin je još istog trenutka počeo da kuje planove kako da se što pre prebaci do Rusije i da se tamo umeša u borbu za vlast. U tome su mu nesebično pomogli provereni neprijatelji Rusije, Nemci.
Od trenutka abdikacije, pa do poslednjeg časa boravka bivšeg cara u Glavnom štabu, general Aleksejev je bio u stalnom telegrafskom i telefonskom kontaktu sa Privremenom vladom, tražeći od nje garancije za nesmetani prolaz njegovog voza do Carskog Sela, slobodan boravak u njemu i dopuštenje da nesmetano ode u inostranstvo sa porodicom, ako za tim izrazi želju. Oni koji su prustvovali tim pregovrima kasnije su tvrdili da je Privremena vlada prihvatila sve te zahteve.

(Nastaviće se)