Car traži azil

NA vest da je uhapšen njihov dojučerašnji saveznik, Pariz i London su različito reagovali. Francuzi su žalili „sirotog cara“, ali su mnogo više bili zainteresovani za svoje akcije u Rusiji, da li će novoproklamovana republika potpisati separatni mir sa Nemcima i hoće li Privremena vlada doneti odluku o otpisu dugova bivše carevine, nego za sudbinu Nikolaja Aleksandroviča Romanova. Nisu mu čak ni ponudili azil, bar ne zvanično.
Stav Londona, kao i britanskog kralja Đorđa V, koji sa Nikolom II nije bio samo u savezničkim već i u rođačkim odnosima, bio je nešto obzirniji, ali ni do danas nije u potpunosti razjašnjen.
Odmah posle Nikolinog hapšenja, engleski poslanik u Petrogradu Bjukenen predočio je Privremenoj vladi, postupajući po instrukciji britanskog Ministarstva spoljnih poslova, da je dužna da preduzme sve mere kako bi zaštitila bivšeg cara i njegovu porodicu. Privremena vlada ga je obavestila 23. marta je donela posebnu uredbu kojom se bivšem caru odobrava da sa porodicom nesmetano napusti Rusiju. Neki istoričari navode da je predsednik Privremene vlade i pre tog upozorenja uputio molbu britanskoj vladi da pošalje krstaricu koja bi prevezla bivšeg cara i njegovu porodicu i da je iz Londona stigao pozitivan odgovor.
PonaŠanje britanskog poslanika u Petrogradu Bjukenena bilo je u najmanju ruku ambivalentno. Odmah posle careve abdikacije, on je, obraćajući se Privremenoj vladi, pozdravio revolucionarne promene koje su se dogodile u Rusiji. Svakako ne na svoju ruku. Lojd Džordž, kad je saznao preko Bjukenena da je Nikola abdicirao, uskliknuo je u Londonu gotovo ushićeno: „Jedan od ratnih ciljeva već je ostvaren“.
U Londonu je preko noći došlo do izvesnog reteriranja, ali uzroci se različito tumače.
Jedni smatraju da su se i kralj i vlada odjednom našli pred dilemom o čijem će trošku boraviti Nikola Romanov sa porodicom u Velikoj Britaniji, budući da je svu svoju gotovinu, više od dvesta miliona rubalja, potrošio na ranjenike, invalide i njihove porodice. Drugi, pak, tvrde da je Nikola imao dovoljno novca u engleskim bankama i da razlog treba tražiti u sferi politike. Po njima, radikali i socijalisti su bili ti koji se se energično usprotivili dolasku bivšeg ruskog cara, a od njih je zavisila kakva će biti politička scena u Velikoj Britaniji posle izbora koji su bili na pragu.
Bilo kako bilo, kada je Miljjukov, po nalogu Privremene vlade, intervenisao kod britanskog poslanika Bjukenena, tražeći od njega da ubrza pripreme za carevo prebacivanje u Veliku Britaniju, dobio je, u najmanju ruku, čudan odgovor: „Vlada Njegovog Veličanstva više ne insistira na carevom dolasku u Veliku Britaniju“. Poslanik je samo preneo poruku koju mu poslao iz Londona njegov nadređeni, ministar spoljnih poslova.
Od tog trenutka sudbina bivšeg cara i njegove porodice bila je zapečaćena. Postojala je, doduše, još jedna šansa da car i njegova porodica izbegnu tragediju koju im je sudbina namenila, ali ona je bila samo teoretske prirode. Bilo je to bekstvo iz Rusije, sa veoma velikim izgledima na uspeh, ali Nikola Romanov je propustio tu priliku. Da li zbog urođene sklonosti ka oklevanju ili zbog toga što mu ponos nije dozvoljavao da on, izdanak Romanovih, koji su preko trista godina stvarili Rusiju i njome vladali, beži iz zemlje kao poslednja jajara, to se nikada neće saznati. Teško je oteti se utisku da se prema svrgnutom caru najčestitije poneo njegov najljući protivnik, nemački kajzer Viljem II, sa kojim je Nikola Romanov takođe bio u rođačkim odnosima.
Na pitanje Privremene vlade, koje je upućeno u Berlin preko danskog poslanstva, hoće li nemačka mornarica dopustiti da britanski razarač nesmetano prebaci Romanove do engleske obale, već narednog dana je stigao odgovor nemačkog Vrhovnog štaba oružanih snaga da „nijedna nemačka jedinica neće napasti brod koji prevozi porodicu Romanov“.
Britanci su kasnije svu krivicu svalili na Privremenu vladu, optužujući je preko Lojda Džordža:
„Romanovi su stradali zbog nesposobnosti Privremene vlade, koja nije umela da ih prebaci preko granice“.
Rusi svakako imaju svoju istinu o tome, ali arhiv u kojem se čuva prepiska vođena u to vreme između Privremene vlade i vlade Velike Britanije još nije dostupan javnosti.

HAPŠENjE
U MOGILjEV su stigli 21. marta ujutro članovi Dume Bublikov, Veršinin, Gribunin i Kalinjin. Njihov dolazak sa nestrpljenjem je očekivao general Aleksejev, uveren da da ih je Duma ovlastila da sprovedu odredbe sporazuma koji je postigao u pregovorima s Privremenom vladom. Kad je general smestio bivšeg cara u voz i oprostio se sa njim, jedan od njih mu je prišao i saopštio da je Nikola Aleksandrovič Romanov - uhapšen. Car je za to saznao tek kada je voz pošao. Privremena vlada je tu svoju odluku javno obnarodovala, preko generala Kornilova, 21. marta, ali nije dala nikakvo obrazloženje. Kad su kasnije istoričari pokušali da saznaju od onih koji su učestvovali u donošenju te odluke o stvarnim razlozima koji su ih motivisali da se za tako nešto izjasne, dobili su gotovo istovetan i ciničan odgovor da je to bilo „za carevo dobro“.

(Nastaviće se)