Carice, uhapšeni ste!

Pre abdikacije, car i carica su se videli poslednji put 22. februara, za vreme Nikolinog kratkotrajnog boravka u Carskom Selu. Tada je u Petrogradu još bilo mirno ili se bar njima tako činilio. Odmah po carevom povratku u Glavni štab, deca su se razbolela. Najpre je pao u krevet carević Aleksej, koji je boginjama inficirao i svoje četiri sestre, od kojih su dve dobile još i upalu pluća. Carica je sve vreme provodila uz njihove postelje, a šta se dešavalo u obližnjoj prestonici saznavala je iz krajnje nepouzdanih izvora. Među njenim najnepouzdanijim informatorima bio ministar unutrašnjih poslova Protopopov, carev miljenik, koji se od prvog dana imenovanja pokazao nesposobnim da obavlja jednu tako važnu i delikatnu funkciju.
Garnizon u Carskom Selu je brojao oko 40.000 vojnika, a revolucionari su istog dana zaposeli tamošnju železničku stanicu. Prestonica je već bila u rukama pobunjenika. Pucnji, koji su tamo odjekivali, čuli su se i u njenoj rezidenciji. Aleksandra Fjodorovna bila je potpuno izolovana. Sva njena nastojanja da putem telefona ili telegrafa stupi u kontakt sa mužem, koji se nalazio u Glavnom štabu, bila su uzaludna. Depeše koje mu je upućivala vraćale su joj se sa oznakom “primalac nepoznat”.
VEST da se Nikola odrekao prestola doprla je do Aleksandre Fjodorovne 3. marta, ali ona je odbila da poveruje u nju, odbivši čak i da pročita carev Manifest o tome, koji joj je pribavio jedan od carevih bliskih rođaka, tvrdeći da je to pobunjenička podvala.
Osmog marta ujutro, u rezidenciju je stigao general Lavr Kornilov i zamolio da ga primi carica.
- Vaše veličanstvo - rekao je uglađeni general, istinski tronut, ali bez mnogo okolišenja - meni je pripala neprijatna dužnost da vas obavestim o tome da ste uhapšeni.
Aleksandra Fjodorovna se umalo nije srušila. Čim se pribrala, rekla je suvo:
- Vršite svoju dužnost, gospodine generale.
Svima koji su se zatekli tog trenutka u rezidenciji rečeno je da mogu do 16 časova slobodno da napuste Carsko Selo. Oni koji budu ostali posle tog vremena, smatraće se zatočenicima i moraće da poštuju zatvorski režim.
U šesnaest časova došlo je i do smene straže. Ono malo vojnika koji su ostali verni caru, zamenili su vojnici revolucije.
Za komandanta straže Kornilov je postavio pukovnika Kobilinskog.
Sutradan je u Carsko Selo stigao novi zatočenik - Nikola Aleksandrovič Romanov, kojeg je od železničke stanice do dvorca sprovela mnogobrojna, do zuba naoružana pratnja.
DOLASKOM bivšeg cara ponovo je oživela novinska kampanja u Petrogradu protiv njega, ovog puta znatno žešća. Najotrovnije strele odapinjali su sada Lenjinovi boljševici, koji su mu nadenuli i novo ime - “krvavi Nikola”, optužujući ga za sve i svašta, pa čak i za izdaju zemlje. Suočena sa lavinom tih napada, Privremena vlada je formirala posebnu komisiju da ispita sve te optužbe.
Rezidencija u Carskom Selu bila je prekopana od podruma do tavana, proučen je svaki papir koji je tamo nađen, ali ni za jednu od tih optužbi nije pronađeno “pokriće”. Mesec dana kasnije, predsednik komisije Aleksadar Romanov, koji nije bio ni u kakvom srodstvu sa bivšim carem, podneo je izveštaj Privremenoj vladi, koja se sastojala samo od jedne rečenice: “Nikola Drugi je neosporno čist čovek”. Zabeleženo je da je tada i predsednik vlade Aleksandar Kerenski spontano uzviknuo: “Hvala Bogu, car je nevin!” Izveštaj te komisije, jednoglasno usvojen na sednici vlade, nije nikad javno saopšten.
Umesto toga, Privremena vlada je procenila da bivšem caru i njegovoj porodici preti opasnost od “rulje”, koja bi, zavedena lažima štampe, mogla da provali u Carsko Selo i da ih likvidira, pa je zbog toga neophodno da se što pre i tajno preseli na neko sigurnije mesto!
BIVŠI car i carica bili su potpuno izolovani od spoljnog sveta. Svaka poseta bila im je najstrože zabranjena, ukoliko je nije prethodno odobrio Kerenski. Sva njihova prepiska je bila kontrolisana. Dvorac i park su bili okruženi vojnicima. Caru je bilo ograničeno kretanje čak i unutar dvorca. Jedno vreme je bio razdvojen i od supruge, dok su vladini eksperti, uz pomoć policije, tragali za kompromitujućim dokumentima, koji bi mogli da ga odvedu na optuženičku klupu. Viđali su se jedino u prisustvu dežurnog oficira, a porodica se nalazila na okupu samo za trpezarijskim stolom, za vreme obeda. Razgovor među njima je bio dopušten ukoliko se kretao u okviru opštih tema.
Ono što je Romanovima teže padalo od zatvorskog režima bilo je prostačko ponašanje, uglavnom podoficira, koji su se prosto utrkivali ko će da nanese veću uvredu bivšem caru.
Nikola je u Carskom Selu proslavio 6. maja, 49. rođendan. Petrogradom se tog dana pronela vest da je bivši car pobegao iz kućnog pritvora. Zanimljivo je da niko nije zahtevao od Privremene vlade da tu vest potvrdi ili demantuje, niti je pak ona smatrala potrebnim da tim povodom treba da izda bilo kakvo saopštenje. Da je Nikola pobegao u aprilu, kada je grupa patriotski nastrojenih oficira i bivših gardista izradila temeljan plan za njegovo prebacivanje sa porodicom preko finske granice u Švedsku, što je u to vreme bilo lako ostvarljivo, niko se zbog toga ne bi previše uzbudio.
(Nastaviće se)