Novi kućni pritvor

Piše: Žika Srećković
Zatočeni car bio je potreban Privremenoj vladi za političku trgovinu sa opozicijom, smatrajući ga svojim adutom. Ona je bez ikakog stvarnog povoda, posle dugog većanja, prihvatila predlog Kerenskog da se bivši car sa porodicom uputi u Sibir, smatrajući to nekom vrstom "istorijske pravde", jer su i Nikola i njegovi prethodnci slali tamo svoje političke pritivnike u progonstvo. Za mesto njihovog daljeg zatvorskog boravka odredili su grad Toboljsk, pravdajući to starim dobrim izgovorom da je i prebacivanje i ovakav izbor - "za carevo dobro".
Dan njihovog odlaska iz Carskog Sela, kao i mesto gde će biti upućeni na dalje izdržavanje kazne (uprkos tome što je komisija Privremene vlade zaključila da je bivši car "čist čovek", a njen predsednik da je "nevin"!) držan je u najstrožoj tajnosti, navodno zbog lične bezbednosti Romanovih.
Poslednja zajednička sedeljka Romanovih u Carskom Selu, za bogatom prazničnom trpezom, u sablasno praznom dvorcu, održana je pretposlednjeg dana avgusta. Povod je bila proslava rođendana carevića Alekseja, koji je napunio 13. i započeo 14. godinu života. Sutradan im je saopšteno da treba da se pripreme za put.
Uveče je u dvorac stigao Mihailo Aleksandrovič, u pratnji Aleksa ndra Kerenskog, da bi se oprostio sa bratom. Taj čin je obavljen u prisustvu Kerenskog, koji je tom prilikom prekršio sopstveni propis o "kućnom redu" time što se povukao u ugao prostorije i rukama zapušio uši da ne bi čuo njihov razgovor. On nije, međutim, dopustio Mihailu da se oprosti sa snahom i decom.
Bio je to poslednji susret braće koju je čekala ista sudbina.
Porodica je napustila rezidenciju u Carskom Selu kasno noću 31. jula.
Bivši car, njegova supruga i petoro dece krenuli su u Toboljsk sa poslugom koju su sami odabrali (čak im je bilo dopušteno da ponesu i delove nameštaja po svom izboru). U specijalni voz, koji je bio pod nadzorom japanske misije Crvenog krsta, ukrcalo se tog jutra, nešto pre šest časova, 39 osoba, kojima će se tokom puta pridružiti još šest. Voz su pratila dva člana Privremene vlade, a obezbeđivala su ga 337 vojnika i sedmoro oficira.
Oficijelni zatočenici Privremene vlade, bivši car i njegova porodica, i oni koji su se dobrovoljno izjasnili da podele njihovu sudbinu, okončali su svoje putovanje vozom u železničkoj stanici Tjumenj. Oda tle su odvedeni u luku i u šest časova ujutro su se ukrcali na parobrode "Rus", "Kormilec" i "Tjumenj". Brodovi su napustili reku Turu i uplovili u Tobolj 6. avgusta. U Toboljsk su stigli oko 16 časova.
Narednih sedam dana oni će boraviti na tim brodovima jer adaptacija biv še guvernatorove kuće, novog doma i zatvora Romanovih, koja se nalazila (kakve li ironije) u Ulici slobode, još nije bila završena.
S aspekta bezbednosti - svejedno da li su Romanovi zaista bili ugroženi u Carskom Selu ili ne - Toboljsk je bio znalački odabran. On se nalazio duboko u unutršanjosti, daleko od uzavrelih političkih strasti u prestonici i van svih glavnih saobraćajnica. Do prve železničke stanice u Tjumenju zimi se putovalo na konjima, a preko leta parobrodom.
A li , Toboljsk je istovremeno bio i idealno mesto odakle se moglo pobeći.
Gubernatorova kuća, zdanje na dva sprata, građeno od kamena, primila je nove stanare 13. avgusta. Bivšem caru i njegovoj porodici dodeljene su prostorije na drugom, a posluzi na prvom spratu, gde je bila i trpezarija. Svi ostali bili su smešteni u kući koja je se nalazila naspram ovog zadanja, s druge strane ulice.
Iako gubernatorova kuća u Toboljskom nije mogla da se meri sa Aleksandrovim dvorcem u Carskom Selu, Romanovi nisu mogli da se požale na smeštaj, a naročito ne na režim, zahvaljujući u prvom redu pukovniku Kobilinskom, pod čijim su nadzorom i dalje bili. Lepo vaspitani i bivšem caru naklonjeni Kobilinski činio je sve što je bilo u njegovoj moći da porodici olakša zatočeničke dane. On je to mogao jer je bio autonoman, a Kuća slobode, kako je neko cinično krstio bivši gubernatorov dom, bila je u bukvalnom smislu te reči eksteritorijalna. Kobilinski nije bio potčinjen mesnim vlastima, a za svoj rad i postupke odgovarao je isključivo Privremenoj vladi.
Troškovi za izdržavanje bivšeg cara, njegove porodice i njegove svite bili su enormni. Privremena vlada nije škrtarila dok se samo ona pitala. Stvari su se, međutim, radikalno promenile kada je ojačao uticaj boljševika, koji su sistematski, svakog dana, u svakoj prilici i na svim nivoima insistirali da se ti troškovi smanje, računajući da će time dodatno da zagorčaju život svom nekadašenjem glavnom ideološkom protivniku i njegovoj porodici. Kerenski je odolevao boljševičkim napadima i zahtevima dok je mogao, a onda je bio primoran da zavrne slavinu.

CAR BEZ NOVCA
Jednog dana, bez ikakve prethodne najave, finansiranje zatočene carske porodice bilo je potpuno obustavljeno. Na intervenciju Kobilinskog, umesto novca stigao je odgovor iz Ministarstva finansija da narod nema više para da izdržava bivšeg cara, njegovu porodicu i poslugu, već da on treba da odreši kesu ako želi da i dalje živi na visokoj nozi; dovoljno je što ima besplatan smeštaj, grejanje, struju i vojničko sledovanje.
Bivši car nije bio bez novca. On je na svojim računima imao u tom trenutku, prema nekim procenama, preko četrnaest miliona rubalja, ali do tih para nije mogao dođe jer se novac nalaz io u stranim bankama.
Dani izbolja u Toboljsku smenili su dani nemaštine.
Sve dok boljševici nisu pruzeli vlast prevaratom, izvedenim u oktobru mesecu, bivši car je mogao da pobegne iz zatočeništva.
(Nastaviće se)