Carica na prodaju!

BOLjŠEVICI su osvojili na prepad vlast u prestonici, kao i u mnogim drugim velikim gradovima, ali ne i u Toboljskom. Nikola Romanov i njegova porodica i dalje su formalno bili zatočenici nepostojeće Privremene vlade, a o njegovoj "bezbednosti" brinuo se odred pukovnika Kobilinskog, koji sada nije odgovarao nikom: ni (bivšoj) Privremenoj vladi, ni mesnim vlastima, ali ni novim "gazdama" u zemlji - boljševicima.
U takvim okolnostima bekstvo bivšeg cara iz Toboljska bilo je više nego moguće. Da bi se to predupredilo, u "centrali" je smišljen trofazni plan: upućivanje specijalne jedinice iz Omska sa zadatkom da u Toboljskom dovede na vlast boljševike, u pomoć "kadrova" iz Jekaterinburga, raspuštanje odreda pukovnika Kobilinskog i prebacivanje bivšeg cara i njegove porodice "na neko sigurnije mesto".
OKO ove treće faze, u početku, nije postignut, kako bi se to danas reklo, visok stepen saglasnosti u boljševičkom rukovodstvu, kao oko ona prva dva. Postojale su dve struje. Jedna je zagovarala da se bivši car izvede pred sud, možda čak i njegova supruga, smatrajući da bi javno suđenje moglo da im donese značajan propagandni efekat, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Uz to, deo porodice, bivša carica i deca, mogli bi, verovalo se, da se zamene lako za revolucionare u Nemačkoj, Klaru Cetkin i Karla Libknehta, što bi im takođe donelo velike poene kod komunističkih partija u inostranstvu, s kojima je Lenjin, u svom zanosu bez pokrića, nemeravao da izvede "svetsku revoluciju". Ako ova politička trampa ne bi bila moguća, iz bilo kojeg razloga, bivša carica i deca mogli su jednostavno da se prodaju!
Romanovi su sami imali dovoljno novca u stranim bankama za svoj samootkup. Novac su imali i njihovi bliski rođaci, koji su, predosećajući buru, blagovremeno napustili zemlju. Najzad tu su bili i njihovi imućni inostrani rođaci. Mislilo se na engleskog kralja Đorđa Petog, ali mnogo više nemačkog cara Viljema Drugog, koji je sa boljševicima već bio u "poslovnim odnosima" - prebacio je njihovo kompletno rukovodstvo u Rusiju u plombiranom vozu, a i dalje je finansirao njihova glasila. Za njega dodatna suma od trista miliona rubalja, koliko su boljševici procenili da vrede bivša carica i deca, ne bi predstavljao neki veliki "napor". Za uzvrat bi taj omraženi čovek dobio ne samo svoju podanicu (Aleksandra Fjodorovna je po ocu bila Nemica) i njenu nejač, nego stekao i simpatije sveta kao spasilac. Pride bi dobio i pristanak boljševika na separatni mir, koji je toliko priželjkivao (a koji bi oni, uzgred rečeno, sa njim potpisali i bez te transakcije).
Kao mogući javni tužilac na procesu bivšem caru pominjao se Lav Trocki, koji je slovio za najelokventnijeg među boljševicima.
Drugi su bili za mnogo jednostavnije rešenje - znano i zvano u to vreme kao "uza zid", "po kratkom postupku" ili "metak u čelo".
Lenjin, kome ovo drugo "rešenje" nije bilo nimalo strano, naprotiv, preporučivao ga je u svakoj prilici kao najefikasniji metod u borbi protiv kontrarevolucionara i neprijatelja (oktobarske) revolucije, bio je bliži onom prvom, javnom suđenju.

DRUGI čovek u državi - Jakov Sverdlov, predsednik VCIK-a(Sveruskog centralnog izvršnog komiteta, najvišeg zakonodavnog, organizacionog i kontrolnog organa državne vlasti RSFRS od 1917. do 1936, izabranog na Sveruskom kongresu sovjeta 1917) intimno je navijao za "kratki postupak" kada je u pitanju bio bivši ruski car Nikola Drugi, ali se javno solidarisao sa Lenjinom koji je (ali samo u početku) zagovarao javno suđenje, zadržavajući istovremeno pravo da mu radi iza leđa, kako bi pobedila njegova "ideja". Lenjin je, uzgred rečeno, i "izmislio" Sverdlova, kao i Staljina, i on mu je zbog toga, javno, u svakoj prilici, iskazivao vatrenu podršku i duboku odanost, pa i u ovom slučaju.
Jankov Mihailovič Sverdlov, rođen u Nižnjem Novgorodu, u jevrejskoj porodici, kojem je san bio da postene apotekar, napustio je školu posle pet završenih razreda gimnazije, i odao se revolucionarnom radu. Kao jedan od retkih "učenih" ljudi u tom delu sveta, biran je za člana jekaterinburškog i uralskog komiteta, a Lenjin mu je kasnije poverio i rukovođenje partijom na čitavom Uralu. U to vreme je koristio pseudonime Andrej i Maks. Godine 1912. je kooptiran, na Lenjinov predlog, u CK i postao član redakcije "Pravde". Pet godina kasnije postao je član petrogradske VČK (političke policije) i član Vojno-revolucionarnog centra za rukovođenje ustankom.

Rusiju je zavio u crno uvođenjem "crvenog terora" (masovnog streljanja, bez suđenja) kao odgovor na provokaciju koju je sam inscenirao. U njegovu čast boljševici su prestonicu Urala, Jekaterinburg, preimenovali 1924. u Sverdlovsk, a u Moskvi su mu podigli grandiozni spomenik (u odnosu na dela ili, bolje reći, nedela). Spomenik je srušen 1991, a Jekaterinburgu je vraćeno staro ime 1994. Što se tiče njegove smrti, postoje tri verzije kako je napustio svet 16. marta 1919. godine. Po jednoj, umro je prirodnom smrću, od tuberkuloze. Po drugoj, oficijelnoj, umro je od prehlade posle posete Ukrajini i istupa na mitingu u Orlu. Najverovatnija je, međutim, treća, po kojoj su ga na smrt pretukli radnici jedne fabrike u Moskvi, ali da su to boljševici prikrili iz straha da to ne preraste u manir.

MOZAK PARTIJE
ČLANOVE najužeg boljševičkog rukovodstva, kao i svoje saradnike, Jakov Sverdlov je fascinirao izvrsnom memorijom. Tvrdilo se da je znao napamet imena, prezimena i pseudonime svih kadrova, a bilo ih je više od hiljadu, na koje je Partija računala. Zbog te svoje sposobosti, ali i drugih "veština", bio je proglašen za "mozak partije". Godine 1917, opet na Lenjinov predlog, izabran je za predsednika VCIK-a i postao vođina desna ruka.

(Nastaviće se)