Car nema izbora

Piše: Žika Srećković
POŠTO se uverio da je njegovo punomoćje ostavilo snažan utisak na Kobilinskog, Jakovljev je zatražio da ga odvedu kod carevića Alekseja. Dečak je nekoliko dana pre njegovog dolaska, prilikom šetnje, povredio nogu i zbog te ozlede, ali i opšte slabosti, bio je prikovan za postelju. Jakovljev je o tome bio informisan, ali ne od Kobilinskog.
Budući da ni sa kim nije stupio u kontakt prethodnog dana, o tome je mogao jedino da ga obavesti Slovjev, a njega "čovek za vezu" sa bivšim carem, otac Aleksej, koji je držao bogosluženje u Kući slobode i bio veoma dobro upoznat sa svime šta se u njoj dešavalo. Da li je to bio gest pažnje Jakovljeva, kako bi njime zadobio poverenje bivšeg cara i njegove supruge, ili je to pak bila provera valjanosti informacije koju je posedovao, Kobilinski i njegovi najbliži saradnici nisu uspeli u to da proniknu.
Odmah posle posete careviću, koja je protekla u "četiri oka", na njegovo insistiranje, Jakovljev je žurno napustio Kuću slobode. Kobilinski je uputio za njim dvojicu svojih najotresitijih stražara da ga prate. Oni su ga malo kasnije obavestili da je odjurio na telegraf i da je poslao poruku Moskvi, adresovanu na VCIK i Jakova Sverdlova, ali šta je ona sadržavala nisu uspeli da saznaju ni pored najbolje volje jer ju je uputio telegrafista kojeg je on poveo iz Moskve i koji je bio u sastavu njegovog odreda.
Kasnije tog dana, Jakovljev je posetio bivšeg cara i ostale članove njegove porodice, s kojima je razmenio po nekoliko kurtoaznih rečenica, trudeći se pri tom da ostavi što je moguće povoljniji utisak na njih.
SUTRADAN ujutro, 25. aprila, Jakovljev je ponovo posetio Kobilinskog i tek tada mu saopštio, u poverenju, da je došao u Toboljsk kako bi prebacio, po nalogu VCIK-a, bivšeg cara i njegovu porodicu u Moskvu. Kako se lično uverio da su povreda malog Alekseja i njegovo opšte zdravstveno stanje takve prirode da ne bi mogao da podnese jedan tako dug u naporan put, on je o tome informisao VCIK i zatražio dalje instrukcije. Iz Moskve mu je stigao odgovor da u tom slučaju dovede samo Nikolu Romanova, a da porodica ostane u Toboljskom - do daljeg.
Jakovljev je sutradan posetio bivšeg cara i sa njim se zadržao u dugom razgovoru u četiri oka. On je bio prijateljski, sve dok gost nije prešao na glavnu temu.

Nikola je tada skočio i rekao jogunasto:
- Ja nikuda ne idem!
Kad se malo smirio, dodao je:
- Molim vas da na to uopšte ne računate.
- Žao mi je što se oko toga toliko potresate - rekao je Jakovljev. - Nadam se da shvatate da ja moram da izvršim naređenje.
- Moj odgovor je i dalje: ne! - rekao je znatno mirnije, ali ne i manje odlučno Nikola.
- Čemu toliko opiranje? - začudio se Jakovljev. - Ako je u pitanju strah da će vam se nešto dogoditi na putu, on je potpuno bezrazložan. Ja svojom glavom jemčim za vašu bezbednost, a ona je meni draga bar koliko i vama vaša.
Jakovljev je potom ustao i dodao manje zvaničnim tonom:
- Ako ne želite da pođete sami na taj put, možete povesti sa sobom koga hoćete. Ono oko čega ne možemo da se pogađamo, to je vaš odlazak. Molim vas da budete spremni da krenete na put sutra ujutro, u četiri časa.
Jakovljev se potom blago naklonio bivšem caru i napustio prostoriju.
NIKOLA Romanov je bio svestan toga da je zatočenik i da nije u situaciji da bira. Jakovljev je imao ovlašćenje da upotrebi i silu da bi li ga naterao da krene na put. Ono što je on mogao da učini u tom trenutku, to je da pokuša da odgonetne zbog čega nova vlast želi da ga prebaci u Moskvu.
Prema priči koju je bivšem caru preneo pukovnik Kobilinski, a koju je navodno čuo od Jakovljeva, u najstrožem poverenju, boljševici su nameravali da se "otarase" Nikole i njegove porodice na taj način što bi ga, pod izgovorom da mu sude, odveli u Moskvu, a da ga zatim tajnim kanalom, pre procesa, prebace u inostranstvo i da time okončaju "slučaj" koji su nasledili od Privremene vlade.
Bio bi to, međutim, i suviše lep rasplet događaja da bi bivši car mogao da poveruje u njega. On je imao drukčiji "predoseđaj", a njega je delila i njegova supruga, da ga Jakovljev odvodi u Moskvu znatno gorim povodom - da stavi potpis na separatni mir sa Nemačkom (koji su boljševici već utanačili sa Berlinom), uveren da "rođak Vili" (Viljem II) jedino njega priznaje za stvarnog gazdu u Rusiji, bez obzira na to što je bio svrgnut i zatočen, i da je nadobudnom kajzeru to jedinstvena prilika, koju ne bi propustio ni po koju cenu, da ga javno ponizi pred celim svetom.
Nikola Romanov na tako nešto u tom trenutku nije bio spreman, bez obzira na položaj u kojem se nalazio, u čemu je imao i punu podršku svoje supruge. Ali, svejedno, na put je morao da krene.
Šta se događalo tokom noći, kad su deca otišla na počinak a bivši car i carica ostali sami, može samo da se nagađa. Jakovljev je ujutro obavešten da je "porodični savet" odlučio da na put pored njega krenu njegova supruga i njihova ćerka Marija. Zašto, to se verovatno nikad neće saznati. Verovatno je da je za to postojao neki jak motiv, ili su bar oni tako verovali, kad se zna da je Aleksandra Fjodorovna, kojoj se ne može poreći da je bila brižna i dobra majka, ostavila u Toboljskom tri kćeri i gotovo na smrt bolesnog sina.

POKRET ZA MOSKVU
EKIPAŽ je bio spreman za pokret 26. aprila, u 3.30 ujutro.
Sa bivšim carem, pored supruge i ćerke Marije, na put su krenuli doktor Botkin, knez Dolgorukov i članovi posluge Čedomudrin, Sednev i Demidova. Caričinu želju da bude zajedno s mužem u istim kolima, Jakovljev je ljubazno, ali odlučno odbio. Tu "privilegiju" je zadržao za sebe. Ekipaž je obezbeđivao odred od osam vojnika koje je Jakovljev doveo iz Moskve. Pored ličnog naoružanja, pratioci su imali i dva mitraljeza. Veći deo svog odreda Jakovljev je ostavio u Tobloskom, što je moglo da znači samo jedno - da je nameravao da se tamo vrati posle obavljenog posla.

(Nastaviće se)