Suđenje - državna tajna

I LENjIN i drugi zagovornici javnog suđenja nisu uopšte sumnjali da će krivica "krvavog Nikole" biti dokazana na sudu (da li su znali za nalaz komisije Privremene vlade ili za nju nisu ni hajali - ne zna se), a za to je mogla da mu bude izrečena samo jedna kazna - "uza zid".
Posle ovih "neformalnih konsultacija" o daljoj sudbini bivšeg cara i njegove porodice, VCIK, kao najviši zakonodavni i izvršni organ u zemlji, u svom najužem sastavu, doneo je na četvrtom zasedanju, održanom u aprilu 1918. godine, odluku da se Nikola Romanov prebaci u Moskvu, koja je u međuvremenu, na Lenjinov predlog, postala nova ruska prestonica, da bi mu se sudilo.
Ovu misiju Jakov Sverdlov je poverio svom starom znancu Vasiliju Vasiljeviču Jakovljevu, predočivši mu da ona predstavlja najvišu državnu tajnu i da za njenu uspešnost jamči glavom. Jakovljeva je dobro poznavao i Lav Trocki, koji je smatrao da bi za jedan tako delikatan zadatak bilo teško naći pouzdanijeg čoveka.
Iza imena Vasilija Vasiljeviča Jakovljeva, koji je bio partijski pseudonim, krio se Konstantin Mjačin, bivši bravar i član "borbene grupe", što je bio eufemizam za boljševičke terorističke odrede, čije je zadatke sasvim precizno formulisao Lenjin - pribavljanje novca za izvođenje revlucionarnih akcija i osvajanja vlasti putem pljačkanja banaka ili poštanskih vagona koji su prevozili novac, ne prezajući ni od ubistva ako bi im se neko prilikom takvih akcija suprotstavio. U jednom takvom terorističkom prepadu, izvedenom u Tbilisiju, istakao se i mladi Staljin. Da bi izbegao hapšenje posle pljačke jednog poštanskog vagona koji je prevozio zlato, devetaestogodišnji Mjačin je pobegao iz rodne Ufe u Samaru, a odatle u inostranstvo uz pomoć lažnog pasoša na ime Vasilija Jakovljeva. Ovo ime je zadržao i posle Oktobarske revolucije.
U Rusiju se vratio, kao i većina boljševika, tek posle pobede februarske revolucije.
Prilikom nasilnog preotimanja vlasti bio je u prvim boljševičkim redovima, predvodeći grupu čiji je zadatak bio da osvoji telegrafsku centralu i time potpuno odseče Privremenu vladu od spoljnjeg sveta. Za taj uspešno obavljeni zadatak i hrabrost koju je tom prilikom ispoljio, bio je nagrađen postavljenjem za komesara telefonske i telegrafske centrale u Petrogradu.
Prema planu, koji je izradio Sverdlov, a Jakovljev trebalo samo da realizuje, bivšeg cara i njegovu porodicu valjalo je iz Toboljska prebaciti u Tjumenj, a odatle u Moskvu. Ukoliko bi se pojavile bilo kakve poteškoće, Sverdlov mu je predložio i alternativno rešenje, označivši kao krajnje odredište svoju bivšu partijsku "parohiju" Jekaterinburg!
Jakovljev nije znao da je Sverdlov o toj istoj stvari, skoro istovremeno, razgovarao sa još jednim iskusnim boljševikom i svojim starim partijskim pajtašom, koji je bio sve drugo samo ne Jakovljev prijatelj, Šajom Gološćekinom, poznatijem u boljševičkim krugovima po konspirativnom imenu Filip.
Šaja Isakovič Gološćekin, takođe Jevrejin, robijao je svojevremeno sa Sverdlovim i iz tih dana je datiralo njihovo drugarstvo, za koje je Gološćekinova žena kasnije tvrdila da je bilo "više nego obično prijateljstvo", svejedno šta je pod tim podrazumevala.
Najverovatnije je da je baš Sverdlov, posle odlaska u Petrograd, na značajniju dužnost, predložio Gološćekina da ga zameni na mestu boljševičkog poverenika za čitavu oblast Urala. U trenutku kada su njih dvojica poverljivo razgovarala iza Jakovljevih leđa o daljoj sudbini bivšeg cara, Gološćekin je bio vojni komandant uralske oblasti i najuticajniji član Uralsovjeta u Jekaterinburgu. Od njega je, zapravo, i potekla inicijativa da se bivši car sa porodicom prebaci iz Toboljska u Jekaterinburg.
Sverdlov, koji je u potpunosti delio njegovo mišljenje da bi Nikolu Romanova trebalo streljati bez ikakvog suđenja, podržao je taj predlog, ali ga je, da se ne bi zamerio Lenjinu, oficijelno proglasio alternativnim. Kasnije će se ispostaviti da je zapravo Moskva bila alternativno odredište, a glavno Jekaterinburg.
Da bi tom svom predlogu dao kakav-takav "legitimitet", Gološćekin, bivši zubar, "provukao" ga je kroz Uralsovjet, koji se sastojao isključivo od njegovih poslušnika i na kojem je jednoglasno usvojen. Ta odluka, kao i sve kasnije koje će donositi Uralsovjet, kobne po bivšeg cara i njegovu porodicu, služiće centralnoj vlasti kao izgovor da nisu imale nikakve veze sa užasnim zločinom, koji je inače počinjen po njihovom nalogu!
Sverdlov je upoznao Gološćekina sa kompletnim planom koji je izložio Jakovljevu i dogovorili su se kako zajedničkim snagama da osujete njegovu realizaciju!
Svestan da je zatočenik i da mora da izvršava naređenja, bivši car se pokorio zahtevu komesara Jakovljeva da krene sa njim u Moskvu, a njima se, neočekivano, pridružila i Aleksandra Fjodorovna, ostavljajući u Toboljsku na smrt bolesnog sina i tri kćeri.



ULOGA KOMESARA JAKOVLjEVA

KOMESAR Vasilije Vasiljevič Jakovljev, čiji je dolazak najavio bivšem caru njegov nesuđeni izbavitelj Solovjev, a on za njega ne bi mogao da sazna da nije bio boljševički špijun značajnijeg formata, stigao je u Toboljsk 22. aprila, u pratnji odreda dobro naoružanih vojnika, koji je imao 250 ljudi. Sledeći dobijene instrukcije od Sverdlova, ni sa kim tog dana nije stupio u kontakt niti je bilo kome rekao zbog čega je došao u Toboljsk.
Tek sutradan je posetio pukovnika Kobilinskog i, ne otkrivajući ni njemu cilj svog dolaska, predočio mu svoje "akreditive". Bilo je to punomoćje sa zaglavljem VCIK-a i sa potpisom Sverdlova i Lenjina, u kome se Kobilinskom i njegovom odredu, koji je čuvao zatočene Romanove, naređivalo da bespogovorno izvršavaju sva njegova naređenja i da će se svaka neposlušnost kažanjavati smrću na licu mesta. Podrazumevalo se da bi takve kazne izricao tajanstveni komesar Jakovljev, a egzekucije izvodio njegov odred.

(Nastaviće se)