Kraj dvostruke igre

Piše: Žika Srećković
SVE vreme dok je boravio u Toboljskom, pripremajući se za izvršenje zadatka koji mu je poverio Sverdlov, Jakovljev je bio pod tajnim nadzorom Gološćekinovih špijuna iz Jekaterinburga. Uz to, Gološćekin je znao i za sve njegove poteze i dogovore sa Moskvom - jer ga je o tome obaveštavao Sverdlov, Jakovljev naredbodavac. Zvanično, Jakovljev i Gološćekin bili su saradnici na istom poslu, ali su im ciljevi bili potpuno različiti. Jakovljev je preuzimao sve što je bilo u njegovoj moći da bivšeg cara dopremi do Moskve, a Gološćekin da ga u tome osujeti i da Nikolu prebaci u Jekaterinburg.
Na putu od Toboljska do Tjumenja, dugom skoro trista kilometara, ovaj konvoj, u dogovoru sa Uralcima, dodatno su obezbeđivali crvenoarmejci iz Jekaterinburga. Njihov zapovednik Busjacki nije bio zlikovac samo po izgledu. Prilikom jednog neformalnog razgovora predložio je Jakovljevu da tokom puta iscenira napad na konvoj i da u puškaranju strada bivši car, ali kad mu je ovaj rekao režeći da će ga, ukoliko to pokuša, lično streljati u skladu sa ovlašćenjima koje ima, on je čitavu priču "okrenuo na šalu" i više je nije pominjao.

JAKOVLjEV je znao da je to bilo sve drugo samo ne šala i izdao je naređenje svojim ljudima da posebno motre na svaki njegov korak. Jakovljev nije znao da je njegov konvoj pored ovog pratio izdaleka još jedan, formiran takođe po nalogu Gološćekina, koji je predvodio ništa manji zlikovac od Busjackog - Zoslovski.
Jakovljevu se veoma žurilo, i on to nije krio. Ekipaž je krenuo u pet ujutro. Iako su putovali neudobnim sibirskim kolima, "košarama", koja nisu imala klasična sedišta, on nije dozvoljavao duže predahe, i sa svojim "prtljagom" stigao je u Tjumenj 27. aprila uveče. Njegov strah da će Busjacki sprovesti svoju "šalu" u život, bio je bezrazložan. Gološćekin je planirao da preotme bivšeg cara na otvorenoj pruzi, na putu za Moskvu. U Tjumenju je Jakovljev ukrcao bivšeg cara i pratnju u specijalni voz i krenuo na zapad...
Šta se dalje događalo postoji više verzija, ali ne i bilo kakvih dokumenata koji bi potvrdili njihovu verodostojnost. Ono što se pouzdano zna, to je da je Jakovljev, shvativši da mu je Gološćekin blokirao sve pravce na putu za Moskvu, morao da se obrati svom nalogodavcu, Sverdlovu, za savet šta mu valja dalje činiti. Ovaj mu je naložio da krene ka Jekaterinburgu i da bivšeg cara preda tamošnjim vlastima, čime bi bila i okončana njegova misija. Jakovljev, kome je tek tada postalo jasno da je izigran, prihvatio je savet. Više se nije radilo o sudbini bivšeg cara i njegovoj "časti" već o njegovoj glavi.
Jedina čestita stvar koju je Sverdlov uradio u ovom slučaju bila je depeša koju je uputio Gološćekinu s nalogom da poštedi Jakovljeva, koga su Uralci nameravali da streljaju čim im dopadne šaka.
Posle predaje bivšeg cara u ruke njegovim budućim ubicama, Jakovljev, razočaran, otputovao je u Moskvu. Odbio je da se vrati na staru dužnost i zamolio da bude upućen na Uralski front. Tamo je ubrzo promenio stranu i prišao Kolčaku, a potom mu se izgubio svaki trag.

SVERDLOV nije propustio priliku da prebacivanje bivšeg cara u Jekaterinburg predstavi kao svoj veliki lični uspeh. Sada su mogli da budu sigurni i oni koji su se zalagali za rešenje zvano "uza zid" i oni koji su zagovarali da se bivšem caru sudi, da neće moći da im pobegne i da postane ono čega su se neki od njih najviše plašili - barjaktar kontrarevolucije.

Da Nikolino odredište i nije bilo Moskva već Jekaterinburg, najrečitije govori podatak da su dan posle njegovog polaska iz Toboljska boljševici u ovom gradu počeli da pripremaju zatvor za njegov prihvat.
Iako su članovi Uralsovjeta nastojali da dolazak bivšeg cara u Jekaterinburg drže u najvećoj tajnosti, vest o tome je procurila, pa su građani još od ranog jutra 30. aprila počeli da zaposedaju prostor oko železničke stanice. Vlasti su morali da upotrebe silu ne bi li ih udaljili bar sa perona.
U "odboru za doček" zatočenika, na krijući samozadovoljstvo, nalazili su se najviši rukovodioci Uralsovjeta Aleksandar Beloborodov, bivši elektromonter, sada predsednik Sovjeta, Filip (Isaj) Gološćekin, nekadašnji zubar, vođa uralskih boljševika i Boris Didkovski, sin ruskog carskog oficira, vaspitavan u Petrogradu, pripadnik Kadetskog korpusa, nekadaši student Ženevskog univerziteta, šumski inženjer.
Među malobrojnim sačuvanim dokumentima koji se odnose na golgotu porodice Romanov, nalazi se i revers o njihovoj primopredaji izvršenoj tog dana:
"GODINE 1918, 30. aprila, ja, dolepotpisani predsednik uralskog oblasnog sovjeta... Aleksandar Gregorijevič Boloborodov primio sam od komesara VCIK-a Vasilija Vasiljeviča Jakovljeva dostavljenog nam iz Tobolska: 1. bivšeg cara Nikolaja Alksandroviča Romanova, 2. bivšu caricu Aleksandru Fjodorovnu i 3. biv. vel. kneginju Mariju Nikolajevnu Romanov radi držanja pod stražom u g. Jekaterinburgu." U potpisu: "A Baloborodov, čl. Obl. ispoln komiteta".
Odlučeno je na licu mesta da se biviši car, njegova supruga i njihova kći bez ikakve pratnje, sem njihove, prebace do novog staništa ili bolje reći zatvora, koji je već bio pripremljen za njih na Voznesenjskom trgu. Bila je to adaptirana kuća inženjera (po drugom izvoru trgovca) H. N. Ipatjeva.
Kada su boljševici bacili oko na njegov dom, vlasnik se nalazio u banji, na oko stotinak kilometara od Jekaterinburga. Njegovom rođacima, koji su stanovali u toj kući, naređeno je 27. aprila da se u roku od 24 časa isele. Obavešten o tome, Ipatjev, koji je dobro poznavao jednog od mesnih rukovodilaca, Petra Vojkova, došao je prvim vozom u Jakterinburg i pokušao da spreči konfiskaciju, ali jedino što je uspeo da postigne, bilo je obećanje da će mu kuća biti "privremeno oduzeta" i da stvari neće morati da iznosi iz zgrade već da ih može držati pod ključem u jednoj od podrumskih prostorija.

ZATVOR U KUĆI
IPATJEVA kuća imala je dva sprata i ubrzo je dobila ime Kuća od posebnog značaja. Uz još nekoliko solidno izgrađenih i belo okrečenih zgrada, činila je Voznesenjski trg, na kome se nalazila i istoimena crkva. Za zatočenike je bio predviđen smeštaj na gornjem, a za stražu na donjem spratu. Spratovi su bili povezani unutrašnjim stepenicama. Kuća je bila opasana sa spoljne strane visokom ogradom tako da se sa ulice nije moglo videti šta se u kući dešava, niti su pak stanari mogli da vide šta se zbiva na ulici.