Moskva traži odgovor

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
UMESTO Avdejeva, za komandanta Kuće od posebnog značaja postavljen je 4. jula načelnik mesnog odeljenja VČ (političke policije, koja je naređenja primala direktno iz Moskve i njoj bila odgovorna za svoj rad) Jakov Mihailovič Jurovski, čije je kršeno ime bilo Jankelj Movševič (Haimovič) Jurovski. Rođen je 1878. u Jekaterinburgu, u siromašnoj jevrejskoj porodici. Otac mu je bio sitan kriminalac. Imao je više nego ziratno obrazovanje. Pohađao je jevrejsku školu u Tomsku pri sinagogi Talmaterjo, ali izleda da je taj kurs bio prenaporan za njegove intelektualne mogućnosti, pa ga nije ni završio. Emigrirao je kao mladić u Nemačku i jedno vreme je živeo u Berlinu, gde je primio luteranstvo.
Njegovo pokrštavanje nije imalo nikakve veze sa religijskim uverenjima već je bilo krajnje praktične prirode. Roditelji devojke u koju se zaljubio nisu hteli da čuju za njega zato što je Jevrejin, pa je on, da bi stekao i njihovu naklonost, odlučio da promeni veru. Po povratku u Rusiju otvorio je časovničarsku radnju u Tomsku, ali se nikad nije saznalo čijim novcem i kako ju je stekao. Imao je ogromnu glavu, kratak vrat i jako izražene jagodice. Tamnog tena, sa crnom nakostrešenom kosom i u crnom kožnom kaputu delovao je zastrašujuće. Izjasnio se kao boljševik i bio je, kao i Gološćekin, blizak drug Jakova Sverdlova, koji će ga, posle ubistva Romanovih, postaviti za islednika VČ u Moskvi.
OD trenutka kada je Jurovski preuzeo dužnost komandanta Kuće od posebne važnosti sve se promenilo, nagore. Uvedene su mnoge restrikcije. Bio je smanjen čak i boravak zatočenika na čistom vazduhu, koji su provodili u šetnji.
Unutrašnju stražu preuzeli su od crvenoarmejaca, Rusa, latiši, koje je Jurovski doveo iz VČ, gde su se uglavnom obavljali poslove krvnika, streljajući "kontrarevolucionare" po nalogu političke policije. (Latiš je bio zajedničko ime za austro-ugarske zarobljenike u Prvom svetskom ratu koji su prešli na stranu "crvenih", a najbrojniji među njima bili su Mađari.)
U junu 1918, po Moskvi su se proneli glasovi da je bivši car Nikola Romanov streljan. Predsednik jekaterinburškog Sovdepa primio je 20. juna telegram od sekretara pri Sovjetu narodnih komesara Vladimira Bonč-Brujeviča, koji je istovremeno bio i šef Lenjinovog kabineta, da to najhitnije potvrdi ili demantuje. Kako odgovor nije stigao do sutradan u podne, iz Moskve je upućen novi telegram, iste sadržine, koji je potpisao komesar Stark, ali sada na pouzdaniju adresu - glavnokomandujućem Severnouralskog fronta Berezinu. U odgovoru, koji je Berezin uputio 27. juna na tri adrese, Sovnarkomu, Narkomu vojnom i Birou za štampu VCIK-a, stajalo je da je 21. juna utvrđeno da su "svi članovi porodice i sam Nikola živi i da su sve spekulacije o njegovom ubistvu, itd., provokacija".
Tada su neki u vrhu boljševičke vlasti, a među njima i Lenjin, još smatrali da bi bivšeg cara trebalo izvesti na sud, pa se tako jedino može i tumačiti ovo njihovo interesovanje da li je bio živ ili mrtav.
POČETKOM jula 1918. iz Jekaterinburga je otputovao u Moskvu Isaj Gološćekin, vojni komandant Urala, najzagriženiji zagovornik ideje da bi cara trebalo likvidirati "po kratkom postupku", bez ikakvog suđenja. Prema skici dnevnog reda petog saziva Sovjeta, zakazanom za 4. jul, u čijem je radu i on trebalo da učestvuje, bilo je predviđeno da se između ostalih donese i odluka, s kojom se on nipošto nije slagao, a Sverdlov delio njegovo mišljenje, da se car izvede na otuženičku klupu. Ta "tačka" je uoči same sednice odložena za neku bolju priliku (uz Lenjinovu saglasnost), pa je Gološćekin, uzevši reč, govorio, po savetu Svrdlova, samo o problemu koji se odnosio na odbranu Jekaterinburga.
Prema onome što je rekao bilo je više nego jasno svima u sali da sa snagama s kojima je raspolagao neće moći da odbrani grad od Kolčakovih jedinica koje su mu svakim danom bile sve bliže. Tokom govora, držeći se uputstva, on nijednom nije spomenuo ni cara ni njegovu porodicu, čime je nesumnjivo krupno, ako ne i najkrupnije političko pitanje koje se ticalo dalje sudbine Romanovih ukoliko grad bude ugrožen ili padne, pretvorio u čisto unutrašnje i time dobio odrešene ruke da ga sam rešava sa svojim saradnicima. Uz svesrdnu podršku i pomoć Sverdlova, i ne bez Lenjinovog znanja, razume se.
Osokoljeni ovakvim ishodom, Gološćekinovi jekaterinburški pajtaši, ništa manje krvožedni od njega, odmah su se bacili na pripreme za likvidaciju Romanovih. Prvi korak u tom pravcu bilo je imenovanje Jakova Jurovskog za komandanta straže u Kući od posebnog značaja umesto uhapšenog Avdejeva i odluka novog komandanta da stražu unutar kuće preuzmu njegovi dželati, latiši, iz VČK (političke policije).
Veoma konfuzna situacija u zemlji išla je na ruku Uralcima da se na miru i temeljno pripreme za realizaciju svog zločinačkog plana.
DVA dana posle završenog petog zasedanja sovjeta, 6. jula, odjeknula je bomba u zgradi nemačkog poslanstva koja je usmrtila nemačkog poslanika grofa Mirbaha. Boljševici su se trudili svim silama da "umire" razjareni Berlin tvrdnjom da iza tog atentata stoje eseri, koji na taj način "žele da sruše Brest-Litovski mir", ali Nemci nisu u to poverovali. Oni su imali informaciju, koja je poticala od njihovih obaveštajaca, da su atentat organizovali boljševici, a da sada pokušavaju da zločin podmetnu svojim političkim protivnicima kako bi se sa njima obračunali, pa su insistirali da odmah upute u Moskvu enormno veliki vojni odred sa zadatkom da ustanovi šta se tačno zbilo i da zaštiti zgradu poslanstva i diplomate od novih terorističkih akata.
Za boljševičku vrhušku to je bilo neprihvatljivo i ona je izdala naređenje da se uhapsi cela frakcija levih esera, za vreme partijskog skupa, ne bi li od njih iznudila priznanje da oni stoje iza ubista i tako razuvere Nemce. Na to su eseri odgovorili zaposedanjem Telefona, Telegrafa i zgrade političke policije. Lenjin je bio primoran da digne na noge latiše, udarnu boljševiku pesnicu, kako bi skršio pobunu esera... Ali, nije nemirno bilo samo u Moskvi. Sutradan posle ubistva grofa Mirbaha, planula je oficirska pobuna u Jaroslavlju, a do pobune je došlo i u Ribinskom i Muromu. Nešto kasnije, 11. jula pobunio se i češki korpus, koji je prišao Kolčakovnjevim snagama.
(Nastaviće se)